Galerija

Zakon o ozakonjenju – koja perverzija

http://politika.rs/scc/clanak/344507/Politika/Rekla-sam-predsedniku-da-je-zakon-delimicno-nepravedan

Ono što bi društvu bilo potrebno je nešto sasvim drugo, a to je “Moralizovanje bilo kog zakona”. Već samo ime zakona zvuči tako komplikovano, štaviše kao brzalica, nešto kao “Riba ribi grize rep”, (probajte 10 puta glasno i brzo da izgovorite «zakon o ozakonjenju», pa ćete videti da uopšte nije lako). A kako li je tek na logičkom nivou? A o moralnom da i ne govorimo.

Dakle, radi se o pojavi koja je tako široko rasprostranjena svuda po svetu, u svim mogućim državama sveta. Vi koji stalno kukate kako je Srbija zlo i pakao i nešto jedinstveno, želeo bih da vas razuverim. Na žalost nije, ta bolest, široko je rasprostranjena. Država, bilo koja, po svojoj prirodi je nezajažljivi vampir za parama, uvek traži nove načine da nametne nove poreze. Amnestiranje, takozvane, nedozvoljene gradnje, nije ništa drugo nego nova forma oporezivanja nečeg, što bi u slobodnom društvu bilo sasvim prirodno. U slobodnom društvu, gde je sve privatna svojina, svako bi mogao da gradi šta god hoće na svojoj parceli. Pa i soliter od 200 spratova.

Dakle, kao prvo, uopšte koncept da se plaća porez na imovinu je potpuno nemoralan. Drugo, tražiti dozvolu od bilo koga da neko pravi šta mu je volja na NJEGOVOJ parceli je feudalna zaostavština, koja je takođe duboko nemoralna. Duplo zlo se već dogodilo. Dakle, piše današnja «Politika», danas se ministar građevinarstva i predsednik pitaju da li je pravedno prema onima koji su sve legalno gradili. To je POGREŠNO i licemerno pitanje u isto vreme. Ali, kao i u svakoj instituciji zasnovanoj na monopolu sile ili na iracionalnosti, kao što su država ili crkva, pogrešna pitanja su suština, a ne izuzetak. Jednom je neki pametan čovek rekao da diktatura nije čelična pesnica pojedinca ili male grupe koja krutim pravilima drži sve pod svojom kontrolom. Prava diktatura je NEPOSTOJANJE pravila. Zakoni su privatna mišljenja vladara sa pištoljem u rukama da ih sprovode. Danas možeš da gradiš, sutra ne možeš, prekosutra možda opet ne možeš, a sad je ovo zemljište građevinsko, sad nije. Urbanistički plan bla, bla, bla. Svi zakoni države su takvi. Bez izuzetka. Radi ilustracije, evo jedne analogije. Crkva vam kaže da ste rođeni prljavi, dakle sa prvobitnim grehom. Da biste se iskupili morate da poštujete neka pravila, koja su sve drugo nego jasna. Zatim je tu pop koji ih interpretira. Onda ako pogrešite, on vas apsolvira, tako što ćete platiti neki otkup duše, a da bi pokazao da je human, on se javno savetuje sa episkopom da vidi da je oprost greha bio pravedan u odnosu na one koji nisu grešili. Ali, kako je uopšte moguće da postoji iko da nije grešio kad su svi rođeni sa prvobitnim grehom??? Ali, čime se ja uopšte bavim? Tražim logiku u religiji. Elem, rešenje za jednu bolest se zove ateizam, a za drugu anarhija. Ja kao ateista ZNAM da nisam rođen ni sa kakvim grehom i znam veoma jasno koja su NEPROMENLJIVA pravila racionalne etike, tako da znam i kako da se vladam, bez ikakve potrebe da se sa bilo kim konsultujem. A što se tiče države, ja kao anarhista znam da je moja parcela moja i da niko nema ikakvo pravo mi išta naplaćuje, dozvoljava ili oprašta. To što zakoni govore drugačije samo znači da moram neko vreme da živim kao žrtva nepravde koja se zove država.

Pomolite se svetom Nikolaju, zaštitiku vaših grešnih građevinskih nedela i možda će vam oprostiti uz određenu novčanu nadoknadu

Pomolite se svetom Nikolaju, zaštitiku vaših grešnih građevinskih nedela i možda će vam oprostiti uz određenu novčanu nadoknadu

Ako je neko zabrinut da bi u slučaju isključivo privatne odluke ko će gde i šta da gradi bilo koje naseljeno mesto postalo gore od priviđenja apstraktnog vajara u zadnjoj fazi delirijuma tremensa, slobodno društvo, odnosno tržište, rešili bi problem. Anarhija, kao što sam sto puta do sada rekao nije haos, već društvo zasnovano na slobodnom udruživanju i poštovanju pravila racionalne etike. Dakle, niko ne bi mogao da pravi kuću koja bi se nadvijala nad parcelom nekog drugog jer bi ugrozilo njegovu privatnu svojinu. Ako bi neko želeo da napravi jako visoku ili neverovatno ružnu kuću (sa stanovišta lokalnog ukusa ostalih), to opet niko ne bi mogao da zabrani jer visina i lepota kuće su estetske kategorije, ali postoje sistemi koji regulišu preterano «divljanje». Naime, kako bi u slobodnom društvu lična diskriminacija i izopštenje bili sasvim dozvoljeni (a danas su ilegalni), jer niko nikoga ne može da natera da ulazi u nedobrovoljne odnose sa bilo kim, ako bi susedi nekoga ko bi počeo da gradi soliterčugu to videli kao nešto užasno nepoželjno, imali bi na raspolaganju čitav niz korektivnih mera. Na primer, sve prodavnice iz «oštećenog» kvarta bi mogle da prestanu da prodaju robu stanarima iz solitera. Ako bi pojava tog solitera smanjila tržišnu vrednost okolnih kuća, ostali stanari bi se obratili svojim osiguravajućim društvima za zdravlje, sigurnost, obrazovanje, prevoz i krenuli da otkazuju svoje ugovore ako bi oni osigurali i stanare nove nepoželjne zgrade. Kompanije za snabdevanje vodom, plinom, strujom, telefonom, internetom, itd.… bi takođe došle pod udar, ako bi pružale usluge soliterdžijama jer bi komšije počele da otkazuju ugovore. Osim toga, ljudi bi mogli da se organizuju i da izopšte sve stanare iz solitera, da sa njima nemaju nikakve odnose, jer bi ih smatrali nepoželjnim. Novim stanarima bi bilo jako teško da opstanu tamo gde ih mrze u okolnim prodavnicama, kafićima, restoranima, gde ih sve komšije gledaju namršteno svaki put kada ih sretnu, gde njihova deca ne mogu da se igraju sa ostalom decom itd.… Ljudi ne mogu da žive tek tako u izolaciji. Poneki pojedinac da, ali većina ne. Slobodno tržište bi polako ali sigurno, nametnulo da se soliteri grade tamo gde ima puno slobodnog prostora između zgrada. Za to nije potreban nikakav centralni urbanistički plan i sila odozgo da to nametne. U suprotnom, ako bi ljudi bili strine i kukavice i licemeri, dakle nastavili bi da se druže, da služe, da trguju i da prihvataju soliterdžije, soliter bi ostao tu gde jeste. I to bi i zaslužili.

Najveća religija ateista je državoljupstvo, mada nije jedina, tu je i ekologija, multikulturalizam, globalno zagrevanje, socijalna nepravda itd.. U Hrišćanstvu svaki vernik za svaki problem vidi boga kao rešenje. Bog zna, bog sve vidi, bog prašta, bog kažnjava. Analogno, za ateiste, za svaki problem poteže se za silom. Zakon za ovo, zakon za ono, zakon za bilo šta, a da li su zakoni moralni, to, na žalost, mnoge ateiste ne zanima, a posebno levičare. Naravno ni desničari nisu mnogo bolji, jer mnogi od njih su i tradicionalno religiozni i državoljupci, ali bar od njih ništa i ne očekujem. Ko ima jednu mentalnu bolest, lako oboli i od neke druge. Levičari su ti koju stalno misle da su superiorni, mada danas, daleko opasnija vera je državoljupstvo od hrišćanstva. Islam je bolest van svake kategorije, ali o tome sam već dovoljno pisao.

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements