Galerija

Ženama je mesto u kuhinji

Obično se misli da su anarhisti neki ludi ljudi kod kojih je sve dozvoljeno, počevši od braka sa ženom, dve koze i biciklom, ali ovo što ćete sada pročitati potpuno spada u slobodarsku ideju, mada bi na prvi pogled izgledalo kao doktrina konzervativnih religioznih desničara, ali razlike su, videćete, ipak primetne. To što su desničari pogodili neke aspekte, ne znači da njihove ideje vrede, u nauci i filozofiji nisu bitni zaključci, već metod, koji religiozni desničari nemaju. Naime, moj naslov je namerno preteran da bih trenutno obeshrabrio feministkinje, dakle ekstremne levičarke, od daljeg čitanja ovog teksta, da mi ne bi pisale, jer sa njima ne želim da gubim vreme. I pravi naslov bi bio sledeći: «Ženama ili muškarcima je mesto u kući sa decom».

Dakle, u slobodnom društvu se ništa ne mora. Neke stvari se ne smeju (ne ubij, ne kradi, ne siluj, ne maltretiraj), a sve drugo je pitanje dogovora ljudi. Ako se neko nešto dogovori, nečega ima, ako zajednički interes dveju ili više strana ne može da se poklopi, stvari se ne događaju. Ako nema dogovora, u društvu se ništa ne dešava. Zato muškarci ne moraju da se žene, žene ne moraju da se udaju, a oni koji se venčaju ne moraju imati dece. Ako odrasli ljudi izaberu jednu od te 3 varijante, ne postoji ni jedna moralna obaveza. Muškarci i žene mogu podjednako da idu za karijerom, a mogu biti i lenštine kod kuće da po ceo dan igraju video igre ili da gledaju fudbalske utakmice ili turske serije. Kada ljudi samci ili parovi ne stvaraju porod, široko im polje. Dakle, ne postoji nikakav prirodni niti društveni imperativ niti bilo koja norma ponašanja, ni za žene, ni za muškarce.

Ali, ti ljudi su nezanimljivi sa stanovišta društva. To su ljudi iza kojih neće ostati novi ljudi, oni će svoje odživeti i gotova priča. Nije nemoralno ne razmnožavati se, to je sasvim legitimna odluka svakog odraslog čoveka. Međutim, stvari se iz korena menjaju ako samci ili parovi ipak odluče da imaju decu. Tada se moralni i biološki imperativi potpuno menjaju. Deca su iz očiglednih bioloških razloga potpuno oslobođena od bilo koje moralne odgovornosti. Ona nisu imala izbor da dođu na ovaj svet, tako da i ne upadaju u moralna pitanja. Ko god se nalazi u uslovima nemogućnosti izbora, za njega ne važe moralna pravila. Dakle, 100% moralne odgovornosti je na roditeljima. Oni su decu doneli na ovaj svet, njihova moralna dužnost je da tu decu izvedu na pravi put. Hajde sad da vidimo koji je taj pravi put. Najvažnije od svega, decom se mora baviti, zato neko uvek mora biti sa decom, naročito malom decom. Ako decu podižu samci ili samice, to je velika tragedija, ako oni rade. Poenta roditeljstva je upravo u tome da postoji dvoje ljudi koje podižu decu. Neko mora da vodi računa o dobavljanju resursa, a neko o vaspitanju i nezi dece. Obično prvu funkciju obavljaju očevi, a drugu majke. Ne mora tako da bude, ako se par dogovori, može biti i obrnuto, ali neko mora biti u kuhinji, odnosno u kući. Ako je majka pre rađanja imala uspešniju karijeru od muža, onda je praktičnije da otac ostane kod kuće, a majka, nakon perioda dojenja da se vrati na posao da obezbeđuje resurse. Ako tako nije, onda je bolje da otac obezbeđuje resurse. Čak iako su oboje imali slične karijere, hajde recimo da merimo visinom prihoda i tada je bolje da otac radi. Majka je ipak kompatibilnija sa negom dece. Takvu je priroda stvorila. Međutim, u modernim društvima se ne dešava ni jedno ni drugo. Dešava se najgora moguća varijanta. A ta je da oboje odraslih nastave da rade, a decu šutnu prvo u jaslice, pa u obdanište, pa na kraju u školu. Naravno, ako su ljudi veoma imućni, oni mogu da plate privatnu guvernantu 1 na 1 i to je druga stvar, ali obično roditelji šalju decu u državne jaslice, koje su pakao za decu. Ima li išta gore od toga? U jaslicama se niko ne bavi decom. Kako je odnos negovatelja i dece barem 1 na 10, ono što se dešava je da su jaslice fabrike za menjanje pelena. Dok jednom promene celoj grupi pelene ukaki se onaj prvi, pa onda Jovo na novo, tako da jaslice nisu ništa drugo nego nehumana parkiranja većih beba po nekim sobama. Niko se toj deci ne smeje, niko im ne peva, niko ne uspostavlja kontakt, sve se svodi na elementarnu fiziološku negu. Deca se osećaju kao kutije, jer ih tretiraju kao kutije. Roditelji, zar zaista mislite da je vaša druga plata vrednija od sreće vaše dece? Naravno da mislite, da ne mislite, čuvali biste vi vašu decu, ne biste ih puštali strancima. Ali, zla ne idu nikada sama. U velikom broju zemalja, jaslice i obdaništa su subvencionisani. Dakle, one pare koje vam država otima silom, koje zove porezom, koristi da biste malo platili vrtić. Tako da vam na prvi pogled izgleda kao da je jeftino. Međutim, kada saberete obe stavke, videćete da su vrtići veoma skupi. I onda postaje veoma diskutabilna ekonomska isplativost vrtića. Kada uporedite visinu druge plate, sa pravom cenom vrtića, onda možete daleko jasnije da se upitate, da li vam se isplati da veći deo plate dajete strancima koji tretiraju vašu decu kao predmete na pokretnoj traci. Ima li ikog boljeg da čuva vašu decu nego vi sami? A državi se i te kao isplati da radi to što radi. Država uvek mora nečim da pokaže da je potrebna, na tome opstaje. Ona je zavarala žene, nudeći im lažnu ravnopravnost sa muškarcima da bi oboje radili, a ona se bavila vašom decom. Ali kako nije ništa besplatno, rezultat je da će tokom svih tim godina, država toj deci govoriti ono što se njoj sviđa i što njoj treba. Potpuno analogno časnim sestrama kada se one bave decom. I hrišćanska obdaništa jeftino čuvaju decu. Jeftino u eurima, ali veoma skupo po posledicama, jer će vam vratiti dete ispranog mozga i verom u imaginarna bića. I države i crkve uvek investiraju u decu, jer to im je novo meso, nove žrtve za sledeći propagandni ciklus. Novi porezi za državu i novi prilozi za Crkvu, jedini su motiv bavljenja decom od strane tih institucija.

A kako bi trebalo? Prava jednakost između muža i žene ne postoji. Majka je daleko kompatibilnija za negovanje male dece od oca, tako da bi pretežno majka trebalo da ostane kod kuće sa decom, ali ako se muž i žena drugačije dogovore, a naročito pre braka, jer to je sudbonosno pitanje u svakom braku, može i otac ostati kod kuće. Samo kada roditelji budu počeli da se bave svojom decom, umesto neki čudni ljudi sa strane, možemo da očekujemo vaspitanje bez propagande. Kada jednom dete poraste u ambijentu bez spoljnjih ideoloških pritisaka, daleko je manja verovatnoća da će se kasnije ikada u životu prikloniti državnim ili crkvenim iluzijama. Naravno, roditelji moraju da čitaju moderne naučne priručnike ne samo za negu, nego i za vaspitanje, bilo bi zlo i naopako da ih vaspitavaju neuki, sirovi, agresivni roditelji. Roditelji imaju samo jednu prepreku da postanu dobri vastpitači, da se obrazuju, dok crkva i država imaju konflikt interesa. Oni mogu biti daleko obrazovaniji od pojedinačnih roditelja, ali njihovi ciljevi ostaju zli, a to je da eksploatišu i ženu i novu decu. Ženu tako što će oporezovati i njen posao, a decu propagandom. Mada su veliki deo problema i sami muškarci, oni su tako temeljno šikanirali žene kroz istoriju, da je državi bilo lako da nasamari žene, tako što ih je ubedila da rade da bi bile nezavisne od muškaraca. Kao i obično država ne rešava problem građana, već svoj. Pravo rešenje je udavati se kvalitetne muškarce i imati decu samo sa njima, a nasilnike ostaviti bez poroda. Ali u tom slučaju država ne bi imala svoj interes, ako bi dvoje odraslih ljudi sami rešili problem između sebe.

Zaboravite na politiku, svet se menja preko ideja, a mirno roditeljstvo je najbolji način da se prenesu dobre ideje. Do slobode preko bavljenja decom

Zaboravite na politiku, svet se menja preko ideja, a mirno roditeljstvo je najbolji način da se prenesu dobre ideje. Do slobode preko bavljenja decom

Ostajanje sa decom nije večno, nakon kritičnog perioda, nakon sedme, osme godine, drugi roditelj, takođe može da da se vrati na posao. Ljudski život traje 60-80 godina, ako podarite 10% svog života svojoj deci, investirali ste u budućnost. Uostalom, biti sa decom ne znači robijanje, ako imate umeren broj dece, dakle jedno ili dvoje, uveče će vam ostati vremena da se bavite i svojim stvarima, ali deca su dovoljno zahtevna da nećete imati vremena da se bavite punim radnim vremenom. Morate izabrati šta vam je važnije. Ako niste spremni da investirate deo života u decu, bolje da ih ne rađate. Deca nisu obavezna, ali ko izabere da ima decu, ima moralnu obavezu da sa njima bude. Ako želimo jaku porodicu, to nam je činiti. A ako želimo jaku državu, onda će oba roditelja biti na poslu i viđati decu 1 sat dnevno nervozni nakon posla, nakon večere i kupanja. Dragi anarhisti, obraćam se vama, put ka slabljenju države je preko jačanja porodice. Država blagostanja na Zapadu i komunizam na Istoku, potpuno su uništili porodicu. Kako kaže poznati crni američki ekonomista Tomas Soul, ni robovlasničko društvo nije uspelo da rasturi crnačku porodicu, dok je welfare state to uspeo. Danas većina crnačkih porodica su samohrane majke, dok su očevi po zatvorima. Država sa zadovoljstvom izdržava majke koje imaju dovoljno da prežive od socijalne pomoći, ali ostaju neproduktivni paraziti celog života.

Dragi anarhisti, ono što je najbitnije je kako izabrati muža ili ženu. Danas živimo u vremenima totalnog ludila. Fizički izgled i nivo seksipila dominantni su kriterijumi za izbor partnera. Da li neko poseduje vrline, postalo je nebitno. Od 1968. pa nadalje, seks nam je pomutio pamet. Umesto da merimo koliko je neko pošten, požrtvovan, vredan, spreman da se bori sa nepravdom, da radi, da sarađuje sa partnerom, gleda se samo ko kakve ima grudi ili trbušne mišiće. Brak, to je dugogodišnji ugovor, jer mi spadamo u bića čija mladunčad odrastaju barem 20 godina. Danas se troši više vremena da se odluči koju kuću ili auto kupiti nego s kime se venčati. Brak je potrošna roba. Ko ne misli da ima porod, za njega brak nije ni bitan, ali ko želi decu, taj mora i te kako da bira. Ono što je bitno da ljudi nesposobni na odgovornost i na dugogodišnje ulaganje ostanu bez poroda. Alkoholičari, lakomisleni, površni, seksualno promiskuitetni, iracionalni, nasilni, moraju ostati bez poroda. Možda bi mnogi od njih i želeli porod, ali kako za porodicu je potrebno dvoje, pita se i druga strana. Druga strana mora postati daleko probirljivija.

Drage žene, ovo se posebno odnosi na vas. Kako statistički ste vi te koje bi trebalo da ostajete kod kuće, razmislite jako dobro da li ćete se uopšte udati. Ako nemate sreće da nađete kvalitetnog muškarca, bolje da ostanete same ili da ne rađate decu, nego da ih rađate sa lošim muškarcem na koga ne možete da računate. U periodu zabavljanja ne trgujte svojim telom i seksom, već gledajte da nađete nekog ko će tražiti u vama čoveka, a ne vaginu, što većina muškaraca traži, barem u prvih 6 meseci. Omamiti muškarca u početku i nije neki uspeh, znamo da gubimo moć rasuđivanja u tom periodu, i ako to jača vaš ego, onda vi malo vredite. Ako vam je stalo do dece, gledajte da seks odložite što više, dok ne budete sigurne s kakvim ste čovekom. Naravno, ako vas deca ne zanimaju, stvari su potpuno drugačije, onda možete slobodno da se prepustite svim čarima fizičkog hedonizma. Ali ne može i jedno i drugo. Ne dajte se slomiti ni pod pritiskom vaših strina i baba, koje vas stalno požuruju da se udate, pod izgovorom da ćem vam proći vreme. Pa neka vam prođe, koga je briga za belu kugu. Bolje da se rodi samo hiljadu zdrave dece u zdravim porodicama, nego milioni nastavljača nasilja. Imati decu zahteva sigurnost u partnera.

Neko će godinama ostati kod kuće, a druga strana će morati da ga izdržava. Ako je to žena, razmislite dobro o navodnoj ravnopravnosti. Da li je bitnije da vi radite i time zapostavljate decu, samo zbog ekonomske sigurnosti, ili je bolje da nađete pravog muža koji će vam obezbediti sve to sa zadovoljstvom? Naravno, važi i u suprotnom smeru, ali su žene te koje misle da su postale ravnopravne radeći. Prava vrednost žene je u tome da zna da izabere muža i da bude posle dobra prema njemu. Danas žene često nisu dobre prema muževima, osione su i odbacuju čak i dobre muževe kao prljave čarape, jer država je na njihovoj strani. Dobijaju decu i alimentacije bez pogovora, muževi se pretvaraju u bankomate koji viđaju decu jednom u 2 nedelje na dan dva. Je li to ravnopravnost? Je li to zdrava porodica, je li to kamen temeljac slobodnog društva? Ko je pobedio? Pa država, naravno.

Dakle, ako su muž i žena zajedno, onda oboje rade i zapostavljaju decu, a ako su odvojeni, muž gubi sva prava, a majka opet radi i onda se opet decom niko ne bavi osim, ponovo, državni ili crkveni službenici, koji to jedva čekaju. Slobodno društvo zahteva slobodne ljude, ali sloboda bez odgovornosti ne postoji. Prva odgovornost roditelja je prema svojoj deci, a tek posle ka svojoj karijeri. Prava ravnopravnost se ogleda u tome da se ljudi pre braka dogovore o bitnim stvarima, jednom kada je dogovor postignut, nema kajanja. Nema dogovora, nema braka. Ženi nije nametnuto da se uda ili da rađa. Stvoriti novog čoveka ne ostavlja mesto našim slabostima i lakom menjanju mišljenja. Imate vremena 20, 30 godina da nađete partnera. Čitajte knjige, raspitajte se, ali na kraju doneste tešku, ali sudbonosnu odluku. Nema vraćanja, nema razvoda, deca su ta koja pate, a na kraju svi plaćamo račune. Svaka rasturena porodica ide u prilog nasilne države. Ako stub društva ne postane porodica, nećemo nikada postati slobodni, a društvo će ostati divlje. Do slobode se ne može doći političkim putem, zaboravite na demokratiju. Do slobode se dolazi bavljenjem decom. Deca su naš put ka slobodi.

Ja pišem vama, a vi meni recite šta mislite. Voleo bih da saznam o…

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka