Galerija

Voleo bih da mi pišete

Ništa nije nemoguće, ali mislim da je malo verovatno da ću ikada blog otvoriti za komentare. Razlog je zato što se u komentarima skrivaju mali ljudi koji prospu svoju dnevnu dozu izmeta i tako im bude lakše. Moj blog nije javni WC.

Kad neki autor bloga ne dozvoli komentare, to automatski odbije 95% publike da se javi. Što je jako dobro, jer najveća većina komentara i ne zavređuje da se pojavi. Onih preostalih 5%, lepo vidi da postoji meni Autor i da u njemu postoji mesto gde neko može da mi se obrati. I ta taktika je do sada urodila plodom, jer ljudi koji žele nešto da mi kažu znajući da to drugi neće videti, ne pišu mi da zadovoljavaju svoje komplekse, već imaju uglavnom nešto pametno da mi kažu. Ali ponekad se desi da i pored svih filtera i prepreka koje sam postavio da izbegnem hejtere, ponekad budu dovoljno vredni i ipak mi pišu, a ja ću nastaviti da ih ignorišem. Zato, dragi čitaoci, evo uputstva kako da mi pišete, ako uopšte imate i najmanje nade da vam odgovorim ili da promenim svoj stav, što je uvek moguće:

1. Kao prvo, obavezna forma komunikacije je persiranje. Mi se ne poznajemo, ne znamo ništa jedno o drugom. Kao i u normalnom životu, kada sretnete bilo koga na ulici, obavezna je distanca i poštovanje. Da preciziram, nije nemoralno obratiti se sa TI, nije čak ni započinjanje agresije, ali mi govori dosta o vama. Uglavnom takva pisma jedva i da završim do kraja.
2. Uzdržite se od epiteta, bilo pozitivnih, bilo negativnih. Nebitno mi je da li mislite da sam pametan ili glup, rasista ili heroj ili bilo šta drugo. Ako sam rekao nešto što ne odgovara istini, citirajte pogrešnu tvrdnju i odbranite kritiku argumentom. To što vas moje reči vređaju, to je vaš problem. Ja nisam psiholog. Ja se bavim borbom protiv iluzija. Ako vas vređa kada kritikujem Hrišćanstvo, demokratiju, komunizam ili nacionalizam, vi meni lepo ponudite dokaze da bog ili kolektiv postoje. Da vam bolje dočaram kako se ja osećam kada se vi vređate, ponudio bih vam jednu paralelu. Kada vi kažete da vas vređa moj stav prema religiji, na primer, to bi bilo isto kao kada bih se ja uvredio da vi meni kažete da ne postoji trouglasti kvadrat. Razlika je samo u tome što oboje znamo da ne postoji trouglasti kvadrat i zato se niko ne vređa. No, kada ja podvučem nešto što objektivno ne postoji, ali vi mislite da postoji, recimo, kao bog ili narod, ili da je zakon mišljenje vladara koji ga brani oružjem, a ne etikom, onda se vi vređate. Uvreda nije argument, već arogancija uvređenog.

Naravno da ne očekujem ovako nešto, ... ali siguran sam da ima nekog od vas ko bi poslao i neki argument, a ne samo da mi kaže kako se uvredio

Naravno da ne očekujem ovako nešto, … ali siguran sam da ima nekog od vas ko bi poslao i neki argument, a ne samo da mi kaže kako se uvredio

3. U pravom slobodnom društvu, ni jedna reč nije započinjanje nasilja. Svako ima pravo da misli i da kaže šta hoće, jer svi drugi kao moralna bića imaju slobodu razmatranja, mišljenja i odlučivanja, tako da ne može da postoji ni jedna jedina reč koja je etičke prirode. Čak i u ekstremnom slučaju, na primer, govor mržnje je estetske prirode. Ako neko zagovara mržnju bilo koje prirode, drugi su sasvim slobodni da ga diskriminišu. Krivica nikada ne može biti u onome koji govori, već u onome koji radi. Ja nekome koji otvoreno zagovara nacizam ili komunizam ili nacionalizam, ne bih dao čašu vode čak i da umire od žeđi. Pravo slobodno društvo mora biti zasnovano na diskriminaciji vrednosti pojedinca prema pojedincu, a ne na zabranama kolektiva prema pojedincu. Zdravo društvo je puno mislećih individua, koji znaju zašto su nacizam ili komunizam negativni, a bolesno društvo je ono koje zakonom kažnjava one koji propagiraju neke ideje. Odbrana od pogrešnih ideja može biti samo poznavanjem dobrih ideja. U suprotnom se otvaraju vrata za diktaturu bilo koje vrste. Danas ćemo zabraniti nacistima da govore, a sutra, videćemo već po potrebi onih koji imaju vlast. Paternalističko ponašanje kolektiva je put ka paklu u kojem se već u velikoj meri nalazimo. Kroz istoriju, uvek je tako bilo. Nikada ne verujte onima koji bi da vas štite od nečijih reči. Ako neko misli da je anarhizam pogrešan, sasvim prihvatam diskriminaciju. Neka mi taj ne da čašu vode u sudbonosnom trenutku. Ubijati je zločin, ne pomagati nekima, nije.

Dakle, kao što vidite imam veoma debelu kožu, možete da mi pišete šta god hoćete i voleo bih da to činite, ali samo nudeći argumente. Ali zapamtite, vaše emocije, vaš komfor, vaše iluzije, vaša potrebe, me ne zanimaju. Posebno vaše potrebe me ne zanimaju. To što je nekima od vas potrebna uteha da će vam biti bolje na drugom svetu, jer vam je bilo loše u ovom, ne znači da drugi svet postoji. To što su neki od vas gladni, ne znači da imate pravo vi ili bilo ko u vaše ime da otimate od mene bilo šta. To što mnogi od vas nemaju ličnost ili ličnu vrednost i samo preko pripadnosti nekoj grupi nešto značite, ne znači da narod postoji. To što postoje mnogi zli ljudi, ne opravdava da se nečije zlo legalizuje (mafija, država i tako redom). Ako je zlo ljudska priroda, onda ne postoji ni jedno rešenje. Da je naša priroda zla, borba svako protiv svakog ili ugnjetavanje većine od strane manjine preko zakona vladara, isto je. A ako je naša priroda neutralna, onda se naša sreća ne može postići legalizovanjem sile bilo koga, već samo preko širenja pravila igre koja će svi prihvatiti iz ubeđenja, a ne iz straha ili iz korupcije.

Stvari su konceptualno banalne. Dok ne nađete 10 mladića spremnih da igraju košarku po zajedničkim pravilima, nema dobrovoljne utakmice. Da li ste ikada videli da 6 njih nadglasa preostalu četvoricu i nametne im da igraju po njihovim pravilima? Ili da jedan batinom zapreti ostalima da moraju da igraju kao on? Ili se svi slažemo sa pravilima, ili nema igre. Zato pravila moraju biti malobrojna i da važe za sve i uvek. Ne ubij, niko, pa ni vojnik, ne kradi, niko, pa ni poreski namesnik, ne siluj, niko, pa ni organizator državnih zatvora. To što danas imamo izuzetke razlog je pakla u kome živimo.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 42 min 55 sek

Advertisements