Galerija

Šta je to civilizacija?

Kao prvo da vidimo šta civilizacija nije? To nije ni kultura, ni lepo ponašanje, ni slušanje starijih, ni poštovanje tradicije, ni građevinski ili arhitektonski uspesi. Civilizacija nije samo odsustvo divljanja i elementarnog zadovoljavanja potreba i instinkta. Civilizacija, to je apsolutna sloboda izražavanja. Ali ne i akcije. Barem, ne svake akcije. Dakle, civilizacija se ne zasniva, ili samo inspiriše, ili samo koristi slobodu govora. Civilizacija JE sloboda govora i izražavanja. Dakle, potpuno civilizovano društvo mora da dopusti svakom svom građaninu da misli, kaže, napiše, nacrta, napravi skulpturu, grafit (ali samo na svojoj kući), Internet sajt ili blog, novine, knjigu, muzičko, baletsko ili dramsko delo, film, aplikaciju za kompjuter, koncert sa bilo kojom idejom, ma koliko ona bila uvredljiva za bilo koga. Uz to niko nema pravo da finansira svoje izražavanje iz otetih para od drugih, dakle iz budžeta finansiranih iz prisilnog poreza, ali ako neko ima svoje pare ili ako neko želi da finansira druge, ne sme da postoji ništa što bi to zabranjivalo.

Ako neko želi da snima film o pravoslavnim popovima koji su oslikani kao tragači za čistotom do koje se dolazi silovanjem dece, ako neko želi da predstavi Staljina kao borca za socijalnu pravdu, ako neko napiše knjigu o Hitleru kao borcu za pročišćenje arijevske rase od gnusnih Jevreja, Slovena i Cigana, taj slobodno neka investira svoje pare u suicidne kreacije koje niko moralan ne bi nikada platio. I taj neko bi veoma brzo bankrotirao i kasnije ne bi mogao više ništa da stvara i sam bi se ugasio u svom jadu, jer u slobodnom i civilizovanom društvu ne postoje državni budžeti iz koga se bilo ko finansira.

Ako bi neko pisao novine, gde bi svaki dan navodio da, recimo, Đorđe Balašević peva kao promukla koza, da je debela izdajnička kukavica, čovek bez humora i talenta, sa petparačkom poezijom za klinke, u civilizovanom društvu Đorđe ne bi imao ikakvu formalnu mogućnost da ikoga tuži zbog uvrede ili da traži bilo koju odštetu, jer svi mi imamo slobodu misli i mišljenja, ma koliko ono bilo tačno ili pogrešno, bilo da je subjektivno ili ne. Svako može da misli čak i da je crno isto što i belo. Ali zna se koje su posledice za takve. Niko takve ljude ne shvata ozbiljno.

free-speech-voltaire

Potpuno bi bilo drugačije da neko krene da ubija ili da potkrada bogate ljude zato što je pročitao gore navedenu knjigu o Staljinu ili da bije Balaševića zato što mu se ne sviđaju njegovi stihovi. Jedno je izražavati se, drugo je delovati. U civilizovanom društvu vredi racionalna etika, dakle niko ne sme da započinje agresiju, a agresija je uvek akcija, a ne ideja ili reč. Organi reda imali bi pravo da uzvrate silom na agresivne proporcionalno započetoj sili. Pa sve do toga da upucaju napadača na licu mesta. Ali ne samo organi reda, nego bilo ko, jer pravila racionalne etike su univerzalna. Plavi kostim ne deli ljude na to šta je dozvoljeno, a šta nije. Naravno, statistički češće bi to radili privatni organi reda, jer bi bili stručniji, organizovaniji i motivisaniji, ali ako bi bilo koje drugo lice bilo sigurno u to što radi, ne postoji ni jedan etički razlog zašto ono ne bi moglo da interveniše. Ali, ako bi pogrešilo u svojoj proceni situacije, moralo bi da snosi posledice. Isto kao i lice u plavom kostimu. Razlika je samo u stručnosti, nikako u etici.

Dakle ako bilo ko može bukvalno da kaže bilo šta, koji bi mehanizmi korekcije postojali u civilizovanom slobodnom društvu? Videli smo, ne postoje kazne ni za uvrede niti se bilo koji oblik izražavanja može cenzurisati. Prvi i najvažniji korektivni mehanizam je uvek novac. Ko nema pare, taj dopire do malo ljudi i njegove ideje brzo nestaju. Ko nema para, a ima dobre ideje i nije lenj, uvek će da nađe producenta koji će ga finansirati. Ali čak i tada, jer ne postoji ikakva garancija da i sam producent nema užasne ideje, to ne mora biti dovoljno. Ali zato je tu publika. Ako je publika užasnuta nekom idejom ona neće finansirati ideje koje ne prihvata i vremenom će producent propasti i neće moći dalje da finansira odbojne ideje. Nakon toga, postoje diskriminacija i izopštenje. Poslodavci mogu da ne zapošljavaju simpatizere fašizma, komunizma, hrišćanstva ili bolo čega drugog, jer u slobodnom društvu ni jedan odnos između ljudi ne može biti nametnut. Bilo ko iz bilo kog razloga, čak i najglupljeg, može da odbije da sarađuje sa bilo kim. U kafanama, vlasnici mogu da ne služe simpatizere rijaliti emisija ili prenosa sednica u skupštini. Vlasnici stanova mogu da ne iznajmljuju nacionalistima ili muslimanima. Kompanije koje nose đubre, dobavljaju vodu, struju, plin, telefon, Internet, mogu selektivno da ne sklapaju ugovore sa onima koji mrze ljude koji su u istopolnim zajednicama ili sa simpatizerima pedofilije. Ljudi sa pogrešnim idejama ili bi se prilagodili ili bi vremenom umrli od gladi.

Naravno, moguće je da sve bude i obrnuto, da poslodavci ne zapošljavaju samo ateiste, da u kafanama služe samo pedofile, da struju daju samo nacionalistima, da vodu dobijaju samo komunisti, da Internet imaju samo fašisti, da đubre odnose samo onima koji gledaju rijaliti šou. I to je u redu. Ono što bi se desilo je da bi takvo društvo veoma brzo počelo da propada i ljudi bi se doveli veoma brzo i do same gladi i preko toga, do smrti. Ljudske zajednice u kojima bi preovladale samo negativne ideje, ili bi fizički odumrle ili bi ljudi bili toliko bedni da bi uz bescenje morali sve da prodaju ljudima iz okoline sa zdravim idejama, tako da bi ljudi sa lošim idejama de fakto nestali. U oba slučaja bi takva društva nestala. Što je jako dobro, jer kao što je dobro da prosperiraju ljudi sa dobrim idejama, još je i bolje da nestaju ljudi sa pogrešnim, ali ne tako što će ih neko fizički ukloniti, već zato što će sami sebe dovesti u propast. U slobodnom društvu posledice jako pogrešnih ideja mogu često biti smrtonosne po same mislioce pogrešnih ideja, što je jako, jako dobro.

U suprotnom, ako budemo i dalje živeli u ovim diktaturama gde manjine ili većine odlučuju šta se sme reći, a šta ne, gde čovek ne sme da vređa ovo ili ono, ovoga ili onoga jer se boji kazne, nastavićemo da živimo u divljim društvima gde će prosperirati jedni nasilnici neko kratko vreme dok ih ne napadnu drugi nasilnici, a svi ostali će biti hrana i jednima i drugima. Ljudi, nema nam druge, moramo zabraniti zabranjivanja i vređanja. To su prave evropske vrednosti. To je ono u šta bi trebalo da se učlanjujemo, a ne u briselsku Imperiju. To su vrednosti ljudi Renesanse i Prosvetiteljstva. Današnja Evropa kao neki super parazit i dalje se hrani leševima davno mrtvih evropskih mislioca i na rečima se i dalje slaže sa njima, ali u praksi je zgazila sve što se zgaziti moglo. Nigde u Evropi nema realne slobode izražavanja. Evropom vladaju ili hedonizam ili nihilizam ili kukavičluk ili politička korektnost što je je uvijena forma nekadašnje aristokratske i teokratske diktature. Ako želimo da prosperiramo, a i da preživimo, moramo ukrstiti naša mišljenja na najoštriji mogući način, ali preko argumenata, ne preko monopola ičije sile.

Međutim, sve je to divno i krasno, ali postoje jedno veliko ali. Preduslov za slobodnu razmenu ideja je to da su svi prihvatili princip nezapočinjanja nasilja. U društvu u kome postoji legalni monopol sile jednih nad drugima, sasvim je razumljivo zašto jedni zabranjuju naciste, drugi komuniste, treći rasiste itd. Zato što u sistemu u kome bilo ko može legalno da dođe na vlast glasanjem, pobednik može lako da pređe sa reči na dela. Pa bi komunisti, nacisti, rasisti ili teokrate radili ono što su radili u prošlosti. Najveća prepreka Volterovom idealu nije prisustvo izuzetno pogubnih ideja na tržištu ideja, već postojanje monopola nasilja, a to je uvek država. Ni ja sam ne bih dozvolio nacistima u današnjim društvima da govore slobodno, zato što bi širenjem svojih ideja doveli do kritične mase i onda bi došli na vlast i počeli da ih sprovode. Ali pravac promena ne može biti ka opravdanju zabranjivanja slobode govora, već ka pomaganju odumiranja koncepta monopola sile. U međuvremenu, jasno je da dok god je društvo zasnovano na konceptu vlasti i vladara, sloboda govora je nemoguća. Sve ove sitne slobodice, brbljanje o nebitnim stvarima, to je koska koju lukavi vladar baca gladnom keru. Realna sloboda govora je nešto sasvim drugo.

Neko bi rekao, kako nema slobode govora, kad mogu da pišem ovakve stvari. Ja mogu da pišem ovakve stvari samo zato što sam potpuno nebitan bloger čiji se tekstovi objavljuju na radiju koga više osluškuje nego sluša mali broj građana. Da me, slučajno, pozovu na RTS ili HRT na televizijski Dnevnik 2 i da ja objasnim zašto je svaka država nemoralno započinjanje nasilja, taj novinar bi bio smesta otpušten, a ja ne bih imao prilike da to izgovorim na tim televizijama nikada više. Koja crna sloboda govora. Mada, ja to iskreno ne bih ni želeo, čak i da me neki novinar samoubica pozove, jer društvo nije spremno. To bi bilo isto kao da čoveku od 200 kila kažem da mora da mora da smrša 150 kila da bi preživeo. On moj savet ne bi prihvatio, već bi bio jako ljut što ga podsećam na istinu. Zato je bolje, ovako iz daleka, korak po korak, čovek po čovek. Ljudima treba vremena da shvate neke suštinske stvari, prosuti im istinu na glavu, učinilo bi im više štete nego koristi, a ovo o čemu govorim suviše ja važno da bi se upropastilo pogrešnom komunikacijom. Ljudi su nepismeni ili polupismeni i ne znaju da razmišljaju. Čitanje bloga, ovakvog bloga, zahteva veliku muku. Prvo morate da se zainteresujete za nesvakidašnje probleme, onda mora da vam padne na pamet da to pročitate, umesto da pogledate na televiziji, onda to zaista pročitate, pa razmislite i shvatite. To je dugačak i težak put, za koji je danas spreman mali broj ljudi. Ali oni koji su spremni, oni će se potruditi. Do istine dolazi onaj koji želi, a ne tako što mu se istina prosipa preko javnog glasnika. Ni jedna vlast nikada neće dobrovoljno govoriti protiv same sebe. Propaganda je suština svake vlasti, nikako izuzetak. I ako verujete da je demokratija išta drugačija od bilo kog drugog sistema zasnovanom na vlasti čini vas religioznim, ali bez imalo preterivanja. Nema ničeg racionalnog u očekivanju da će ijedna vlast raditi vama u korist. Ona će raditi samo sebi u korist i uskom krugu svojih pajtaša, kao uvek u istoriji. A ako vam se dogodi neko dobro ponekad, to je zato što se nalazite u situaciji sličnoj trenutnim pajtašima, a ne zato što je vlast to nameravala. A ako se pitate čemu to služi, koju korist imate od tog znanja, podsetio bih vas da je sve u znanju. Kao što pop u mojoj kući nema nikakve šanse ni za čim, pa i ne dolazi, jer ne kupujem njegov proizvod, tako političar ne bi dolazio u vašu kuću jer ne biste kupovali njegov proizvod. Nikada ne potcenjujte znanje, čak iako su današnji vladari veoma moćni. Njihova moć se hrani vašim neznanjem.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 07 min 25 sek

Advertisements

One comment on “Šta je to civilizacija?

  1. Povratni ping: Država i venerične bolesti | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.