Galerija

Država i venerične bolesti

U prilogu o slobodi govora, govorio sam da i sam razumem, da se i ja slažem da u današnjem svetu ne bi mogla, niti smela postojati apsolutna sloboda govora. Zato ja i nisam da se održi ovaj trenutni sistem. Razlog je zato što bilo ko, sa bilo kojim idejama, ako zadobije većinu u određenom istorijskom trenutku može da sprovede i najgore moguće ideje u realni život. Jedan od teških primera je naravno odabir Hitlera demokratskim glasanjem. Mada ne moramo da idemo daleko. I njegov kolega, nacional-socijalista, dakle nacista, Milošević isto tako je regularnim glasanjem došao na vlast, kao i njegov alter-ego Tuđman, nacista i on. Ako neko misli da je to preterano, podsetimo se da su obojica vodili izrazito nacionalističku politiku i netržišnu ekonomiju, dakle oni su se pitali za sve najbitnije ekonomske aspekte, a šta je to nego socijalizam, odnosno centralno odlučivanje. I obojica su se bavili etničkim čišćenjem, doduše ne do genocida, kao njihov stariji kolega, ali to je zato što su ih zaustavili na vreme, a ne zato što oni to nisu hteli. Da je neko zabranio SPS i HDZ, možda ovog zadnjeg rata ne bi ni bilo.

A zar demokratija takođe ne ubija? Ako ja ne platim porez i dođe policija da me vodi, a ja se ne dam, prvo će me tući, a ako uzvratim i upucaće me. Hoćemo onda i demokratiju da lustriramo? Ili ćemo da lustriramo samo one koji se vama ne sviđaju? Vi vidite silu samo kod drugih, ali i vi demokrate ubijate.

A zar demokratija takođe ne ubija? Ako ja ne platim porez i dođe policija da me vodi, a ja se ne dam, prvo će me tući, a ako uzvratim i upucaće me. Hoćemo onda i demokratiju da lustriramo? Ili ćemo da lustriramo samo one koji se vama ne sviđaju? Vi vidite silu samo kod drugih, ali i vi demokrate ubijate.

Međutim, upravo tu je ulazak u pakao i priča o dobrim namerama. Ono što je suština problema je to što je država ozakonjena sila, dakle neko može da primeni silu na drugoga, ne iz samoodbrane, što bi bilo sasvim u okviru racionalne etike, već iz takozvanog principa legitimne dodeljene vlasti. Sad, da li je ona dodeljena mačem ili božjim ukazom kao u monarhijama ili demokratskim glasanjem, skoro potpuno je svejedno. Rešavanje pitanja slobode govora zabranom preko državnih zakona, potpuno je ekvivalentno sprečavanju seksualnih bolesti apstinencijom. Nema daljeg života ni u jednom slučaju. Dakle, kao što je slobodno društvo shvatilo da je seks ipak korisna funkcija u reprodukciji ljudi, tako je slobodno društvo shvatilo da su idejni sukobi između ljudi korisni, ali moraju biti na verbalnom, a ne na fizičkom nivou. Venerične bolesti se ne prenose kod onih koji paze o svojoj higijeni, koji imaju mali broj partnera i koji koriste sisteme polne zaštite. Oni koji danas imaju venerične bolesti, to su neodgovorni, prljavi ili razuzdani pojedinci. Da li bi trebalo svima da nametnemo apstinenciju zato što postoje neki takvi? I više od toga, ljudi koji imaju venerične bolesti danas, veoma su prepoznatljivi i izazivaju visok nivo nepoverenja kod polno zdravih ljudi, jer se zna kako i kod kojih se ljudi one prenose. Analogno tome, i u najslobodnijem mogućem društvu bez apstinencije slobode govora, moguće je da neko bude uvek nacista, odnosno pobornik nekog autoritarnog sistema. Ali, takvi ljudi bi bili veoma vidljivi i bilo bi ih lako prepoznati i marginalizovati. U današnjim divljim društvima u kojim živimo, većina su ili triperaši ili sifiličari, pa onda triperaši zabranjuju sifiličare, ili obrnuto, kad sifiličari dođu na vlast. Evo još jedne analogije. U društvu u kojima mršavi imaju 150 kila, a debeli 250, nije rešenje da se zabrane oni od 250 kila, već da se uvede nutricionizam kao pravilo ishrane. No, ono na čemu danas države neprestano insistiraju je da moraju da postrože zakone ili da povećaju policije, da bi se smanjio broj onih sa sifilisom ili onih sa 250 kila. To stvarno, izgleda logično jer bolje triper nego sifilis i bolje samo 150 kila nego 250. A šta ako bi neko ponudio društvo gde skoro niko nema ni jednu veneričnu bolesti ili skoro niko nema više od 75 kila? To je upravo cilj racionalne etike. Umesto da opravdavamo zašto je bolje jednim zlom sprečavati neko drugo, i time isticati svoju moralnu snagu, a to države neprestano rade, zašto ne bismo maksimizovali racionalne etiku koja zabranjuje započinjanje nasilja bilo kome? Odgovor na to pitanje se može videti u prethodnim metaforama. Zato što većina stanovništva danas ima ili 150 ili 250 kila, pa svi nekako nalaze opravdanje da se neke stvari zabranjuju. Sa tim se slažem, danas je društvo sačinjeno uglavnom od takvih ljudi. Zato ja i mislim da ne može doći do promene političkim putem ili revolucijom, već samo promenom ideja. Kada ljudi nauče pravila seksualnog ponašanja ili nutricionizma, onda niko neće morati da nameće apstinenciju ni za hranom ni za seksom. A retki izuzeci će toliko štrčati da će biti ogromna sramota imati triper ili 150 kila, tako da će se društvo normalizovati ka boljem, umesto ka gorem modelu.

Zato, kada ja čujem neke demokrate koji neprestano žale što se lustracija nikada nije dogodila, u stvari, to nisu ljudi koji misle o budućnosti, već samo o današnjoj vlasti. Moram da sklonim sifiličare, da bismo mi triperaši prosperirali, jer mi smo, očigledno bolji. Da Bucko Prečanin govori da je za to da se monopol sile mora sve više i više smanjivati, onda bih imao neke nade u njega. Ali, on u svakom svom govoru, stalno naglašava koliko je dobar i koristan državni monopol sile i njime bi se obračunao sa navijačima, sa fašistima, sa hejterima gej prajda, sutra pretpostavljam sa onima koji mu brane autonomiju. Da je njemu stvarno stalo do progresa, on bi morao na sav glas da kritikuje monopol državne sile i da ga koristi što manje može, dok ga još ima. Međutim, ljudi na vlasti, ma koliko ona mala bila, su njome omađijani i drogirani. Oni ne vide ništa drugo osim sile, čak i najumereniji. Prečanin sasvim dobro prepoznaje monstrume u nekim desnim strankama, ali to bi i slep mogao da vidi, ali nikako ne prepoznaje monstruoznost u svom ponašanju. Ko se plaši da propagira bolje ideje, a ta je da demokratiju moramo prerasti i koji za to koristi izgovor da uvek ima gorih od kojih vreba opasnost, još je i veća prepreka od onih koje on napada, jer onda nema dobrih, već samo loših i jako loših. Nikada se progres čovečanstva nije dogodio lustracijama gorih ideja, već promocijom boljih. Ko neprestano uzdiže u zvezde monopol sile, ne želi vam dobro.

Neprestano se vraćam na primer ateizma i religije. Pogledajmo 2 primera. Ateisti u hrišćanskim zemljama i ateisti u islamskim zemljama. U hrišćanskim zemljama ne postoji ni ateistička, ni hrišćanska policija da jedni druge zatvaraju. Svako svoje misli, ima tu i podsmeha i verbalnih napada svake vrste sa obe strane, ali nema zatvaranja, tuče ili ubijanja (osim retkih izuzetaka). Naučili smo princip sekularnosti i svako može da misli šta hoće u svojoj kući. U Kataru, u državi iz koje dolazi ta «divna» i «civilizovana», Al Džazira, zvanično važi šerijatsko pravo. A to znači da je zakonom, ne poželjno, već obavezno, ubijati ateiste, preljubnice, one koji su prešli na hrišćanstvo i tako dalje. Da li je rešenje da ateisti vojskom nametnu svoju monarhiju i onda da zabrane muslimane ili je možda daleko bolje da i Katar postane sekularna država, pa da onda u narednih hiljadu godina ateisti i muslimani mogu da diskutuju, bez ubijanja, dok neko nekog ne ubedi? Dakle, ljudsko društvo je pokazalo, da postoje načini da na istoj teritoriji žive ljudi sa dijametralno suprotnim idejama, ali samo ako se slože oko pravila nezapočinjanja nasilja, ma kakve druge ideje imali. I šta je to što održava sekularnost kod nas u Evropi? Nikakav monopol neke treće sile, već to što obe strane veruju da se to strašno isplati i jednima i drugima, jer su se vernici tamanili hiljadama godina u Evropi. Sekularnost opstaje samo na ideji, na saznjanju da postoje bolja ponašanja u društvu. Nema te sile koja to može da nadoknadi. Nema granice srozavanju i divljaštvu, ali je samo jedan put ka vrhu. Naravno da ima i ateista koji bi pobili hrišćane i da ima hrišćana koji bi pobili ateiste, ali većina sa obe strane neprestano marginalizuje ekstremiste obe vrste, jer ih je malo i lako se prepoznaju. Zbog toga ne postoji ni jedno moralno opravdanje za ičiji monopol sile, pa ni demokratski.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika