Galerija

Poslednja iluzija: institucije

Ako razgovarate danas sa nekim ozbiljnim, umerenim intelektualcem, recimo nekim pravnikom koji je uspeo da se izleči od dečjih bolesti kulture levice i desnice, saznaćete da je ono čemu se oni nadaju demokratsko društvo u kome ne vladaju harizmatični lideri, već pravo i institucije. Dakle vrhunac civilizacije ljudskog društva su sivi ljudi, za koje niko ne zna, ali koji imaju prirodni talenat i želju da čine dobro tako što će raditi na društvenom inženjeringu i zajedno sa sličnim kolegama graditi mehanizme prava i institucija. Te institucije će voditi tehnokrate koje, oni priznaju, nisu savršene, tako da će njihovi rezultati biti transparento objavljeni tako da inteligentni i obrazovani glasači mogu da presude da li ih treba potvrditi ili zameniti. Oni čvrsto misle da postoje 2 razloga zašto takvo demokratsko društvo nigde do sada nije postojalo i da kada se oni jednom prevaziđu, da će to biti recept za ultimativnu ljudsku sreću:

1.) Vrhunske pozicije vlasti do sada uglavnom nisu ispunjavale sive anonimne tehnokrate, već veoma prodorni, ambiciozni i, naravno, zli ljudi, koji su nakon dolaska na vlast postali još gori u svakom od tih aspekata, koji rade protiv institucija, a veličaju svoj uticaj i umesto da objavljuju rezultate svoje mašinerije vladavine, oni ih upravo sakrivaju ili izobličuju
2.) Glasači imaju nisko obrazovanje i-ili inteligenciju tako da nisu u stanju da prate rezultate demokratskih institucija, čak i kada su oni objavljeni u neiskrivljenom obliku

Ovde želim da pokažem da, iako se slažem oko problema koji su navedeni, uopšte nije korisno raditi na njihovom rešenju, jer bi rezultirajuće društvo svakako bilo nemoralno, čak iako se oni reše. Ostaje ključni problem kolektivizma da neko, bilo ko, pa čak i većina, čak i veoma prosvećena većina na bilo koji način može da nametne bilo šta estetske prirode bilo kome ili, još gore, da prekrši etička pravila samo zato štp je to odlučila većina. Etika se ne sme prekršiti čak iako se 100% ljudi sa tim slaže.

Saga Star Wars, kad bolje razmislim, nudila je prevaziđeni sukob između republike i imperije, nešto kao konflikt u Rimskom carstvu. Odgovor, naravno, nije ni jedno ni drugo, već anarhija

Saga Star Wars, kad bolje razmislim, nudila je prevaziđeni sukob između republike i imperije, nešto kao konflikt u Rimskom carstvu. Odgovor, naravno, nije ni jedno ni drugo, već anarhija

Ja sam do sada više puta govorio da je slobodno društvo, ili anarhija, sistem zasnovan na pravilima, a ne na vladarima, dakle, po čemu se anarhija razlikuje od ove verzije demokratije? Fundamentalna razlika je da u slobodnom društvu ne postoje vladari, nikakvi, nikakve vrste. Ni sivi, ni sa šljokicama, ni dobri, ni zli. Slobodno društvo se bazira na racionalnoj etici i ničemu više. Tokom ljudske istorije, filozofi su pokušavali da dođu do etike za koju nije potrebna ni magija ni sila. Do pojave sekularne države, etika je bila ustanovljena religijskim vrednostima, na primer hrišćanskim božjim zapovestima i kada bi se neko upitao zašto, odgovor bi bio bog, dakle magija. Nakon razdvajanja crkve i države, etiku više nije moglo da podupire imaginarno biće, već je bilo potrebno nešto na izgled ubedljivije. To drugo je kombinacija društvenog ugovora i sile, odnosno države. Društveni ugovor, kao što sam već pisao, nije nikakva ugovor, jer je samo jedna strana dobrovoljni potpisnik, a to su državni organi vlasti. Građani, koji bi trebalo u teoriji dobrovoljno da odluče da li da ga potpišu, u realnosti su prinuđeni na taj ugovor samim činom postojanja na određenoj teritoriji, bili oni domaći ili stranci. Jedina razlika je, da ako su domaći, mogu da menjaju izvršioce posledica tog ugovora, ali nikom nije dozvoljeno da ne pristane na sam koncept takvog «ugovora». Upravo zbog uspostavljenog monopola sile.

Na sreću, filozofi su ipak došli do rešenja za taj problem. Teorija klasičnog liberalizma je proces otpočela, libertarijanizam ga je popravio, dok je anarho-kapitalizam rešio poslednje protivrečnosti postojanja minimalne države. Ako postoji racionalni proces univerzalnog poželjnog ponašanja, o kome sam već detaljnije pisao, rešen je problem morala za čitavo društvo. Po toj društvenoj teoriji, sva civilizacijska pravila dele se samo u 2 kategorije, u etičku i estetsku. Ono što je etika, to je objektivno, to je dokazano, ne postoji mogućnost izbora da se etika ne poštuje. Dakle ona je obavezujuća za sve ljude, bez izuzetka. Ono što je estetika, to je subjektivno i svako ima svoja pravila. Etika je snažna i može se koristiti i sila da bi se ona zaštitila, ako bi je neko pogazio, dok je estetika pitanje odluke svakog čoveka i niko nema pravo išta da nameće drugom. Etika u stvari služi da zabrani devijacije koje krše ljudska prirodna prava svojine nad samim sobom i svih derivacija, ali ne može da postoji ijedno etičko pravilo koje bi ikome nametalo ikakvu pozitivnu vrednost. Racionalna etika ne sme da uspostavi šta je dobro, već samo šta je zlo. Svaki čovek za sebe preko estetskih pravila odlučuje šta je njegovo dobro. Svaki čovek daje sam sebi smisao. Etika je tu kao žandar da ako slučajno smisao jednog čoveka ugrožava prirodna prava drugog, da to ne sme raditi. I u slobodnom društvu bi mogli da postoje organi reda, dakle sudovi, policije i vojske, ali njihov posao bi bio isključivo da reaguje na etičke prekršaje. Velika razlika bi bila u njihovoj organizaciji. Kako ne mogu da postoje besplatne stvari, po definiciji, i kako obavezni porez ne bi mogao da postoji, jer bi prekršio etičko pravilo «ne kradi», neko bi morao da finansira te organe. To bi naravno bili građani. Institucije suda i policije bi bile privatne firme, kao bilo koja danas i živeli bi na tržištu. Naravno kako etika ne može ikome išta da nametne, slobodno društvo ne bi zahtevalo od građana da to plate, već oni građani koji bi želeli zaštitu od potencijalnih prestupnika, oni bi dobrovoljno plaćali. Sudovi i policije koji bi loše poslovali, oni bi propadali, dok bi na tržištu ostajali pobednici. Građani koji ne bi plaćali usluge organa reda, a pretrpeli bi etičku štetu mogli bi samo da se nadaju milosrđu, ili samog suda, ako želi da odradi njegov slučaj besplatno ili neke milosrdne organizacije. Isto kao i za bilo šta drugo. Ko ne bi plaćao zdravstveno, automobilsko, požarno ili bilo koje drugo osiguranje trpeo di posledice svojih odluka. U slobodnom društvu, niko osim nas samih nije odgovoran za naše greške.

Organi sile i reda, ne bi smeli da se mešaju ni u jedno jedino estetsko pitanje, a naročito u pitanje ekonomije. Svaki dobrovoljni ekonomski ugovor dve zainteresovane strane je dobar po definiciji u koliko ne krši neko etičko pravilo. Organi reda mogu da reaguju samo ako jedna od dve strane ne ispoštuje svoj deo ugovora, ma šta god to bilo ili ako ugovor sam direktno propisuje antitetičke usluge. Dakle, ako neko najmi treće lice da nekog ubije, potkrade ili maltretira, takav ugovor je neodrživ.

Ako se takav sistem uspostavi, onda mogu da postoje institucije. Mogu postojati etički instituti koji razvijaju sve moguće derivacije osnovnih etičkih principa, tako da lokalne sudije imaju lakši posao da prepoznaju kad je nešto ubistvo, kad je krađa ili maltretiranje. Naročito krađa, zato što su ekonomski ugovori mnogobrojni i mogu biti jako komplikovani. Mada i za ubistvo moralo bi da se razlikuje od samoodbrane, eutanazije ili abortusa, koji dele istu mehaniku, ali ne i motiv. U takvom društvu ne bi postojali vladari, ali bi postojali lideri. To bi bili prosvećeni, talentovani intelektualci koji bi imali neki smisao života koji bi mogao biti privlačan mnogim drugima, ljudima koji nisu imali sreće ili pameti da ga sami smisle. To bi bili svetionici estetskih skupova vrednosti, koje, naravno, nikome ne bi mogli da nametnu, ali koji bi verovatno spontano bili prihvatani od mnogih drugih građana, da ne kažem, korisnika. Neko bi mogao te skupove da poklanja, a neko da naplaćuje. U slobodnom društvu postojalo bi tržište ama baš za sve, pa čak i za životni smisao. Poslušati takvog lidera je uvek, samo opcija, nikako obaveza.

Dakle institucije su u redu, ali samo nakon što se uspostavi etička univerzalnost, da je zaista bilo kome zabranjeno da drugoga ubija, potkrada ili maltretira. Kao što vidimo akcenat je na etici, ne na institucijama. Institucije bez etike mogu biti prazni mlinovi koji se vrte u prazno bez žita ili još gore, proizvođači masovnog organizovanog zločina kao što su činile nacističke ili komunističke institucije ili hiper ekonomski regulatori kao što je današnja Evropska Unija.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka