Galerija

Nema mirnih promena bez jednoumlja u etici

Uh kakav zaokret, neko bi pomislio, jedan anarhista pa da zagovara jednoumlje. Naravno, stvari nikada nisu tako jednostavne. Sve je pitanje konteksta. No krenimo redom.

Pomislimo da se u nekoj državnoj demokratiji osnuje partija anarhokapitalista, ili barem libertarijanaca, nazovimo je Slobodnjaci. I pretpostavimo čak, da je sačinjena isključivo od religioznih ljudi koji veruju u boga koja ubija sve koji ne ispoštuju svoja predizborna obećanja, dakle osobe koje se neće korumpirati kada jednom dođu na vlast i neće promeniti i ciljeve i neće zaboraviti na svoja predizborna obećanja. Postoje 3 slučaja. Ili ta partija neće imati većinu, ili će biti oko 50%, pa će sama vladati, ili će imati apsolutnu većinu, dakle preko 90%. Ako ide ispod 50%, moraće da se udruži sa nekom drugom partijom, koja po pravilu neće biti baš na suprotnoj strani spektra političkih ideja, ali će biti dovoljno različita da ima svoju političku agendu. Cilj partije Slobodnjaka je da drastično smanji ili potpuno ugasi državni monopol sile. A to se jedino može uraditi preko privatizacije svih institucija i privrede. Dakle, Slobodnjaci će ili direktno otpustiti sve državne zaposlene i pustiti ih da nađu novi posao na tržištu rada ili će to delimično uraditi novi privatni vlasnici, kada preuzmu bivše državne firme, jer nema sumnje da u svakoj državnoj firmi gravitira veliki broj nepotrebno zaposlenih. Dakle, promena bi bila drastična i svaka politička partija sa takvim ciljevima bi to morala uvek da ima na umu. Ako zaista želi da bude odana cilju koji je obećala glasačima, ona mora da reši problem privatizacije u jednom mandatu. Ako to ne uradi, ako krene da kilavi i tvrdi da će trebati 2, 3, 5, 10 mandata da se obavi tranzicija, partija će brzo propasti, jer će se izgubiti momentum, postojeći glasači će se razočarati i neće dobiti nove glasače. Dakle, mora ofanzivno da se krene. Ako bi Slobodnjaci bili u koaliciji sa nekim partnerom, šanse da uvedu drastične privatizacione zakone su skoro ravne nuli, jer će partner uvek nešto svoje zahtevati i ucenjivati. Dakle, ništa od ofanzive. Ako bi partija imala malo preko 50%, dakle vladala bi sama, to što nije mogla da dobije apsolutnu većinu znači da veliki broj ljudi se ne slaže sa njenim političkim programom. Dakle u tom slučaju vlada Slobodnjaka može da donese nove zakone, ali čim krenu da se sprovode, veliki broj otpuštenih ili prebačenih u privatne firme koji, najverovatnije, nisu bili njeni birači, krenuće sa pobunama raznih vrsta. Štrajkovi, zakrčenje arterijskih puteva, traktori na skupštinu, balvani, vezivanje lancima za institucije, samospaljivanje na trgovima itd. Ako bi stvar potrajala mesecima, osim što bi se zemlja pretvorila u haos i ekonomija bi pala na nos, jer ma koliko su ekonomski jadne državne firme, ipak plate su se primale, nešto se proizvodilo, dakle počeo bi da propada i privatni sektor kao posledica. Glasači, čak i oni koji su glasali za Slobodnjake, videli bi da je libertarijanizam stravična ideologija u praksi, gde se trenutno gube i bezbednost i novac i veoma bi brzo tražili prevremene izbore, pobedile bi klasične demokrate i opet bismo bili na početku priče. Vlast Slobodnjaka bi imala i drugi izbor, da policijom i vojskom razjuri sve demonstrante, da ih vrati kućama i da natera poslodavce da rade bez pobune. Dakle bilo bi jako mnogo uhapšenih, ranjenih, ali i mrtvih, ali nadasve bi se drastično povećao represivni model države i opet bi Slobodnjaci izgubili na sledećim izborima, ponovo bi pobedile klasične demokrate, uveli bi zakone o nacionalizaciji mnogih privatnih svojina, i opet smo na početku priče. Jedini način da partija Slobodnjaka mirno donese zakone o totalnoj privatizaciji je da ima apsolutnu većinu, a to znači da se niko ili skoro niko neće buniti kada se oni donesu. Tranzicija bi se dogodila i vladajuća partija bi tada mogla da raspusti i parlament i sve druge institucije, dakle da ugasi državu. U međuvremenu bi se stvorili privatni sudovi, policije, vojske, milosrdna društva itd.… Dakle, da bi se demokratskim putem dogodila drastična promena, potrebna je apsolutna većina. A da bi neko imao apsolutnu većinu, potrebno je da ljudi dele iste ili veoma slične ideje, inače ne mogu da glasaju za iste. Ma koja to ideja bila. Primer koji sam dao, može da se primeni i za komuniste. Ako bi partija komunista i želela da uvede 100% nacionalizaciju isto ne bi mogla ako ne bi imala većinu. Mada, u tom slučaju komunistička partija ne bi imala probleme da represivnim metodom zaštiti svoje zakone nacionalizacije ako bi imala čak i samo 51% vlasti, jer komunistima je jaka država i cilj. Baš iz tog razloga je Titova vlast primenila veoma represivni metod uništavanja svojih neprijatelja, nakon proterivanja Nemaca, jer i pored sve njegove popularnosti kasnije, u vreme kada je on stvarao svoju državu bio je daleko ispod apsolutne većine, dakle imao je ogromnu političku opoziciju. Nema sumnje da se represivnim modelom povećavaju šanse represivnim režimima. Svaki od njih je osuđen da traje kratko, ali to je druga stvar. Kada je parlament uglavnom sačinjen od prilično suprotstavljenih partija, zakoni nikada ne mogu biti drastični ni sa jedne ideološke strane, dakle uglavnom tapkamo u mestu i relativno sporo idemo ka propasti.

Ovako izgleda uvek kada oni koji imaju 51% krenu da sprovode radikalne reforme

Ovako izgleda uvek kada oni koji imaju 51% krenu da sprovode radikalne reforme

Zbog toga, anarho-kapitalisti i libertarijanci bi trebalo da odustanu od angažovanosti na političkoj sceni. Ideje slobode, racionalne etike, prava na posedovanje samog sebe, toliko slabo su raširene kod ljudi, da je potpuno besmisleno očekivati išta od političkih promena. Prvo je potrebno da ljudi shvate, nauče i prihvate moralnu univerzalnost anarho-kapitalizma, pa tek onda parlament može da obavi svoje tako što će iskoristiti svoje mehanizme da ugasi samog sebe. Mada ono što je verovatnije je da će ljudi jednostavno prestati da glasaju, jer će shvatiti da demokratija ničemu i ne služi, a da je samo bedno maskiranje krađe i ubistva. Papa ili Patrijarsi postoje zato što dovoljno velika većina ljudi to ili toleriše ili podržava. Da su ateisti apsolutna većina, oni jednostavno ne bi postojali.

Mi možemo da se ne slažemo u velikom broju estetskih stvari, ali dok se ne složimo svi u etici da su ubijanje i krađa uvek nemoralni, bez ikakvih izuzetaka, ne može doći do promene. Kad bi većina mislila da je započinjanje nasilja nemoralno, ni jedan represivni aparat to ne bi mogao da slomi, jer vlast nikada nije zasnovana na broju policajaca, već na raširenosti vladajuće ideje u bilo kom društvu. I sama reč filozofiranje koristi se sa podsmehom, upravo zato što su sofisti, dakle neprijatelji filozofije uspeli time da otmu jedino oružje koje nas može dovesti do slobode, a to je bavljenje filozofijom, odnosno etikom.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 33 min 10 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika