Galerija

Sunset Limited

Autor: Cormac McCarthy.

Priča1: U državnom zatvoru tavori veoma mlada, veoma zgodna devojka. Njeno telo je jedro, a i izazovno. Perfektna simetrija crta lica, mio pogled, dugačka smeđa kosa, izdašne čvrste grudi sa velikim bradavicama, perfektna bujna zadnjica, dugačke besprekorne noge. Na njoj je sve savršeno, pa čak i prsti na nogama, još uvek neiskrivljeni nošenjem uskih cipela. Jedina krivica, političko mišljenje. Čak ne ni njeno. Već njenih roditelja. Posleratne su godine, njeni roditelji klasični liberali, a bili su vlasnici nekoliko fabrika odeće u Beogradu. Na vlasti su sada komunisti. Roditelji su streljani, a njihova ćerka je zatvorena. Nakon nekoliko meseci, na vratima ćelije gde tamnuje devojka, pojavljuje se neki partijski organ u pratnji nekolicine Oznaša. Glavonja migom daje znak pajtašima da je vežu za rešetke ćelije. Danas će njeno telo biti njemu na raspolaganju. Od ogromne sreće i ushićenja što ima toliko vlasti nad tako jednom lepoticom, kratko je trajao, … prvi put. Drugi put je to bilo duže, pa opet duže, pa opet, pa opet, iskakao se, dok nije izgubio i poslednju snagu. Ona je bila puna modrica, ogrebotina, posekotina, krvarila je i spolja i iznutra. Prestala je i da plače, nije više jecala, suze su se odavno osušile. Iz nje nikakav glas nije izlazio, telo je bilo nepomično, ostala je tako da visi kao osušeno meso na tavanu, jer konopci kojim je bila vezana za rešetke i dalje su su se usecali u njene zglobove. Glavonja je nakon kraće pauze ustao, otišao i dobro se najeo. Morao je da nadoknadi sav taj napor. Nakon toga se oprao na česmi, presvukao i lepo očešljao. Pre nego što se vratio kući, svratio je u njen stan i našao jednu njenu lutku kada je bila devojčica, uzeo je i poklonio je svojoj ćerkici koja mu je skočila u naručje i izljubila ga od radosti. On je nakon toga samo seo za sto, zapalio cigaretu i osećao se spokojno i zadovoljno. Sutradan je stao na govornicu i održao politički govor o truloj buržoaziji, o veličini radničke klase i važnosti bratstva i jedinstva. Njegovi radni dani svi su bili laki, jer mu je snagu davala jedna misao, to da njegova lična robinja ne može nikuda da ode.

Priča2: Janko je voleo Milicu, svim svojim srcem i svom svojom dušom. A Milica je volela nakit, skupu odeću, automobile, letovanja. Janko se zaduživao, uzimao kredite, radio 2, ponekad 3 smene da sve to zaradi. Jednom je čak obio i zlatarsku radnju da bi udovoljio Miličin prohtev. I svaki put, kada bi Janko pokazao znake da je malo preumoran, Milica bi, lako kao šal od svile, obavila svoje tanke i duge ruke oko njegovog vrata, pogledala bi ga mazno ispod trepavica, nešto mu šapnula i Janku bi se trenutno vratila snaga, optimizam i volja da Milici još nešto kupi. No, kako su godine prolazile, Milica je tražila sve više, a Janko postajao sve umorniji i na kraju više nije mogao. Rekao je da više ne može. Milica je bila u panici i besna, njene nekad drage usne, njene duboke oči, odjednom su se napunile srdžbom koju Janko nikada nije video do tada. «Šta podrazumevaš pod tim da više ne može? Kako ti to misliš, ne može? Ko si ti, jade, jedan, misliš da ja ne mogu da se spakujem i da nađem nekog boljeg, ko će umeti da me ceni?». Rečeno, učinjeno. Milica se razvela. Državni sud je, naravno, dodelio oboje njihove dece da žive sa majkom, a njemu su dodeljena 2 dana jednom u 2 nedelje. Ona je našla novu žrtvu, a njegovo je bilo da plaća alimentaciju. Milica je stalno išla na sud tražeći povećanja, redovno je tužakala kašnjenja, prijavljivala je izmišljene incidente da otac zlostavlja decu, deci je stalno govorila sve najgore o njihovom ocu, izmišljala je svakakve dečje bolesti kada je bio red na Janka da bude sa decom, bušila mu je gume od auta, ostavljala mu izmet na otiraču njegovog stana, plaćala dripce da povremeno istuku Janka, otišla u krevet sa njegovim šefom da bi ga otpustili i šta sve ne. Milica je mrzela Janka svim svojim bićem. I svaki put kada bi se vraćala sa suda, u sebi je ponavljala «tako sada može da vidi šta to znači da više ne može. Eeej, on meni da kaže da nema. Golja, bednik, praziluković, ma ima krvi da mu se napijem do kraja njegovog bednog života…». Milica je redovno masturbirala, zamišljajući Janka kako umire od gladi, kako gine u saobraćajnoj nesreći ili kako oboleva od kuge. Što je bolje i slikovitije zamišljala Janka u bolu, to je bliži bio njen orgazam.

Scena iz istoimenog filma

Scena iz istoimenog filma

Voleo bih da su ove priče preterane. Ali sam život često preteruje. Ja sam samo preneo 2 epizode. Bilo kako bilo, kakve veze imaju ove 2 jezive priče sa knjigom iz naslova? Pa imaju. Zapitao sam se koje li je to knjige čitao Belac Samoubica, jedan od 2 glavna i jedina lika, kada je toliko strasno mrzeo i život i ljude, pa sam ponudio 2 priče kao moguće kandidate. Istina je, u ljudima postoji zlo. Neki ljudi uživaju u zlu, vole zlo, zlo im daje nadu, energiju, motiv za život, erotski ih uzbuđuje. Veliki broj ljudi je postao veoma zao kada bi se dočepao neke vlasti, čak iako je pre toga bio uzoran i dobar građanin. Čitava literatura od pamtiveka do danas govori koliko je zlo važno ljudima. Veliki broj ljudi misli, radi, govori, oseća zlo. Zlo je sastavni deo života velikog broja ljudi. Međutim, Belac nije u pravu. Džabe se ubio.

Namerno nisam pročitao biografiju autora niti želim da znam njegov privatni životni stav. Ja bih ovde da interpretiram ono kako sam ja shvatio tu knjigu. Za mene je knjiga sukob između 2 arogancije. Arogancija iz premalo znanja i arogancija iz previše znanja. Crnac vernik, ubica i potpuna neobrazovana neznalica i Belac ateista, mirni profesor filozofije i samoubica. Arogancija Crnca je u tome što iz nekog razloga koga autor ne objašnjava (i što je prvi veliki kiks same knjige) postaje Hrišćanin i zahvaljujući tome zaustavlja svoju auto-destrukciju, ali arogantno misli da je došao do neke Velike Istine koja mora da važi za sve, pa čak i za ateiste samoubice. Arogancija Belca je u tome što, pogrešno misli da ako je ljudska istorija oduvek bila mračna da tako mora zauvek i da ostane i zbog toga misli da nema smisla ni živeti ni boriti se da se nešto promeni. Osim toga (i to je drugi veliki kiks same knjige), Belac strašno mrzi oba svoja roditelja, a autor ničim ne objašnjava uzrok tome. U principu, mislim da je cela knjiga loša, upravo zbog ta 2 velika kiksa. Mislim da se radi o klasičnom triku kome mnogi čitani autori pribegavaju, a taj je da sa velikom zanatskom umešnošću bace kosku gladnim psima, to jest čitaocima, tako što će nas impresionirati britkim i pametnim dijalozima i tada ćemo početi da postavljamo pitanja. Ko je u pravu, hrišćanin ili ateista? Da li je iko u pravu? Itd. Međutim, radi se o završnom aktu predstave koja je odavno počela. Kada bismo saznali šta je gurnulo Crnca u veru i zašto Belac tako duboko mrzi svoje roditelje, shvatili bismo da se ne radi o večnim metafizičkim pitanjima, već o sudbinama dvoje ljudi koje današnja psihologija može i te kako da objasni. Baviti se ljudskom prirodom tako što neko analizira traume vojnika u rovovima Prvog Svetskog rata je potpuno pogrešan pristup bavljenja ljudskom prirodom.

Uopšte to zlo. Ljudi su opčinjeni njime, ali možda je ono daleko banalnije od onoga što mi mislimo. Istina je da činjenje zla, makar i malog, velikom broju ljudi stvara zadovoljstvo. Možda je to genetička zaostavština vremena kada smo bili lovci. Ubiti životinju da bismo preživeli, radili smo 95% našeg postojanja kao vrsta. Patnja životinje je za nas uvek bio sinonim zadovoljstva. Njena smrt je za nas bio ručak. Nije bilo crvenih plećki u belom stiroporu, ručak je bila zahtevna celodnevna aktivnost, a često i daleko duže od toga. Da bismo ulovili ručak morali smo da izbegnemo da umremo od ogrebotine, da nas ujede zmija ili pojede vuk. Naša skoro celokupna istorija je izbegavanje nasilja od strane drugih i činjenje nasilja drugima da bismo preživeli. A geni nisu voda, preživeli su agresivniji, veštiji, brži, sposobniji. Čak i da nas je bog stvorio, takve nas je stvorio. To treba znati. Belac Samoubica je bio dovoljno arogantan da to ne uzme u obzir. Međutim, čak iako geni nisu voda, nisu ni titanijumske stene. I oni se mogu promeniti. Radi paralele kroz čitavu ljudsku istoriju, nije postojalo ništa slično današnjoj nauci, a ipak ona danas postoji. Počeli smo kao gmizavci koji umiru od toga što ih ujede pogrešna buba u Africi, a stigli smo, zahvaljujući nauci na Mesec, a idemo i dalje. Arogantni su svi oni koji misle da i u moralnom pogledu ne može da se dogodi nešto slično. Možda se nikada neće desiti, ali mi to ne možemo znati. Arogancija Belca je u tome što je on ubeđen da su ljudi nesposobni za moralnu revoluciju. Da se Belac bacio pod voz zato što nije želeo da čeka da se to dogodi, to bih i razumeo i opravdao. Zaista je malo razloga da se živi za ljude koji imaju dovoljno inteligencije da prepoznaju svet u kome živimo, ali Belac iz knjige ne samo da je zlo video, nego je bio ubeđen da je zlo nepopravljivo. Njegova arogancija je u tome što on daje presudu ljudskom rodu bez ikakvog pravog dokaza. S jedne strane, pozdravljam samoubilački gest jednog nihiliste, kada bi se ubili svi nihilisti, nama ostalima bi bilo lakše da dopremo do ostalih. Na žalost najveći broj današnjih nihilista su u stvari licemeri, oni to koriste samo da bi eksploatisali druge, a intimno im je itekako stalo do sebe, svog života i interesa. S druge strane, mnogo je lakše ubiti se nego živeti. Samoubistvo iz filozofskih razloga je čist kukavičluk. Nije istina da smo sve pokušali, nije nemoguće da ljudi dostignu racionalnu etiku, nije nemoguće da se svet temeljno promeni. Ali da bi se to dogodilo, neko mora da dela. Neko mora da objasni drugima šta je to, zašto je to dobro i kako je moguće živeti na drugi način. Jedno vreme ćemo znanjem morati da držimo pod kontrolom naše genetičko nasleđe i da kontrolišemo to što uživamo u činjenju zla, a nakon dovoljno broja godina, moguće je da i nasilni geni polako počnu da nestaju, jer više neće biti korisni za naše opstajanje. Homo sapiens sapiens, nije ni prvi ni poslednji čovek u nizu. Nije isključeno da se dogodi neki genetički drift, ili neka druga forma ubrzane evolucije, pa da ne mora da prođe čak ni toliko godina da ti geni iščeznu.

O aroganciji Crnca ne bih previše detaljisao, jer sam o aroganciji religioznih često pisao do sada. Uopšte knjiga postavlja veoma upitnu dihotomiju. Vernik ili nihilista, kao da je nemoguće da postoje ljudi koji misle da je bolja budućnost moguća i bez vere. Ne znam ništa o autoru, ali moguće je da on time u stvari mnogo više govori o sebi. Možda je on zaista vernik, ili možda baš nije, pa je i sam postao nihilista ili govori da ateizam može dovesti do nihilizma ako se ne pazi, pa se toga treba čuvati. Ko bi znao. U ostalom ateizam je negativan stav, on samo tvrdi da ono što religiozni kažu lažu, ali ateizam ne nudi nešto što bi je zamenilo. Ali zato racionalna etika nudi. Etika nudi vrednosti.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost