Galerija

Vlatko Vedral nije dovoljno inteligentan

Za one koji ga ne poznaju, ovaj čovek se bavi kvantnom fizikom. Naše je gore list, ali živi i radi u V. Britaniji već jako dugo vremena. Nema sumnje da je poznato ime i priznati stručnjak u svojoj oblasti.

Odgledao sam tribinu Centra za Promociju Nauke Srbije pod nazivom «Granice ljudskog saznanja». Gosti su bili visokog nivoa, a zvezda večeri je svakako bio Vlatko Vedral i sa interesovanjem sam odgledao sa nadom da nešto naučim. Ali nije bilo ni iz bliza kao što sam očekivao. Bio je zanimljiv njegov pogled na Darvinovu, kako on kaže meta-teoriju, mada priznajem da me je drugi gost, filozof Mašan Bogdanovski više zaintrigirao. Ključni trenutak i povod ovog teksta reakcija je na Vedralovo viđenje na finansiranje njegovog rada. Njegovoj izjavi prethodilo je izlaganje naučnog novinara Bore Živkovića koji je pričao o naučnicima aristokratima iz zlatnog perioda nauke, od 16. veka na ovamo, kada su se takmičili između sebe. Dakle radilo se o genijalnim ljudima, koji su bili više nego materijalno obezbeđeni, za koje je nauka bila, između ostalog, intelektualno takmičenje oko prestiža, slave i prioriteta. Ono što im je bilo bitno je da ostave svoje ime za sva vremena u naučnoj istoriji. O novcu svakako nisu morali da misle, jer su živeli na grbači drugih ljudi. Na to se nadovezao g. Vedral i iskreno rekao da bi i on rado bio naučnik aristokrata, štaviše, voleo bi da ima čekovnu knjižicu i da u njoj upisuje cifre koje on želi, samo da bi mirno mogao da radi ono što hoće. Naravno, sigurno, ne bi koristio ta sredstva da se kocka, juri prostitutke ili tako nešto gnusno, siguran sam da bi to iskoristio za dalja naučna istraživanja. I sa jedne strane ga i razumem. Imam određenu empatiju prema toj izjavi. Ljudi izuzetne inteligencije, svesni svoje vrednosti, veoma se loše osećaju što neprestano moraju da pravdaju svoje zahteve za finansiranjem. Realno, oni moraju da moljakaju ljude koji malo razumeju njihov rad i to im je ispod časti. Sive birokrate niske inteligencije i oskudnog obrazovanja imaju kontrolu nad kesom i odvezuju je retko i po malo i to može veoma da zasmeta ljudima koji sanjanju da objedine fiziku, hemiju i biologiju. Dragi Vlatko, sve je to lepo i sve je to krasno, ali vi kao fizičar znate veoma dobro da ništa u prirodi ne nastaje ni iz čega, da se materija samo pretvara iz oblika u oblik. Isto tako je i sa novcem. Dakle, ako biste našli nekog privatnog sponzora koji razume i ceni vaša istraživanja i daje vam odrešenu kesu, niko ne bi imao primedbe na to. No, često se nauka finansira iz državnih fondova, a kako država po definiciji ništa ne proizvodi, već samo troši, ti budžeti se obezbeđuju iz poreza, dakle od novca nasilno otetog od nedužnih građana.

Vlatko Vedral bi hteo praznu čekovnu knjižicu i olovku. I ja bih, ali to tako ne ide.

Vlatko Vedral bi hteo praznu čekovnu knjižicu i olovku. I ja bih, ali to tako ne ide.

Ja se u celom svom blogu obraćam uglavnom inteligentnim ljudima, jer sa ostalima nema mnogo vajde. Nije krivica biti glup, to je jednostavno karakteristika nekih ljudi, neki su visoki, neki niski, neki lepi, neki ružni, a neki su, glupi. Da je ovako nešto izjavio neki šalterski službenik, ne bih se previše zgražavao, ali kada jedan genijalac, doktor nauka, kvantni fizičar izjavi da bi želeo sredstva bez ograničenja, pomislim da se radi o veoma nezrelom čoveku, naviknutom na to da roditelji ispunjavaju sve želje, ili se radi o zlom čoveku, koji ne bira načine da dođe do onoga što mu treba. Ja nemam ništa protiv da svako misli o sebi, egoizam jeste jedino moguće pošteno gledanje na svet, ali započinjanje nasilja prema drugima, to ne. To ne ide. Dragi g. Vedral, na tribini ste rekli da u slobodnom vremenu čitate filozofske knjige za inspiraciju. Srdačno bih vam posavetovao da pročitate teoriju o anarhizmu ili barem o klasičnom liberalizmu iz koje će vam biti sasvim jasno da je porez nemoralan, da je država nemoralna, da je započinjanje nasilja nemoralno. U slobodnom društvu, bez države, svaki naučnik bi kao i svaki poznati umetnik ili sportista imao svog menadžera, čiji bi posao bio posredovanje kod finansijera. Dok naučnik radi svoje mirno, njegov menadžer traži sponzore. U nauci je nemoguće a priori utvrditi koje je istraživanje zaista korisno, a koje nije. Dakle, to ne može pouzdano da zna ni privatni sponzor ni centralni planer – državni činovnik. Ono što je različito je moralnost. Privatni sponzor nikog ne pljačka kada finansira nauku. On to može raditi iz emotivnih razloga, jer je zaljubljen u naučne dubine, a može biti i pragmatični preduzetnik koji se nada da će iskoristiti tehnološke posledice neke naučne teorije. Nebitno je. Državni činovnik, upravnik javnog budžeta, ma koliko bio lično zainteresovan, stručan ili dobronameran, šta god njega motivisalo, ne menja suštinu problema da on otima tuđe pare.

Dok god najinteligentniji ljudi među nama to ne budu shvatili, ja ću ostati osiono neprijatan. Možda se Vlatko samo šalio, ali je šala dosta neslana. Meni nije izgledalo kao da se šalio, a nisam ni začuđen. Osim naučnika, mnogi umetnici su teški paraziti u društvu. Kad ste videli glumca ili režisera, a da nije kukao za parama od države. Dragi umetnici, ako je jedini način da vi nešto zaradite da pištoljem uterujete svoje ulaznice, oprostite mi što mi je muka od vas. Kako bi bilo, za promenu, da pravite filmove, dramske predstave, skulpture ili slike koje bih ja želeo dobrovoljno da kupim, umesto da mi šaljete poreske namesnike na vrata za naplatu. Svaki rad, bio on naučni ili umetnički, ne može imati neku vanzemaljsku i vanvremensku vrednost. Svaki proizvod ima samo subjektivnu vrednost koju mogu da odrede samo kupci. Ako kupci ne razumeju vrednost, neće plaćati, zato ako želite njihov novac, morate malo više da se potrudite u promociji. Nema ništa na lepe oči. A vi niste vredniji od etičkih pravila. Silu, niko ne može da započinje.

Advertisements