Galerija

Realno nasilje na virtuelni način

Jednog januarskog dana, dopisujemo se tako Zoran i ja, pričamo o simulatorima letenja. I tako saznam da profesionalni piloti imaju problema sa virtuelnim svetovima. Naime, svakih šest meseci moraju da urade test na simulatoru da im se produži letačka dozvola. I veliki ozbiljni, brkati piloti sa hiljadama sati svih mogućih situacija u kokpitu često omanu na simulatoru. Kaže Zoran, boluju od pomanjkanja osećaja realnosti. Kad su u pravom vazduhu, zakovani su za realnost i čvrsto odgovorni za 200 putnika koji im sede iza leđa. Kad sednu za simulator, svi ti crteži i fingirani scenariji jako ih dekoncentrišu. U isto vreme ja, kao i mnogi igrači na simulatorima letenja, vešti smo virtuozi. Ja niti znam, niti me je briga ni za VORove ni za IFR, ali mogu ladno da sletim sa velikim Boingom sa potpuno isključenim motorima, čak i kad su svi parametri realizma na maksimumu, da preletim ispod mostova i da prolećem kroz uske kanjone okrenut na levo krilo. Zašto? Pa zato što je mene baš briga za posledice, a pilote ne. Najgore što se meni može desiti je da mi se nacrta animirani dim iznad crteža slupane letelice. Dok piloti gube ili dozvolu ili ginu zajedno sa svim putnicima. Kod mene je učinak maksimalan, a trošak minimalan, dok je kod pilota upravo obrnuto.

Državni zakon nije zasnovan na etici, već na ovome. Ni manje, ni više. Bez izuzetka.

Državni zakon nije zasnovan na etici, već na ovome. Ni manje, ni više. Bez izuzetka.

No, hajde dalje da razmišljamo gde još možemo da vidimo to odvajanje od realnosti i tu nebrigu za posledice. U Americi, u Vašingtonu ili gde bilo, postoje velike polumračne sobe sa zidovima koji umesto tapetama obloženi su monitorima koji prikazuju satelitske ili snimke sa niskoletećih aviona izviđača širom sveta. U tim sobama, pod klima uređajima, sede u belim uštirkanim košuljama, izvežbani igrači smrti. Dok levom rukom drže plastičnu čašu od četvrt galona leda i Koka Kole, desnom rukom džojstikom kontrolišu drona koji se nalazi na 10 hiljada milja od njihove baze. I dok smeđa tečnost prolazi kroz slamku na putu od čaše do njegovih usta, baš u tom trenutku dugo očekivana meta pojavljuje se u centru virtuelnog nišana. Tamnoputi, krezavi čovek sa redenicima oko grudi, prašnjavog lica i sa turbanom na glavi izlazi iz jednog skloništa i na putu je ka drugom. Dok hoda, opasan je živim zidom od par žena i sitne dece sa svih strana. Uštirkani okleva par sekundi, dok prebrojava broj civila oko mete i u mislima se preslišava da li je broj ispod propisane norme za kolateralnu štetu za taj mesec i nakon toga, pritiska dugme na vrhu džojstika. Nakon tridesetak sekundi, na mestu gde je bilo nekoliko ljudi, vidi samo dim i oblake prašine. On ne vidi raskomadane udove, prosuti mozak i creva po okolnim stenama, on ne oseća miris krvi kako isparava iz svežih leševa na jakom avganistanskom suncu. On je svestan da je ispunio svoj zadatak i da je ispoštovao pravila rukovođenja za datu situaciju. Ustaće, ubaciće 2 dolara u mašinu za prodaju keksa u obližnjem hodniku, završiće svoje radno vreme, vratiće se iz baze u svoj bezbedni dom. Njemu niko ništa ne može, a on je gospodar života i smrti bilo gde na Zemaljskoj kugli. Učinak ogroman, trošak zanemarljiv. Po državnim zakonima ubistvo je zabranjeno, osim ako ne radite za državu i nemate bedž na beloj uniformi. Najbolji način da prepoznatu državnu etiku je što uvek postoje izuzeci, naravno za državu, nikada za građane.

No, ni tu se priča ne završava. Problemi odvajanja virtuelnog i realnog kada je država u pitanju, ne završavaju se ovde. U ekonomiji je to neprestano sveprisutno. Država, to nije nešto apstraktno. To je samo određen broj konkretnih ljudi koji sedi u konkretnim zgradama. Određeni ljudi koji su sebi uzeli pravo da odlučuju u ime svih nas, koji se zovu političari, dane provode u amfiteatrima zgrada koji se zovu skupštine. Tamo od jutra do sutra odlučuju kome će i koliko i šta da uzmu ili nametnu. Oni, kao i igrači smrti, ne vide direktno posledice svojih nedela. Oni, samo pišu neka poglavlja po nekim knjigama. A drugi konkretni ljudi obučeni u plave i zelene kostime hvataju nedužne ljude po kućama i firmama i odvode ih u koncentracione logore za masovno silovanje. Za to vreme, kapitalisti, pajtaši političara znaju da oni imaju pištolj. Taj pištolj se zove državni zakon, a šta je drugo zakon nego subjektivno estetsko mišljenje onih sa pištoljem na raspolaganju i sa mogućnošću da ga nekažnjeno upotrebe. Kapitalisti se iz sve snage trude da se povežu sa vlasnicima državnog pištolja. Jer znaju da zakoni nisu ništa drugo nego samo pitanje cene ili nagodbe. Skoro niko od tih kapitalista, ne bi bio sam u stanju da taj pištolj direktno uperi u glavu svojih konkurenata i da potegne oroz jer je broj psihopata u društvu uvek mali. Ali preko državnog pištolja, stvara se novi nivo zločina. Kao ja koji neodgovorno spuštam avion sa ugašenim motorima, kao pilot dronova, tako i anonimni prosečni građanin – kapitalista delegira svoje nasilje ili neodgovornost ili nebrigu za druge trećem licu. On delegira političarima, oni zakonu, zakon sudovima, sud policiji i vojsci i to je sve legalno. Država je nasilje na daljinsko upravljanje. Problem kapitalizma je postojanje monopola sile, dakle leži van njega. Kada bi u ljudskom društvu važila pravila racionalne etike, dakle univerzalnih pravila, da niko nikom ne može da nameće estetska pravila, niti da se izuzme iz pravila ne ubij i ne kradi, država ne bi mogla da postoji, a kapitalisti bi morali da se bave onim zbog čega su i nastali. Da se trude da nude proizvod koji klijenti žele dobrovoljno da kupe. Kapitalizam je uvek trivijalan. Kupac više voli olovku nego svoj 1 euro, dok kapitalista voli više 1 euro od olovke koju je proizveo. Kad toga nema, nema tranzakcije. Dok god bude država postojala, to je isto kao da ispred svake papirnice stoji stražar i čim prođete pored nje, on uperi pištolj u vas i nametne vam da kupite olovku za 10 eura.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 27 min 05 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika