Galerija

Čizmaši

Jednom rečju: “Dragoslave Mihailoviću – to je naivno”. Ili da se izrazim koristeći stil i naglasak Žike Kurjaka “Misléli smo da i vlas’ mož’ d’ispádne dobra, a ono prc”.

Sa zadovoljstvom sam odgledao, praktično u jednom dahu (za dve večeri), čitavu novu seriju. Nema šta, scenario, režija, gluma, sve jako dobro. Kako i ne bi. Ali koliko god da se zaluđujemo da sve zavisi od režisera, najviše ipak zavisi od priče, a kad piše Mihailović, to samo pršti. Nema šta, zna čovek posao. Samo ima jedno ogromno ALI.

Ne može pisac da pobegne od svojih uverenja. Nisam pročitao ceo piščev opus, ali me žalosti zaključak Žike Kurjaka na kraju priče, a zna se, pisac uvek kazuje svoje kroz svoje likove. G. Mihailović tvrdi da mu je draže da bude kurjak nego čovek, jer od čoveka nema gore zveri i da je od čoveka gori samo čovek. Žalosti me ne zato što je to tačno, dakle nema nade za čoveka, nego zato što je to velika zabluda i krivo mi je kad i veliki pisci padaju u zamku nihilizma. Mada, ruku na srce, ako neko treba da bude nihilista, to je upravo on. Godine provedene u komunističkom koncetracionom logoru Goli Otok, svakako su, mladom čoveku zatvoreniku bez krivice morale ubiti svaku nadu za ljudskošću.

Međutim, pisac osim nihilizma pokazuje i dozu vere ka potpuno iracionalnim rešenjima. Tema čitave knjige je da postoje dobri i zli državnici, dobri i zli vojnici, dobri i zli narodi i da smo samo bili pametni, ne bismo se nikada udruživali sa onim prokletim Slovencima i Hrvatima, a plemeniti, dobri i hrabri srpski Seljak, nadvladao bi nad arogantnim i kukavičkim srpskim Građaninom. Bože, koja naivnost. Ali ta naivnost je široko rasprostranjena iluzija kod mnogih Srba, a i ljudi uopšte. Radi samo jedne od bezbroj ilustracija, video sam i Berčekov intervju povodom snimanja, kada je jako hvalio priču govoreći da postoji dobra paralela između tridesetih i devedesetih godina, da je velika izdaja, podela među Srbima dva puta dovela do propasti.

Slušaj, bre, stoko, ima da ćutiš i da stojiš mirno dok te ja, vlast, bijem

Slušaj, bre, stoko, ima da ćutiš i da stojiš mirno dok te ja, vlast, bijem

Dobro, ako je to iluzija, šta je onda istina? Istina je da su vojska i političari, uvek, bilo gde, u bilo kojoj naciji, u bilo koje vreme, uglavnom đenerali Paligorići, kapetani Pavlovići i potpukovnici Tijanići. Majori Čiče i potpukovnici Stošići su retki izuzeci, a i kad postoje ili teško napreduju u karijeri, ili po kazni budu upravnici zatvora ili ih teraju u penziju što pre mogu. Ključna scena kad đ. Paligorić šamara narednika Žiku do krvi, kada ga bestidno vređa i ponižava, to je pravilo, to nije ništa čudno. To je manifestacija monopola sile u najdirektnom obliku, jer dok političari ubijaju kroz rukavice, vojnici to rade direktno bez pardona. Drugačije ne može ni biti. Diklić je to maestralno odigrao. Uspeo je sasvim jasno da pokaže jačinu đeneralske prepotencije, ali u isto vreme nije mogao da sakrije i svoju slabost i to što sebe mrzi što je nitkov i kukavica i da samo gazeći druge on može da preživi. Ali dragi moji Mihailovići, Berčeci i svi ostali koji mislite da postoji ikakva šansa da ikada zavladaju dobre Čiče i da onda pocuri med i mleko Šumadijom, apelujem na vas, probudite se već jednom za svagda. Uštinite se jednom, dva puta, sto puta ako treba, do kosti ako treba, da se manete tih budalaština. Ne postoji, niti može postojati neko toliko izuzetan, neki bilo koji Major Čiča da jednom kad dođe na vlast da ne postane kao Paligorić. Ako to ne znate, a vidim da ne znate, onda stvarno ne znate ništa o ljudskoj prirodi. Dati vlast bilo kom čoveku je put ka paklu, uvek i bez izuzetka. Dragoslave, dragi moj akademiče, ne bi me začudilo da je jednom davno bio dobar ili barem ne toliki monstrum kakav je posle postao čak i Jovo Kapičić, onaj koji vas je poslao u mašinu za mlevenje ljudskih duša. Tako bi i vaš dobri seljak Čiča jednom postao Paligorić. Dajte bilo kome dovoljno vlasti i vremena i svaki čovek će se pretvoriti u kurjaka. Nema apsolutno dobrih i apsolutno zlih osim mentalno poremećenih psihopata, ali to je patologija, to ne spada u normalnost. Za ljude je normalno da polude kad dođu na vlast.

Zato vlast ne sme niko da ima, a posebno onaj ko je želi. Zato prestanite da se zaluđujete čekajući sistem sa plemenitim što političarima, što vojnicima. Anarhija je jedini sistem gde je vladar zabranjen i gde nijedan odnos između ljudi ne može biti nametnut. Anarhija nije infantilno rešenje. Ona ne kaže, hajde da izlečimo bolest tako što ćemo da sklonimo bolest. Ne radi se o tautološkom ispraznom sofizmu. Anarhija se zasniva na 1 principu. A taj je, da je privatna svojina čoveka nad samim sobom i nad svim što proizvede nešto nepovredivo. A to znači da ne postoje izuzeci, više sile, javni interesi, interesi naroda, spoljno politički pritisci, ništa što može da dovede u pitanje taj princip. Naravno da mogu i moraju da postoje i institucije i vojske, ali samo ako su na dobrovoljnoj bazi.

Ali vojska, ne samo da ne sme biti obavezna, nego ne sme biti ni državna. Dakle nije dovoljno da je profesionalna, već mora biti i privatna. U slobodnom društvu bilo ko u svojoj kući može da ima 10 automatskih pušaka i 10 sanduka municije, a u garaži 2 topa ili tenk, ili šta god sebi može da priušti. Kad bi svaka kuća to imala, neka izvoli bilo ko da napada i osvaja, uključujući i NATO. A ako građani misle da to nije dovoljno, ništa im ne brani da sklapaju ugovore sa privatnim profesionalnim starešinama da ih organizuju i da im daju obuku. Ali kad istekne ugovor, svako na svoju stranu. Niko nikog ne sme da strelja ili da mu nameće pušku za više ciljeve. Ako realna opasnost i postoji, a neki građani toga nisu svesni ili ih nije briga, platiće svojom glavom za to, jer će ih neprijatelj ubiti. Ostali će braniti sebe i isključivo sebe, lično ili grupno, zavisi kako se dobrovoljno organizuju, ali braniće samo svoj privatni i nepovredivi posed. Otadžbina je samo koncept, ona ne postoji, ali moja kuća, njiva, šuma, firma ili fabrika i te kako postoje i od njih meni i mojoj porodici sve zavisi. I moja granica je tamo gde vidim ogradu svog poseda ili ako me zamoli neko da ga branim, a ja to hoću. Bilo šta van toga je obmana i ratovanje za tuđi groš.

P.S.

Napomenuo bih i par detalja, koji ne dodaju nove koncepte na temu koju sam gore obradio, ali mi je bitno da iz opišem.

1. Nisam ja nikakv ratnik koji voli oružje i koji ide u garažu i gladi cevi svojih pušaka dok priželjkuje da ih negde upotrebi. Oružje dubinski prezirem i nudim ljudima koncept nezapočinjanja nasilja koji se bavi prevencijom nasilja, ne reagovanjem na njega. Ali kako sam svestan realnog sveta, u svakom društvu i oko svakog društva postoji ogroman broj silnika. Prezimem oružje, ali još više prezirem da budem laka žrtva bilo kome. Ono što najviše prezirem je državu i njene zakone oko oružja, da ako upucam lopova ili nasilnika u svojoj kući, čekaju me godine zlopaćenja po sudovima da dokažem da samoodbrana nije bila preterena. I znam i zašto je to tako. To nije slučajno. Monopol sile mora uvek da mi da do znanja gde mi je mesto.

2. Bilo mi je dosta tužno da vidim ogromnu želju narednika Žike da u vojsku ode i da ostane. Kaže bolje sablju nego lopatu da drži. A to je zato što te naše balkanske države od kad postoje nikad nisu bile nikakve. Nikada nisu pustile svoje građane na miru da se bar malo obogate, pa da kao i sve ostale zapadnoeveropske države posle ih lepo popljačkaju. Čak ni to. Oduvek je na Balkanu bilo najvažnije biti učiteljica, činovnik ili vojnik. Bolje nego na lutriji da dobiješ. Preduzetnički mentalitet potpuno uništen već vekovima.

3. Ista priča, druga varijanta, bili su izleti oficira na konjima po seoskim domaćinstvima kada su obećavali brak ćerkama domaćina, a u stvari su dolazili da pojedu, popiju i povale šta mogu i da onda nestanu zauvek. Ti mladići bez uniforme i bez konja bili su niko i ništa, a postajali bi nešto samo kada bi im država to davala. A šta recimo da su nešto svoje stvorili, svojim radom i zalaganjem? To jednostavano nije postojalo. Država kao proteza la lično ništavilo.

4. U bitnoj sceni, kada pijani narednik ulazi sa magarcem u hotel i porazbije čaše i stolove, kad se situacija smiri i vojnici odu, gazda pita ko će to sve da plati, a oficiri mu odgovore samo prekim pogledom u smislu, sedi tamo, ćuti, mi smo sila, a tvoje je da trpiš.

5. Ne treba zaboraviti ni poručnika Nenkovića koji se kao Četnik prvo malo bori protiv Nemaca, a onda ubija sve što diše. To nije čudno. Kakvi ljudi žele da idu uglavnom u vojsku? Ljudi bez ičega ili ikoga ili psihopate ili avanturisti ili ljudi sa pomanjkanjem adrenalina. Vojska će morati da postoji još neko vreme dok se svetom ne proširi princip nezapočinjanja nasilja, ali cilj je da ta institucija vremenom odumre ili bude zanemarljivo mala. Danas je velika i važna jer su ljudi nasilnički vaspitani. Svi ljudi, skoro bez izuzetka. I vojska i država su samo simptomi, kad izbacimo nasilje iz vaspitanja, biće nam protivpridodno da nam neko stoji nad glavom i umesto nas odlučuje.

6. Lajt motiv u nekoliko romana Mihailovića je neprestani i visoko rašireni alkoholizam. A šta je drugo alkoholizam nego samolečenje. Zašto se ljudi samoleče? Zato što su od detinjstva vaspitavani kao volovi, a ne kao ljudi. Alkoholizam nije bolest, već simptom uništenih života zbog nasilnog roditeljstva. Nisu ljudi kurjaci, ali su ih kurjaci vaspitali da to postanu.

7. Dobro i pored najboljeg vaspitavanja uvek će u društvu ostati 5 do 10% psihopata. A nije njihova krivica. Kao što se rodi čovek slep ili pedofil i nema mu pomoći tako se čovek rodi psihopata i nema mu pomoći. Drugo je što se danas 50% ljudi ponaša kao psihopata zbog nasilnog roditeljstva, ali to je rešivo. Ali ovih 5-10% nije. E upravo zbog toga, što takvi postoje i postojaće, dodatni je razlog da država nikada ne postoji, jer upravo ti ljudi najviše se trude da osvoje vlast. To im je u genima. Zato mi ostali moramo da prezremo monopol sile, jer dok god njega ima, dok god mu dajemo moralno opravdanje, ovi će da se lepe za njega kao ose na med. Ljudi, morate da otvorite oči. Ne može da postoji dobra država. Kao što ne može da postoji mirišljavi izmet ili trouglasti kvadrat ili nevina trudnica, neke stvari su nemoguće. Kad aboliramo monopol sile, onda će psihopate biti uskraćene i zato će, vremenom, ili morati nešto korisno da rade ili će završavati po zatvorima, jer nema im druge. Za njih činiti zlo je kao za nas popiti čašu vode. Zlo postoji u nekim ljudima i to je činjenica. Mazili ih, pazili ih, mirno ih vaspitavali, nema pomoći. Danas, takvi ljudi nama vladaju i oduvek je tako bilo. Ali lek postoji. Oduzmite im moralnu snagu i rešićemo problem. Za promenu sveta potrebno je novo, bolje znanje i hrabrost na rečima i u ponašanju. Kad dođe do krvi, to je odavno kasno.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost