Galerija

Moj se sin vratio uplakan iz škole

Tokom čitave ljudske istorije, naš život je bio na ivici odumiranja. U periodu sakupljanja i lova, sve što bismo skupili trajalo bi dan, dva, tri i nakon toga plen našeg teškog rada jeli su crvi, umesto naša deca. Kada smo prešli na poljoprivredu, to je bio veliki napredak u odnosu na period lova, jer smo konačno uspeli da stvorimo nešto preko leta i onda da sačuvamo i preko zime. Jeli smo zrno po zrno, štedeli svaku osušenu jabuku da bismo se nekako dokotrljali do proleća. Ipak, sav naš veliki trud često su uništavali rani mraz, suša ili poplava, neka biološka pošast ili požar. Priroda je uvek bila naš neprijatelj. Čovek je bio mali, slab i neutešan. Ljudi su nestajali kao kapljice na vrelom letnjem suncu. Uvek je tako bilo.

Neki od nas ljudi, ponudili bi lažnu utehu, odnosno utehu koja bi bila prava, ali zasnovana na lažima. Izmišljali bi demone i imaginarne nebeske gazde da nekako objasne svu tu nesreću. Mnogi zemljoradnici imali su potrebu za tim lažima. Svaki čovek ima duboku potrebu za nekim objašnjenjem, ma kakvo ono bilo. Bolje i najiracionalnije nego nikakvo. Kada su varalice shvatile da postoji tržište za utehama na lažima, pretvorili su to u biznis. U svakom slučaju je daleko isplativije prodavati slatke reči, nego kopati motikom celu godinu i onda, možda, ostati, bez ičega. Popovi nikada gladni bili nisu, jer je uvek bilo onih gladnih njihovih reči.

Moj se sin, jednom, vratio iz škole uplakan. Mama, tata, meni deca kažu da smrdim. Moj sin, najbolji je đak u svom razredu, uvek bio. Da bi se nekim vladalo, taj neko se uvek mora staviti u inferiorni položaj. U stara vremena kada se priroda zdušno trudila da nas istrebi, popovi su tu nesreću samo koristili da vladaju, nisu morali da stvore realan problem. U današnje vreme, realni problemi su daleko manji, pa zato naši eksploatatori moraju da izmisle problem. Moj sin objektivno nikad nije smrdeo, ali kako je tih, obrazovan, vaspitan i dobar, ne mogu da mu nađu neku pravu manu da je iskoriste, pa zato izmišljaju nepostojeće. I nema nikakve veze što je moj sin stranac i ima slovensko i ime i prezime. Mrze ga neki hohštapleri koji mu zavide što je on bolji. Masa uvek spušta najbolje na svoj nivo, jer se boji da će se videti lakše njihova nesposobnost ako to ne urade. Što je istina i oni to genetski osećaju i reaguju. To je njihova samoodbrana. Razumem, ali ne opravdavam, već uzvraćam udarac. Naravno, objasnio sam sinu o čemu se radi i nije se više vratio uplakan.

U poljoprivredi odavno zavisimo jako malo od prirodnih nepogoda, ali zato se izmišljaju imaginarne bolesti kao prvobitni greh kod hrišćana. Dok se u strukturi vlasti neprestano govori o božanstvu koje se zove «javni interes» i ko kritikuje da tako nešto postoji, na njega se novi sveštenici, političari, okome da ga osude za sebičnjaštvo. Uvek se vladalo rečima. Ko definiše moral, on ga definiše tako da on važi za sve osim za njega. Zato meni mnogi stalno govore da ja smrdim, samo ja nisam malo krhko dete, nego matori debelokožac, koji je svašta video u životu i razumem zašto mi to govore. Priznajem, to kod mnogih drugih pali, mnogi će pokleknuti, ali žao mi je, drugovi i gospodo, džabe vam je da šaljete vaše male otrovne bočice na moju adresu. Znam kako dišete.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 30 min 40 sek

Advertisements