Galerija

Partizanski glumac Bata

Naravno, ja saosećam sa ožalošćenima, sa porodicom i prijateljima, ali za nas ostale Bata Živojinović, bio je samo javna ličnost, pa ću tako o njemu i govoriti. A nakon smrti svakog od nas čeka sud preživelih.

Ne moram mnogo ja o njemu da pričam, možda je sve već rekao o sebi u intervjuu časopisa „Dani“ iz 2012. godine. U par reči, Bata Živojinović je bio jedna prostodušna, dobra, harizmatična, iskrena, teška neznalica. Odličan je bio glumac, ali kada se radi o bitnim stvarima, sačuvaj me bože. Evo:

Period Slobodana Miloševića:

DANI: Bili ste član Miloševićeve Socijalističke partije Srbije.

ŽIVOJINOVIĆ: Bio sam, tačno je. Ali, na Pale nisam došao kao član SPS-a, nego kao glumac. Niko me ništa nije pitao, nisam donosio nikakve odluke…

DANI: Zašto ste uopće ušli u tu partiju?

ŽIVOJINOVIĆ: Vrata su bila otvorena, pa sam ušao.

DANI: Pitam vas ozbiljno.

ŽIVOJINOVIĆ: Ozbiljno vam odgovaram… Takvo je bilo vreme. Radio sam u selu, sa zemljacima brao grožđe, pekao jagnje, kada je došao čovek i dao mi da potpišem nekakav papir. Kaže – potpiši za Slobu, on je naš. Bilo mi je svejedno, nisam ni čitao. U to sam vreme bio u dobrim odnosima sa Vukom Draškovićem. Ali, njegov “predstavnik” je u naše selo došao kasnije. Da je stigao pre ovog Slobinog, verovatno bih bio u Srpskom pokretu obnove.

DANI: Imate li utisak da su vas zloupotrebili?

ŽIVOJINOVIĆ: Ne. U politiku nisam ušao kao golać, imao sam ime, prezime, biografiju, karijeru… Tačno je: postao sam član SPS-a ne znajući ni stranački program, ni statut, ni ideologiju. Politikom sam se bavio kao svaki Jugosloven – sve se svodilo na nivo seljačkog, kafanskog filozofiranja. Podlegao sam utisku da su politički oponenti zapravo naši ljuti neprijatelji. Kasnije sam bio jedini poslanik SPS-a koji je u Skupštini bio u dobrim odnosima sa poslanicima svih partija. Pomogao sam kome sam mogao.

Period Josipa Broza:

DANI: Premijera Bitke na Neretvi je održana u Sarajevu 1969?

ŽIVOJINOVIĆ: Jeste, a prisustvovao joj je i Josip Broz Tito. Bilo je veličanstveno. Veljko je doveo sve glumce, članove ekipe… Veče sam proveo u društvu sa Titom.

DANI: Tada ste se upoznali?

ŽIVOJINOVIĆ: Ma, jok! Upoznali smo se mnogo ranije. Tito me je često pozivao u kuću i tražio da mu pričam viceve na njegov račun. “Ma, neću!” – odbijao sam. “Da pričam, a da me onda ovi vaši ‘apse.” “Nemoj da brineš: u ovoj državi samo ja hapsim!”. Tito je na Vangi imao veliki zoološki vrt. Jednom sam ga pitao ko hrani sve te silne životinje. “Ja, ja ih hranim. Od moje plate” – rekao mi je. “Kolika vam je plata?” “Otkud’ znam?!” – odgovorio je ravnodušno. Nije znao ni kako dinar izgleda! Titu sam krao cigare, upaljače.

DANI: Baš – krali?

ŽIVOJINOVIĆ: Baš krao! Zašto bih vas lagao?! Tito je pušio holandske cigare – Henrih III. Držao bi ih na stolu i ja bih punio džepove čim bi se okrenuo. Jednom je pozvao u goste Borisa Dvornika koji je bio beskrajno šarmantan čovek. Zlato! Umeo je da peva, da se šali, bio duhovit… Boris je došao, ali, kako je morao da sačeka, u sobi je pronašao viski i napio se kao svinja. Tito se smejao, pitao ga je gde se tako udesio. Odgovorio je da je u sobi našao njegov viski. “I ti si lopov kao onaj tvoj Bata Živojinović.” Tito je bio harizmatičan, šarmantan, prirodan, normalan čovek. Jako sam ga poštovao. Bio je Bog i, kada bi dolazio u Beograd, ceo grad je stajao mirno. Nosio sam mu sanduk kada je umro.

DANI: Da li je Tito komentarisao vaše uloge?

ŽIVOJINOVIĆ: Nije, ali me je voleo. Zvao me je Zagorac, po ulozi u najboljem jugoslovenskom filmu svih vremena – Breza Ante Babaje. Igrao sam Zagorca, lugara, pijanduru. Jednom sam se pobunio: “Nisam ja Zagorac, ja sam Šumadinac!” “Uh, velika stvar” – rugao mi se. “Meni je to isti k….!” Njemu je to stvarno bilo svejedno. Sad ljudi lupetaju, pričaju svašta: mrzio ove, mrzio one… Što o tome nisu pričali dok je bio živ? Nisu smeli da pisnu! U toj se državi znalo ko je gazda. U svakoj republici. Kada sam pre nekoliko godina posetio Castroa, pitao sam ga imaju li na Kubi neku opoziciju. “Kako ne?!” – odgovorio je. “Pa, gde su?” – čudio sam se. “U zatvoru, gde bi bili?!” E, i kod nas se znalo. Bili smo ozbiljna država.

Eto, to je Bata. Da li je čudno što je igrao u filmovima teške komunističke propagande? Nije, jer ko nema pojma ni o čemu, lak je za manipulaciju. Titovom režimu je upravo takav bio idealan. Stasit, alfa-mužjak, sa harizmom, ali bez pameti. Istina, Bata je snimio daleko manje partizanskih filmova nego svih drugih, ali partizanski su bili najgledaniji i najpoznatiji i najvažniji u njegovoj karijeri. Bata će u istoriji ostati kao Valter, a ne kao Macola kamenorezac. Upravo zahvaljujuči raznim Batama, Milenama i Ljubišama, Tito je uspevao decenijama da širi svoje podle mitove. Bata je bio režimski glumac. Ne svojom voljom i svešću, ali to je njegovo životno obeležje. Takve su crveni držali iznad ostale raje, bili su mali bogovi, sve su imali, sve su mogli u poređenju sa običnim čovekom, a nisu bili drugo do Titove marionete. Sve van toga, svi ostali filmovi, bili su čista komercijala ili uglavnom nebitni (čak i po njegovom sudu), Bata je poslužio kao pion u mnogo većoj igri. Da je imao pameti, stideo bi se toga i to ne bi radio. Ali znaju propagandisti koga da biraju. Nije on nikakva legenda, on je upotrebljena muštikla, koja je pomogla održavanju velikog kazamata komunizma. Bilans života, veliki minus, jer koliko god dobra da je učinio na ličnom nivou mnogim ljudima, a jeste, to što je učestvovao u održavanju manipulacije masa briše sve to. Ako mislite da sam prestrog, zapitajte se, da li bi nekog nemačkog glumca smatrali pozitivnim da je igrao u Gebelsovim filmovima?

Advertisements