Galerija

Nema eksploatacije u kapitalizmu

Koliko god da slušam razne teorije modernih filozofa, nikako ne mogu da se otrgnem uverenju da se uvek radi o prerušenim marksistima. Moderna nauka je pokazala na nekoliko načina da su i marksizam i Frojdova psihoanaliza prevaziđene, dakle netačne, pogrešne, odbačene teorije. Nešto kao Ptolomejeva astronomija. Ali i pored toga, kao feniks, uvek se Marks pojavi nekad pod velom, a nekad besramno u prvom planu kod intelektualaca i ove 2016. godine.

A to se najčešće dešava kod profesora na državnim fakultetima bilo koje zemlje. Kada opisuju kapitalizam uvek govore o tome da vlasnik kapitala eksploatiše najamni rad radnika. I to se objašnjava starim Marksovim teorijama da ljudski rad stvara više vrednosti od uloženog rada i da kapitalizam prisvaja razliku između te vrednosti i uloženog rada. Ta razlika se zove profit. Onaj koji ubire profit, nazivaju ga eksploatatorom. Nezavisno od toga da li se radnik oseća dobro ili loše, zadovoljno ili ne, da li je pod stresom ili ne, da li ima udoban život ili ne. Marksisti uvek govore o tome da kapitalista izrabljuje radnike samim činom što prisvaja tu razliku. Da vidimo da li je to tako.

Pretpostavimo da dvoje ljudi stoje na sred napuštenog polja u sred prirode, gde jedan kuva jela, a drugi prenosi tanjire sa jedne strane polja na drugo. Nema gostiju, niko ne plaća ta jela, ljudi ulažu svoj rad i ne proizvode nikakvu vrednost jer niko ne preuzima plodove njihovog rada. Dakle to je tipičan primer kada vrednost vredi manje od uloženog rada. Stavite to dvoje ljudi u restoran i tada će postojati tek verovatnoća, a nikako sigurnost da će vrednost biti veća od rada. Loši restorani propadaju veoma lako. Ali poenta ostaje u tome da kuvar i kelner „ekspoatišu“ vlasnika restorana, time što je on uložio u zgrade i mašine, reklamu da zadobije goste i nadasve ideju koja jela da se kuvaju kome, dok vlasnik restorana „eksploatiše“ kuvara i kelnera da mu rade. Dakle, niko ne eskploatiše nikoga, već svako koristi ono najbolje sa druge strane u slobodnoj razmeni rada i kapitala. Sasvim je razumljivo da vlasnik restorana mora da ubire više para od svojih mušterija, nego što je iznos plata osoblja, hrane, struje i vode, jer kao prvo i sam vlasnik mora da povrati svoju investiciju zgrade, mašina i nameštaja, a drugo, on sam radi, jer se bavi reklamom, vođenjem posla, knjigovodstvom, itd. Ali čak i kada vlasnik ništa ne bi radio, već bi samo zapošljavao ljude koji rade sve posolve umesto njega, čak i tada je sasvim pravedno da vlasnik ubire više nego što je trošak svih ljudi, energije i objekata, jer sama činjenica da je znao da odabere pravi posao u pravom trenutku, pravu lokaciju, da nađe prave ljude i da posao čini održivim, predstavlja vrednost, intelektualnu vrednost. Intelektualni rad je jednako rad kao i kelnerisanje ili kuvanje, makar trajao samo mesec dana, a uživao plodove narednih 50 godina. Ne vredi svaki rad isto. Uostalom, u slobodnom tržištu niko radnike u tom restoranu ne može da prisili da rade za bilo koga. Oni mogu, ako su dovoljno sposobni da se udruže u kooperativu i da odluče kako da raspodele profit među sobom, nakon što iznajme neki drugi lokal i postanu uspešni restoran. Oni će raditi kod nekoga drugog samo do onog trenutka dok im se to isplati, ni minut više. Dakle, dok mogu da „ekspolatišu“ vlasnika restorana. U feudalizmu to nisu mogli jer su zakonom bili vezani za vlastelina.

Izrabljivanje može da se dogodi u kapitalizmu de fakto, a nikada de jure, onda kada je tržište uništeno ili veoma deformisano. Kada postoji mali broj pametnih ljudi sa kapitalom, a sa druge strane ogromna ponuda niskokvalifikovanog rada ili kada država nasilno nameće zakone regulacije i licenci ili kada kapitalisti korumpiraju političare da izbace njihove konkurente sa tržišta ili nakon ratova, tada se može desiti da je pregovaračka moć radnika zanemarljiva u odnosu na kapitaliste. Ali, kao i obično radi se o devijaciji. U slobodnom tržištu bez države, svako je slobodan da odluči da li želi da bude svoj gazda ili da se udružuje u kooperative ili da bude najamni radnik. Nebitno je čak i to kako se do kapitalizma došlo, a znamo da je to bilo silom, jer su feudalci izbacili kmetove sa svojih polja i oterali ih u gradove, to je bilo nemoralno svakako, ali i pored te nemilosrdne sile, da je slobodnog tržišta, niko ne bi mogao da garantuje vlasnicima prvog otetog kapitala da će im to ostati. Ono što čini današnji kapitalizam nemoralnim nije toliko njegovo poreklo, već to što nije slobodan, a to znači da se oslanja ili čak potpomaže monopol sile – državu da onemogući slobodno tržište upravo radi izrabljivanja. Današnji kapitalizam bi ostao nemoralan sve i da se resetuje time što se raspodeli sva svetska imovina na jednake delove, da svi imaju pravednije početne uslove. Pravi problem, postojanje države i nasilne vlasti, po definiciji ide protiv privatne svojine, što znači do ubrzanog poništenja početne ravnopravnosti. Kao i uvek, problem je nepostojanje univerzalnih pravila za sve. Niko ne sme da započinje nasilje nad drugim. To je ekploatacija, nikako kapitalizam.

Advertisements