Galerija

Kako ubediti ljudoždera da postane vegetarijanac?

U Zairu 819, Zoran Modli pročita moj tekst «Sloboda od koga i od čega» i na kraju mi javno postavi nekoliko pitanja. Reče da nije malodušan, već da je samo skromni pesimista. Dragi moj Zorane, želim da vam dodam 10 gigavata energije u vaše pomalo istrošene baterije, da uduvam vetar od 1000 km/s u vaša jedra, da vam dam odskočnu dasku koja će vas lansirati do stratosfere. Slobodno društvo o kome ja govorim nećemo dočekati, već ćemo se za njega izboriti. Anarhija nije autobus koga čekamo, pa kad naiđe. Anarhija je Boingov džet koga mi pilotiramo. Racionalna etika, koja je sredstvo da se dođe do slobodnog društva nije knjiga koja govori o zdravlju onima koji su već zdravi. To je knjiga koja nas uči kako da prepoznamo i izbegnemo bolest, a naročito bolesne ljude. I na kraju pitali ste me kako da se pametni i mirni ljudi objasne sa alfa siledžijama. Da sa njima možda nema objašnjenja već se može samo pričati preko nišana oružja.

Čekajte malo, polako, hajde da odmotamo to klupko. Da li ima smisla ubeđivati lava da nas ne pojede, kakve su šanse da farmera ubedimo da ne kolje svoju stoku, koliko je uzaludno nadati se da će se siledžija pokajati, je li realno da će pop prestati da baje svoje besmislice, u kom to paralelnom svemiru političar može da čini dobro svojim glasačima, da li iko čiste svesti očekuje da ubedi ljudoždera da pojede salatu? Ne, ne, ne i sto puta ne. Nasilnici se ne mogu, osim u zanemarljivo malom broju slučajeva promeniti. Njih ne treba ni dirati, niti im se svetiti, niti ih kažnjavati, njih treba marginalizovati i potpuno izbegavati i ako se i pored toga ne smire, jednostavno fizički zatvoriti u neke tamnice, ali to je nebitno. Bitno je to da su nasilnici moćni ne zato što imaju velike zube ili oštre kandže, imaju oni i to, ali ono što je kod njih najjače, to je reč. Oni vladaju svojim lažima. Primamljivim, adaptiranim svakom vremenu kojima većina veruje. Zorane, primera radi, vi ste ateista i sasvim vam je jasno koliko duboko ne verujete u popovske priče i potpuno ste sigurni da popovi ne mogu imati ikakvu vlast nad vama, jer ne kupujete njihov narativ. Njihove priče niti vas inspirišu, niti zastrašuju. Ponekad vas zasmejavaju, uglavnom vas ostavljaju ravnodušnim i ponekad zgranutim. Ali zato svojim akcijama pokazujete da ipak malo malkice, ali ipak dovoljno, verujete drugim nasilnicima, političarima, pa ste išli i glasali, birajući ljudoždere koji će vas malo kasnije pojesti. Samo još koju godinu, samo još da se provučem, da izaberem manje zlo. Vi verujete da zaista postoji manje zlo. Pravo je pitanje da li zaista postoji manje zlo? Da li je zaista različito da vas pojede lav ili tigar, danas ili sutra? I znam još nešto. U dubini duše, još uvek imate neku mrvicu, jedan atom nade da je moguće da demokratija ipak profunkcioniše, samo kad bi bili bolji kandidati, bolja vremena, bolje, … I to ne smete da priznate ni drugima, a ni sebi, ali ipak … E to što vi tamo idete i zaokružujete čini da oni i dalje mogu da postoje.

A da ne govorimo o ljudima koji su većina, koji zaista veruju da je glasanje korisno i da išta menja i da je to pravi način da organizujemo društvo. Oni nisu još ni svesni da su samo hrana na pokretnoj traci ka čeljusti lava koji čeka da dođe nova žrtva. Dakle, kada potpuno prevareni naivni prosečni čovek konačno shvati u dovoljnom broju o čemu se radi, kada uvidi gde je laž, nasilnicima će pasti maske sa lica i lako ćemo svi prepoznati zveri i nećemo ići mečki na rupu. One će mahati svojim šapama prazno po vazduhu, ali mi ostali ćemo biti dovoljno daleko od njih jednostavno neverovanjem u njihove narative. Danas, nažalost, toliko smo sluđeni, da, bukvalno, dok nas proždiru, mi verujemo da će možda odjednom da prestanu i da će da nam naprave školu ili nađu posao. A dok vi u bunilu umirete pod bolovima dok vam komad po komad mesa ulazi u njen stomak, mečka je zadovoljna što je pojela još jednu žrtvu koja ja nasela na njene priče. Dakle, Zorane, svaki prilog koji izgovorite pomaže ljudima da malo po malo dopru do istine. A to čini jako, jako, jako puno i vi ste čarobnjak, vi transformišete svet. Vi učite ljude da prepoznaju bolest. Vi delujete, vi ste borac, vi pilotirate progresom čovečanstva, vi ništa i nikog ne čekate, vi hrabro rasterujete maglu.

fresh meat

Sad, da li će to biti dovoljno za vreme vašeg života, ili mog, ili vaše ili moje dece, ili dece naše dece, niko to ne može znati. Nebitno je to dragi moj prijatelju Zorane, istina se uvek mora govoriti, to je sveta dužnost nas koji su videli više od drugih, pre drugih. Mi smo kao lekari koji imaju lek za najgori rak na svetu i ako bismo ga držali za sebe, mi bismo bili najgori zlikovci na svetu. Mi nemamo pravo da budemo kukavice, da budemo malodušni, da se pitamo kada ćemo pobediti i da li ćemo. Šta ja znam, možda ovi ludi džihadisti nas pobiju za 5 godina, možda ovi pobesneli američki imperijalisti nas satru atomskim bombama, možda nas naši političari prodaju na stočnom sajmu Evropske Unije. Ko sam ja da tražim ikakve garancije za sebe. Naši preci koji su se izborili da vi i ja ovo pišemo i govorimo, a da nam ne odrube glavu zbog toga, nisu tu pobedu izvojevali za sebe, već za nas. Mi moramo da vratimo dug tim ljudima, ako ni zbog čeg više, ono zbog naše dece. Ne smemo da otkotrljamo svojih 80 godina kao biološke mašine. A jedini način da to uradimo je da nikada ne prestanemo da govorimo ko je ko, šta je šta, šta je dobro, a šta zlo. Možda ćemo mi inspirisati nekog ko će biti i rečitiji i harizmatičniji i talentovaniji i hrabriji od nas koji će nastaviti da deli lek drugima, možda daleko brže i bolje. To mi nikada ne možemo znati, ali uvek moramo da računamo da ćemo nekog takvog stvoriti. Ako nam se posreći možda i mi doživimo neki mali deo slobode o kojoj govorimo, ali iako ne, svejedno je, jer put znamo, isti onaj kojim su hiljadama godina pre nas išli oni koji su nam stvorili svet daleko bolji nego onaj kada su oni živeli. A mi danas imamo tehniku da jedan tekst može da pročita bilo ko na planeti. A planeta se već budi, malo po malo zahvaljujući mikroskopskim delom i nama, ali kao što nas matematika uči, epsilon je daleko, daleko više od nule. I to nam mora biti dovoljno, jer kad-tad, uleteće neki eksponencijalni multiplikator i za čas, eto ti čuda. E to vam ja preporučujem da pomislite svako jutro kada se upitate zašto da izađete iz kreveta.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 30 min 30 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika