Galerija

Vodena neman sa devet zmijskih glava i otrovnim dahom

Malo sam zakasnio sa čitanjem članka Istoka Pavlovića u «Politici» jer to je bilo oko Bregzita, ali šta je tu je. Elem, kako sam išao ka kraju njegovog teksta, u mislima su mi postajali sve jasniji obrisi nemani iz grčke mitologije pod imenom Lernejska Hidra. Ja nisam baš Herakle, koji je uspešno ubio to, na izgled, nepobedivo čudovište, ali i ja ću se potruditi da nađem način da savladam Evropsku Uniju, čudovište kojem kad neko odseče neku od glava, iz rane izrastu dve nove.

Teza Pavlovića je, kao i teza Ričarda Dokinsa, da narod ne treba ni da se pita za tako bitne stvari kao za ulazak ili izlazak iz EU, jer se radi o veoma kompleksnoj tvorevini za koju ogromna većina glasača nije kompetentna da glasa. I sam autor je bezuspešno pokušavao godinama da nauči dovoljno o EU da bi stekao neko ozbiljno mišljenje. Nakon neuspeha zaključio je da je pogrešno da donose odluke ljudi koji ne razumeju ponuđene teze, dakle ostaje da elita i profesionalni političari treba to da odlučuju umesto nas.

Naravno, to je apsolutno pogrešan zaključak, a evo zašto. Svi znamo da nepoznavanje zakona nije i ne može biti alibi za kršenje zakona. Kad vas policajac zaustavi što ste prošli kroz crveno, ni malo neće pomoći to što niste znali da crveno znači stani. A sad zamislite da ste roditelj i da objašnjavate deci od 5 i 7 godina kućni red. Noću se spava, a danju smo budni. Ali ako stariji brat dođe iz škole umoran može da spava i danju, a za svaki sat spavanja danju, to mu daje pravo na pola sata nespavanja noću kada može da igra video igre. Ukoliko ne spava duže od predviđenog bonusa, za svaki minut produženja, biće kažnjen sa smanjenjem džeparca u funkciji logaritma broja minuta u prvih deset dana, a nakon toga će stopa smanjenja biti povećana polinomom trećeg stepena broja minuta koji je mlađi brat bio budan kao posledica buke video igre, jer braća dele zajedničku sobu. I sad zamislite tako za svaku stvar u toj porodici pravila slične složenosti. Ubrzo bi nastala knjiga od 5000 strana kućnog reda, gde deca nikada ne bi bila sigurna ni šta se može ni šta se ne može i koje su tačno posledice za nepoštovanje. Porodica bi morala redovno da plaća konsultanta koji bi interpretirao pravila svaki put, ali ni on ne bi bio sasvim siguran u svoj sud, ali bi to masno nadoknađivao svojim advokatskim autoritetom, zasnovanim ne na realnom znanju, već na opskurantizmu.

hydra

Formalno gledano, u današnjem svetu u svakoj modernoj državi, a posebno u EU, skoro za bilu koju optužbu koju nam uruči javni tužilac, ako bi neko imao 10 života, jaku volju i znanje o logici, sudiji bi bilo nemoguće da nas osudi za bilo šta jer bismo sasvim pouzdano pokazali da je zakon koji nas tereti u protivrečnosti sa barem jednim, a lako i sa grupom drugih zakona, bilo po direktnoj formulaciji ili po duhu namere. Jednostavno je nemoguće je da postoje tomovi knjiga zakona, a da su svi savršeni kao matematičke teoreme neke formalne teorije. Pravnici su slabi logičari, a njihovi nalogodavci političari prilagođavaju zakone po dnevnoj potrebi. Radi se, naravno, o teorijskom otporu, jer će vas sudija, svejedno osuditi, čak iako mu jasno pokažete logičku protivrečnost jer monopol sile države mu daje pravo da interpretira i dozira upotrebu članova zakona.

Kad matematičari pišu zakone, oni uvek redukuju složenost izbacujući nelogičnosti i ponavljanja, jer je cilj matematičara da reše niz konkretnih problema. Kad državni pravnici pišu zakone, njihov cilj je povećanje nelogičnosti i ponavljanja, jer tako se uvek može naći onaj član koji može da zakači nekog političkog protivnika ili da nagradi političkog partnera.

Dakle, Istoče, potpuno je besmisleno da iko ikada uči šta je to EU. Civilizacija se mora graditi na čvrstim pravilima, ali pravilima koje većina može da zna i razume «u sred noći kad te neko probudi» i to barem 75% ljudi. Oni koji se nalaze na levoj strani Gausove krive inteligencije ispod određenog stepena IQ, moraće da se oslone na nekog, pravila ne mogu biti toliko pojednostavljena. No, danas živimo u svetu u kome 0% ljudi zna i razume zakone. Čak i super elita, super pravnici, ne poznaju ni mali deo celog zakonika, već postoje specijalizacije. Ne tvrdim da bi svi zakoni trebalo da stanu baš na list papira, niti čak da zakoni moraju biti isti za sve ljude na svetu, ali u svakoj proizvoljno maloj grupi ljudi mora biti jasno većini ljudi šta je dozvoljeno, a šta nije. A posebno zato što zakon ne sme da se meša u estetske probleme koji su većina ljudskih aktivnosti, a samim tim ni u ekonomiju, koju je nemoguće regulisati po definiciji.

Ono što treba uništiti je upravo trend komplikovanja zakona bilo čega, a posebno EU. Ako EU ne može da se svede na ono što 75% ljudi može da razume, radi se o pogrešnom projektu. Dakle, on se mora odbaciti bez ulaženja u detalje. Umesto da se zabrani ljudima da donose odluke o složenostima, moralo bi se zabraniti samo kandidovanje projekata takve kompleksnosti, a posebno kada se radi o nečemu što utiče na naše svakodnevne živote i sudbine.

Ko će da uradi to pojednostavljenje? Država? Nikada. To je protiv njenog interesa. To će uraditi slobodno tržište kada pravda pređe u privatne sudove koji će zavisiti od plaćanja svojih klijenata, a ne od «bogom danog» monopola sile. A to će se desiti kada države propadnu, a to se mora desiti jer zakoni računovodstva uvek važe, ma koliko se političari trudili da ih ignorišu. Doći će dan, kada će strani krediti doći na naplatu, kada javni dug više ne može da raste, kada štampanje toalet para stvori galopirajuću inflaciju. Državna pravda će nestati kada nestane bezvredni novac kojim političari kupuju glasove.

Srbija bi zaista jednom mogla da ubode neki pravi trend. Kada je cela Istočna Evropa bežala od komunizma devedesetih, u Srbiji je vladala Socijalistička Partija i JUL, danas kada je i slepom jasno da EU ide ka svom neizbežnom kraju, treba bežati od te nemani, nikako joj biti ručak.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 31 min 30 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika