Galerija

Kako neko može da bude protiv Olimpijskih igara?

Pa može, eto ja sam žestoki protivnik te bedne parade nacionalističkog turbo kiča. Ne govorim ja o sportistima, njima svaka čast, to što oni mogu, ja ne bih mogao ni da sanjam, mada i ja mogu mnogo toga što oni ne bi mogli ni da zamisle, ali mene ne dočekuje niko sa počasnim vodenim topovima na aerodromu, niko ne polaže za moje talente crvene tepihe, ne piše o meni hvalospeve i ne smatra me nacionalnih herojem. Trčati brzo sto metara ili nabiti gol u 90-tom minutu nije lako, ali nije lako ni projektovati i proizvoditi proizvode koje par miliona ljudi želi da kupi dobrovoljno, a to je posao koji ja dobro znam da radim. Dobro, nisam najbolji svetski inženjer, ali ono što ja radim, ljudi kupuju bez prisile, dok se Olimpijske igre finansiraju iz otetog novca, iz poreza.

Olimpijske igre nisu drugo nego državni program i kao svaki državni program okarakterisan je nemoralom, otimačinom, korupcijom, neefikasnošću i najčešće postizanjem suprotnog cilja od onog koji je bio zacrtan. Državni program protiv siromaštva, povećava siromaštvo, državni obrazovani program povećava neznanje ili pogrešno znanje, državni program protiv droge povećava upotrebu droge, povećava cene, zatvara ljude koji nikom nisu naudili, državni program protiv terorizma čini da mogu da poginem od džihadista, jer ih država uvozi. Državni program olimpijskih igara baca na kolena ekonomiju domaćina, spaljuje milijarde eura za događaj od mesec dana, sa dokumentovanim primerima, gotovo svaki put da sagrađene zgrade kasnije trule ili menjaju namenu. Indirektan priliv od turizma, televizijskih prava i ostalih formi prihoda skoro ni u jednom slučaju nije čak ni pokrio investicije. Olimpijske igre nisu ništa drugo nego moderna verzija starog dobrog principa Rimskom Carstva: hleba i igara. One ne služe da se isplate u ekonomskom smislu, već da se održava laž o neophodnosti države.

govermet competition

Slušao sam, sa iskrenom dozom gađenja, prenose nekih sportova u nekoliko evropskih zemalja, uključujući i Srbiju i Hrvatsku. Jedino što se menja je ime države u rečenicama. Subjekat je različit, a jeftina niska nacionalistička propaganda uvek ostaje. Doduše i van igara, u Hrvatskoj, domoljublje i branitelji idu uz dobar dan, ali bukvalno, već 20 godina. Kak ste, susjed, hvala braniteljima, a evo kupio sam i nove gaće, zahvaljujući braniteljima. U Srbiji, «Evo komšija kusur i EU nema alternative, sutra će kiša, a Kosovo je naše».

Olimpijske igre u Londonu koštale su 16 milijardi eura, u Sočiju preko 20. Ove brazilske oko 10 milijardi, mada još računi nisu svedeni, biće tu još ihahaj. Ako mislite da je sport nešto uzvišeno i da nema tih para koje ne bi trebalo potrošiti, pomislite samo šta se moglo uraditi sa tim parama, bez i jednog drugog državnog programa, samo da su ostale u džepovima nevinih građana. Milioni ljudi bi mogli da kupe nešto što nisu kupili, globalno siromaštvo bi se za neki delić smanjilo. Eto, tako bi država delom ispunila svoj drugi program, a da prstom ne mrdne. Što država manje mrda prstima, to je svima nama bolje.

Kako bi mogle da se organizuju Olimpijske igre, a da to bude moralno, korisno i da su svi zadovoljni? To bi morala biti inicijativa privatnih preduzetnika koji ulažu svoje pare. Sednu, skiciraju poslovni model, vide šta mora da se potroši i kako se može zaraditi. Zgrade, putovanja sportista, smeštaj. S druge strane, televizijska prava, ulaznice, DVD, turizam, pokretanje drugih biznisa. Bilans, ako se to isplati, super, ako ne, žao nam je, nema igara. S tim što kad zgrade prave privatnici, ne ide se preko budžeta i do 10 puta, kao što se desi kad gradi država, nego sve mora ispod budžeta, pa je onda daleko verovatnije da se to isplati. A sportisti, ako i dalje misle da im je bitna medalja, onda super, ako ne, stari dobri keš na ruke. Može i procenat iz TV prava i ulaznica, nađe se već neko rešenje. Inače, većina sportista, kada prođe njihovih 5 minuta cmakanja sa premijerima i slikanje za medijsku mašineriju, upašće veoma brzo u mrak zaborava, ali će im povrede i često polu-invalideti ostati do kraja života. A pare su, inače posebna priča. Samo mali broj njih upadne u neki Adidas program, ostali ostanu puka sirotinja. Ja baš sve ovo i govorim, zato što mi je žao tih ljudi, jer je meni stalo do siromašnih. Državi nije, nju nije briga. Ona će sportiste iskoristiti da nastavi sa svojom gnusnom propagandom govoreći kako je divan osećaj biti ovan predvodnik koji predstavlja svoje ovce na globalnoj stočnoj pijaci. Ili se od sporta može živeti ili ne. Ako, ne, bavićemo se drugim zanimanjima, bože moj, što bi pa sport morao biti važniji od automehaničara. Ili ako je neko dovoljno bogat, neka se bavi sportom iz svog ćefa. Ono što je najbitnije je da se ne slave heroji iz mog džepa na silu. Ako je meni važno, ja ću kupiti ulaznicu, platiću kablovsku televiziju, poslaću pare na račun sportista. A ako, ne, kupiću sebi bicikl, pa ću ja sportom da se bavim. Šta ima loše u tome? To što ja neću biti nikada najbolji biciklista. Pa šta? Biću daleko pošteniji nego onaj koji zna da je otišao u Brazil na moj račun a da me nije pitao da li se slažem. Daleko je bitnije biti svetski prvak u moralu, nego u bilo kom sportu. A najgore od svega je što sportisti i ne znaju da su na grbači drugih, jer zvanična državna religija i dalje govori o mitskim tvorevinama, kao o društvenevom ugovoru, na primer. Radi analogije, mafijaš mi mogao da kaže «Pa morao sam da mu zapalim radnju, nije mi plaćao reket, a lepo sam mu rekao da mi društveni ugovor daje pravo da ga štitim». Mafijaši, učite od države, možda jednog dana avanzujete u političare.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 51 min 15 sek

Advertisements