Galerija

Reforma škole, kakva nam je potrebna?

Diskutuje se ovih dana po novinama predlog koji je došao iz ministarstva za obrazovanje Srbije. Da li i kako da roditelji ocenjuju rad učitelja po školama. Neki strahuju da bi to dalo preveliku vlast roditeljima, a neki se boje da mnogi roditelji nisu kompetentni da vrednuju prosvetne radnike.

Ali, moramo da se vratimo par koraka unazad, da bismo uopšte znali šta je sve duboko pogrešno ili nemoralno, pre nego što se uhvatimo za ovu poslednju, koja je nebitan detalj.

1.) Najbitniji problem je što je finansiranje školstva nasilno iz poreza, čime se ne daje mogućnost privatnim školama da budu konkurentne državnim, a čak iako roditelj izabere privatnu školu, neće dobiti nazad novac iz poreza za taj deo. Privatno školstvo ne sme biti nikada gledano kao nešto za mali, bogati deo društva, privatno obrazovanje mora postati bitan, ako ne i dominantan način obrazovanja, a naročito za siromašne

2.) Obrazovni program je nasilan, jer dolazi iz centralnog komiteta, pardon, ministarstva i obavezan je i za privatne škole. Dakle, čak i kada bi finansijski deo bio rešen, ne ostavlja se sloboda privatnicima da ponude svoj obrazovni model

3.) Obrazovanje je nasilno, jer je prinudno. Do određene dobi, varira od države do države, policija vam dolazi na vrata da vam vodi decu u školu ako ona ili roditelji to ne žele, a u slušaju insistiranja, država može i da uzme decu takvim roditeljima. Roditelji nemaju pravo izbora da im deca rade umesto da uče ili da uče od samih roditelja.

4.) Veoma mali broj država dozvoljava da roditelji obrazuju decu, a i tamo gde dozvoljava, opet često nameće predmete iz programa ministarstva.

5.) U državnim školama se insistira na zastarelim i ideološkim principima formiranja razreda. Devojčice i dečaci, lenji i vredni, glupi i pametni, tromi i fizički vitalni, uvek moraju zajedno. Dakle umesto da se uzme u obzir pol, inteligencija, motivisanost, fizička spremnost, jedino što je bitno je uzrast. Ideologija koja stoji iza toga je da su svi ljudi isti, i da je dovoljno biti vredan da bi se došlo do uspeha.

6.) U razredima, u razvijenom svetu, veoma često dolazi do rodne diskriminacije. Dečaci, kojima u prirodi nije da sede satima 8 do 16 godina života, već bi radije trčali po livadama i šumama, zarobljeni su u klupama. Nastavno osoblje neprestano kažnjava dečake, za to što ne pristaju na dresuru. U poslednjih nekoliko decenija, naročito na Zapadu, sve češće se dečacima daju opasni lekovi za smirivanje, da bi podneli torturu zatvorenog prinudnog prostora. Ne kažem da dečaci treba da igraju fudbal umesto da uče, ali obrazovanje mora da uzme u obzir drastično različite potrebe muške populacije, naročito fizičke prirode. Isto tako i ženske, naravno, ali devojčice, statistički, daleko manje pate zbog toga.

7.) Nastavno osoblje je dominantno ženskog pola. Opet, po zastareloj ideologiji postoji uverenje da je nebitan pol nastavnika, ali to nije tako. Mnoge studije su pokazale da postoji polna identifikacija i da dečaci preferišu učitelje, dok devojčice učiteljice. Nije nemoguće u manje željenoj polnoj kombinaciji da nastavno osoblje ima dovoljno empatije za potrebe učenika suprotnog pola, ali je to statistički retko.

8.) Škole još nisu uspele da se otarase fizičkog kažnjavanja. Ja nemam 100 godina, ja sam išao u osnovnu školu dok je Tito bio živ i mene su tukli, ne često, ali dovoljno da se toga sećam i nastavno osoblje i drugi đaci kojima bi učiteljice dale pravo to da rade. Padali su šamari, čvrge, vuča ušiju ili zulufa, udarac glavu o glavu drugog deteta. Danas je to daleko ređe, ali još nije iskorenjeno

9.) Razredi često imaju hijerarhiju sličnu kasarni ili zatvoru među samom decom, gde «džombe» kinje, potkradaju, vređaju i biju «guštere» i često i pored svih formalnih i neformalnih tužbi, siledžije ostaju u razredu, jer se i dalje primenjuje prevaziđena ideologija da je bolje za njih da se socijalizuju nego marginalizuju nezavisno od toga šta je bolje za njihove žrtve.

Itd. itd. itd. Bilo bi tu još barem 20-30 stavki, ali zaustavimo se tu. Dakle, nasilje u raznim oblicima, dominantno je na raznim nivoima. A kako bi trebalo?

Nastavnici, oružje za masovno ispiranje mozga

Nastavnici, oružje za masovno ispiranje mozga

Jedina reforma školstva koja je potrebna je totalna liberalizacija. Školu bi trebalo da može da otvori bilo ko i da predaje bilo šta, na način koji želi, ali bukvalno, bez ikakvih dozvola i prinuda o tome koji je minimum godina pohađanja, kako se formiraju razredi, itd. I da se ljudima vrate pare od poreza za upis u privatnu školu. Svaki čovek je različit i koliko ima ljudi, toliko ima i potreba i mogućnosti. Umesto da se ministri obrazovanja igraju boga, morali bi prepustiti slobodnom tržištu da se ono organizuje i da stvori škole na hiljadu različitih načina. Mnoge od njih i naročito na početku bi propale ili bi stvarale loše ili kontra rezultate, ali na kraju bi se iskristalisalo one što funkcioniše i što zadovoljava sve potrebe. Slobodno obrazovanje je uvod u slobodno tržište rada. Na kraju škole koje izbacuju ljude koji kasnije ne mogu da nađu posao, vremenom će biti izbačene sa tržišta i ono što je najvažnije, veoma brzo će se znati ko će postati doktor, advokat, inženjer, biolog, menadžer itd, a ko neće. Slobodno tržište uvek šalje veoma rano signale svim svojim učesnicima. Uz ovakvu reformu školstva u školu bi skoro svi išli rado, jer bi svako išao u onu vrstu koja mu najviše odgovara. I ne bi bilo ikakve potrebe da roditelji bilo koga kontrolišu ili ucenjuju. Jednostavno bi svako birao ono što mu odgovara. Danas, roditelji i deca ne mogu da biraju skoro ništa. Dakle umesto sile, zabrane i kontrole, ono što nam treba je sloboda izbora. Kada bi svako glasao novcem, umesto dodatnim pravilima, ni učitelji, ni đaci ne bi bili frustrirani jer bi svaki lonac našao svoj poklopac. Danas država zahteva da svi lonci imaju isti poklopac.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka