Galerija

Crno ogledalo: Rob je rob, čak i kad nije od mesa

Naslov originala: «Snežni Božić»

Sadržaj: Ova epizoda je složenija od svih ostalih, jer ima 2 paralelne priče. Obe se vrte oko Kurcvajlovog koncepta prebacivanja ljudske suštine sa biološke ljušture na kompjuter. Kažem suštine jer se prebacuju i svest i sećanja i inteligencija i osećaji i sve drugo što spada u skup onoga čime bismo definisali ličnost bilo koga čoveka, sve ono što nije banalna fizička manifestacija. Nazovimo to digitalnom ličnošću radi pojednostavljenja. Glavni junak ove priče je zaposlen u firmi čiji klijenti plaćaju da im se stvori digitalna ličnost po sopstvenom liku koja živi u malom kompjuteru-jajetu i koja je šef domotike kuće gde žive originali. Klijenti tako dobijaju ličnog kućnog pomoćnika čiji je posao da organizuje sve kućanske poslove, da vodi računa o nabavci hrane, o sastancima društvenog i poslovnog života, da plaća račune i da radi milion drugih detalja o kojima svaki moderan čovek mora da misli. Prednost ovog proizvoda je da asistent nije neko koga treba učiti našim navikama i preferencijama. Asistent su sami klijenti, samo što su iskopirali sami sebe i odredili toj kopiji da vodi računa o rutinskom delu njihovih života, tako da mogu da se bave samo finim i kreativnim aspektima života. Konkretno posao našeg junaka je da dresira, odnosno da primora digitalnu ličnost da radi taj posao. Nakon što se jaje probudi, odnosno, kada postane svesno sebe, dreser mu objasni ko je ono, kako je nastalo i šta mu je posao. Jeste da je to jaje digitalno, da ono ne postoji u telu ni jednog živog čoveka, jeste da je ono samo veoma sofisticirani kompjuterski simulator, ali ono funkcioniše isto kao i živo biće samo nema telo. Dakle misli, oseća, razmišlja, sanja, ima potpuni utisak da živi, jedini problem je što je osuđeno da bude rob. Ako se digitalna ličnost usprotivi, biva surovo kažnjena da provodi dane, mesece, pa i godine ako treba, u totalnoj izolaciji, kao zatvorenik u samici. Samo što je vreme samo jedna promenljiva u simulatoru gde je jaje zarobljeno, tako da za dresera 5 godina jajeta traje 10 sekundi. Jaje ne mora da jede ili pije, ali ono oseća i misli. Zamislite torturu života u samici od 5 godina. Nakon takvih muka, porobljena jaja pristaju na sve samo da ih se ne vrati natrag u osamu.

Druga paralelna priča govori o mladom bračnom paru gde žena ostaje u drugom stanju, ali bez i malo oklevanja odlučuje da abortira, ne pitajući svoga muža da li se slaže. Muž je šokiran takvom arogancijom, veoma se ljuti, verbalno je napada, ali ga žena ubrzo isključuje iz svog života. Isključenje znači da ne može doći ni do kakvog kontakta. Umesto realne slike žene vidi samo njenu sivu siluetu, ne čuje joj glas i ona ne čuje njegov. To se postiže tako što su ljudima ugrađene kamere i mikrofoni u očima i ušima koji filtriraju sve što dolazi iz realnog sveta pre nego što se pošalje mozgu. Ako korisnici ne traže isključenje, realnost prolazi do mozga, u suprotnom centralni kompjuter vrši manipulaciju slike i zvuka. Ti mehanizmi su obavezni i ničim se ne mogu ukinuti, osim voljom korisnika ili upravnika sistema. Očajni muž odlazi, ali nastavlja iz daleka da prati odraz svoje žene u narednim mesecima i godinama. Vidi da žena ipak nije abortirala po veličini stomaka na silueti. Nakon rođenja deteta vidi i njegovu siluetu i tako 10 godina. Međutim sve se menja kada njegova bivša žena gine u saobraćajnoj nesreći, zabrana slike se gasi sa smrću korisnika i otac konačno može da vidi pravu sliku svog deteta. Na svoje zaprepašćenje shvatio je da se radi o maloj Azijatkinji, a on i žena su belci. Postaje mu jasno da ga je žena prevarila i da on u stvari nema više ni ženu ni ćerku. U idiličnom ambijentu snežnog Božića ulazi u seosku kolibu gde su provodili praznike ta devojčica i otac bivše žene. Otac je šokiran što ga vidi i traži od njega da ode jer tu za njega nema nikoga. Nasamarenom i odbačenom ocu svet je srušen u temelju, uzima staklenu božićnu kuglu, onu od debelog stakla gde pada sneg kad je prevrnete i njome ubija oca motivisan kombinacijom srdžbe i očaja. Beži sa mesta zločina, policija ga hvata, on ništa ne priznaje, a nema dokaza da je on to uradio. Sedi dugo u istražnom zatvoru. Sudije nalažu da mu se prisilno stvori digitalna ličnost, kojom manipuliše dreser iz prve priče. Samo ovog puta ne služi se tehnikom mučenja, već ulazi u svet jajeta ubice, u simulatoru mu postaje blizak prijatelj i nakon 5 godina, koje u realnom svetu traju svega sat vremena, uspeva od njega da iskamči priznanje da je ubio tasta. To se koristi kao materijalni dokaz da se osudi original kopije.

black-mirror-master-and-egg

Diskusija: Glavna tema kojom se bavi ova priča je robovlasništvo. Dakle, potpuno je svejedno da li je ličnost digitalna ili mesnata, pardon biološka. Ako je nivo kompleksnosti simulatora, odnosno softvera koji modelira ponašanje toliko visok da se modelu zaista čini da živi realni život, ko maltretira taj softver čini jednak moralni zločin, kao da se radi o originalu. Na kraju je potpuno svejedno šta je pokretač misli, niz komplikovanih proteinskih molekula mozga ili niz logičkih kola silicijumskih molekula kompjutera. Ono što je još gore, da robovlasnik nije samo dreser, već i sami klijenti. Štaviše, oni su glavni krivci, dreser je tek saučesnik. Međutim, stvar nije jednostavna. Ipak, klijent porobljava samog sebe, ne neke druge digitalne ličnosti. Koja je razlika između toga i primorati samog sebe da mislimo o rutinskom delu života? Razlike ipak ima, jer je digitalni klon ipak nova ličnost, koja veoma liči na original, ali u trenutku buđenja ipak postaje nova ličnost. Postaje nova autonomna moralna jedinica koja poseduje samu sebe i ko je porobljava krši princip nezapočinjanja nasilja. Spoljna manifestacija, malo silicijumsko jaje, umesto teško biološko telo od 50 do 100 kila, potpuno je nebitno u moralnom odlučivanju.

Ova izvanredna priča govori i o jednoj potpuno drugoj temi, o vlasti žena u modernom društvu. Muškarac nije ravnopravni član u porodici. Njegove želje i osećaji su nebitni. Žena je neprikosnoveni vlasnik sudbine deteta. Film ne govori direktno, ali je odraz realnosti na Zapadu gde živimo u svetu gde se brak može raskinuti lakše nego ugovor o prodaji šećera dva bakalina. Očevi ostaju bez mogućnosti da viđaju decu redovno, koja ih zaboravljaju, njihova jedina dužnost je da budu bankomati arogantnim i sebičnim majkama koje se nakon razvoda venčavaju za državu. Od države dobijaju socijalnu pomoć, a od muževa alimentaciju nezavisno od toga šta je bio razlog razvoda. U Americi, posebno, razvod je biznis gde su žene apsolutni pobednici, muškarci apsolutni gubitnici, a sudije i advokati dželati. Očevima od porodice ostaju samo pokretne sive siluete. Eto, to je san svih kolektivista, odnosno državoljubaca, da uništiti porodicu, govoreći ženama da su one vrednije od muškaraca, da ih muškarci ne zaslužuju. To je suština zadnjeg talasa feminizma. Država nudi stan, pomoć, posao, školu, sve samo da odustanu od braka, jer od kada je sveta i veka kada je porodica slaba, država je jaka. A država je veoma solidan muž ženama, ona samo plaća iz poreza koji otima muškarcima, a od žena ne traži ništa zauzvrat. Dok u pravom braku žena mora nečim dobrim da uzvrati mužu. Da li se neko čudi da se porodice na Zapadu raspadaju vrtoglavom brzinom? Ko bi odoleo besplatnim parama, a da ne moraš ničim da uzvratiš? U Sovjetskom Savezu porodicu su komadali brutalnom silom, na Zapadu, uništenje porodice je daleko suptilnije, ali efikasnije. I to ne rade ljudi zaverenici smišljeno. Nema tu zavere. Radi se o čistom predatorskom instinktu naših vladara koji neprestano pronalaze nove tehnike da nas drže porobljenim. Kao kad lav lovi gazelu, to je tako prirodno. Gazela nema etiku, ljudi je imaju. Etika je jedino što nas može izbaviti iz ropstva. Ona je elementarna potreba svih ljudi. Samo moramo da se dogovorimo šta nam je bitnije, sloboda ili ekonomska jednakost kao osnovno načelo etike. Ne može i jedno i drugo. Stotinama godina vodi se rat između ova 2 načina građenja etike.

black-mirror-silhouette

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost