Galerija

Nije mi te žao, fukaro, pa makar sto puta bila iz mog naroda

Dopiru do mog dalekog i hladnog Frankfurta vapaji očaja ljudi iz Srbije i Balkana uopšte. Pa tako čujem za one radnike po fabrikama što moraju da nose pelene za odrasle, jer im novi gazda ne da da idu u WC. Čujem ja i za sudske izvršitelje što izbacuju iz privatnog stana zbog relativno malih neplaćenih dugova, čujem i da ljudi umiru masovno od bolesti koje bi se lako izlečile da zdravstvo nije propalo. I štošta drugo čujem ja.

Ali, moram da vam priznam jednu važnu stvar, zbog koje ćete me sigurno zamrzeti, ali svejedno ću vam to reći: ravnodušan sam prema toj patnji, moram iskreno da vam kažem. Žao mi je možda svega 20% vas, onih sa leve strane Gausove krive inteligencije, onih jako ispod proseka populacije, jer vi zaista niste mogli ništa da promenite, vi jeste prave realne žrtve svakog političkog nasilja. Ali zato vi prosečni, a naročito vi iznad proseka. Nema tih muka koje su male da se osvete za vaše zlo i za vreme kraljeva i za vreme Tita i danas.

Od kada je sveta i veka, uvek je svetina likovala i u zvezde kovala uspešne vođe. A uspešan vođa je onaj koji je uspevao dovoljno da otme od drugih i da njima da. To što je sebi uzimao lavovski deo i što je palio, harao, ubijao, silovao tamo neke druge, koga je to briga bila. To su ionako bili uvek tamo neki varvari, zle nacije, ma ko je uopšte pitanja postavljao, dok god je na trpezi svaki dan bilo hleba i mesa i meda. Ponekad su ti periodi trajali i jako dugo, setimo se samo Starog Rima i raznih Cezara, vekovima je to trajalo. Samo, protiv biologije ne može niko, pa tako vlast svakom udari u glavu, pa je tako svaki sledeći Cezar bio gori i gori od prethodnog i ko god se igrao boga i mislio da tako može zauvek, varao se. I onda dođu koloseumi, pa hleba i igara, pa na kraju više ni hleba i sve to propadne i Stari Rim od preko milion stanovnika svede se na 30 hiljada duša. I onda dođu oni narodi iz okoline pa sve to naplate i carstvo nestane da se nikada ne povrati. A ko nije imao sreće da ima svog Cezara, palio je ljude iz sopstvenog naroda, princip je isti, samo su oni bili manje uspešni.

Čujem danas mnoge koji plaču za vremenima Tita. Pa onda hvale most na Gazeli, prugu Beograd-Bar, centralu na Đerdapu, remek delo kupola na Sajmu, industriju, poljoprivredu, jaku vojsku, to što su školstvo i zdravstvo bili besplatni, što se išlo na more, što je bilo skoro svakom po masno prasence i za Prvi Maj i za 29. Novembar i za Novu Godinu. A danas, bogami, mrka kapa. I poraženima i pobednicima. Hrvati su u ratu pobedili, a Srbi izgubili, ali sa obe strane, osim šačici kapitalista pajtaša vlasti i naravno intelektualcima prostitutkama, nikom nije dobro danas. Gledano sa utilitarističkog stanovišta, a to je jedino što je većini bitno, Tito je bio daleko uspešniji od ovih danas. Jeste bio ološ najgore vrste, ali je bio toliko mudar da raspodeli narodu dovoljno da ga vole. I ovi danas su ološ najgore vrste, ni manje ni više nego on, samo u drugim oblicima, samo su daleko gluplji od njega, pa sve uzeše za sebe, pa nije čudo da ih niko ne voli. Eto, to je merilo naroda kako vrednuje svoju vlast. Ali, ljudi, tako razmišlja fukara, a ne pošteni ljudi. A većina vas jeste jedna obična fukara koja zaslužuje samo prezir. I jedino čemu se vi realno nadate, mada samo retki od vas to javno pričaju je da vas zajaše neko ko će vama davati više, a nikada se nećete pitati ni kako, ni koliko to košta u životima i sudbinama drugih od kojih će to biti oteto.

Zbog toga, što je većina takva, razumem zašto postoje neki u Srbiji (mada ima toga i po drugim zemljama) koji su, jednako kao i ja protiv demokratije, ali njihov cilj nije oslobođenje čoveka od nametnute vlasti drugih, kao što je moj, njihov cilj je uvođenje direktne, obične diktature nekog ko će biti „mudar“ barem kao Tito, a nadaju se oni, još i mudriji. Oni su toliko sigurni da vi, fukaro, ne možete biti bolji ljudi, da je najbolje ono što bi vam oni dali, to je neka čvrsta ruka koja će vam garantovati bogatu trpezu, ali za uzvrat će veoma rado trošiti potoke vaše krvi dok ratujete sa Hrvatima, Šiptarima, Mađarima ili Bugarima. Njihova politika je jednostavna. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Da bi nama bilo bolje, drugima mora biti gore. Nije nam bitno šta ćemo mi drugima da radimo, važno je samo kako je nama. Ovca mora da umre da bi vuk bio sit. Do sada su drugi razvaljivali nas, kad dođe naše vreme, mi ćemo njih. Moral u politici ne postoji, postoji samo pravo jačeg. Tačka. I to javno govore bez imalo uvijanja i prikrivanja, imaju čak i radije i blogove i to besomučno ponavljaju svaki dan.

Zato, Elito, obraćam se tebi. Kada prođe ova demokratija, a mora proći, kao što je prošla i u davnoj prošlosti, na tebi je da konstruišeš novi sistem. I ti znaš da su ljudi većine samo sledbenici, ma kakav sistem bio. Ali ona manjina od 5% do 10% stanovništva, od njih zavisi da li ćemo opet u sunovrat diktature mudrog ili glupog vladara ili ćemo u nešto drugo. Ako ti ubediš taj mali, vodeći deo stanovništva da može racionalnom etikom da se živi mirno i prosperitetno bez pljačke, tako ćemo živeti. A ako ne, opet Jovo nanovo. Ja pod elitom ne podrazumevam bogate i obrazovane ljude, već ljude sa mozgom, dušom i hrabrošću koji razmišljaju o svetu u narednih, barem, 100 godina. Ima li te, elito, uopšte? Jer ako te nema, onda je sve sama fukara i budućnosti nema. A dužnost svake elite je da vrati dug biologiji. Nisu krivi oni sa leve strane Gausove krive što su takvi, ali niste ni vi zaslužni što vam je priroda izmućkala gene pa vam dala i pamet i srce. Pa kad je već tako, vratite dug, pokažite put nesrećnicima biologije. Ima i naziv za to, zove se „noblesse obligue“, samo sa jednom razlikom. Vi imate samo obaveze, a nikakva prava da to unovčite. Inače se vraćamo u tamu aristokratije. Ne mrdnete li guzicom, pobediće oni koji otvoreno hoće diktatora i, znate šta, s pravom će pobediti, jer u jednoj stvari su u pravu: nije bitan kvalitet teorije, već koliko su uporni borci za nju. I obično su borci za najgore moguće stvari najenergičniji. Da nije tako, ne bi ovaj svet takav bio.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika