Galerija

Kako objasniti problem vlasti deci?

Ko ide u državnu školu, uče ga da je demokratija dobra, da ljudi mogu nešto da promene glasanjem, da je vlast dobra, zato što je niko nema za stalno pa se zato trudi da ugodi glasačima itd. Dakle Diznilend, kao i obično. Međutim, vlast, čak i demokratska je nešto sasvim drugo.

Evo kako sam ja objasnio vlast svojoj deci. A ako su ona razumela, potrudite se i vi odrasli. Naime, sa klincima idemo jednom godišnje u mega robnu kuću sa igračkama. Dakle nekoliko spratova punih lutaka, vozova, kockica, reketa, slagalica. Raj za decu. I ne samo, to je neobično lep dan za celu porodicu, deca bukvalno ulaze u ekstazu kada obilazimo dugačke hodnike sa stalažama na kojima stoje krcato kutija na kutiji. Kupimo po nešto, ali kad pitamo decu šta bi najviše želeli, odgovor je uvek isti. Voleli bi da imaju sve, da trpaju u džakove sve što im se svidi i da nose kući. To uvek ostane neostvarena želja. Jedne od tih večeri dok smo se kolima vraćali, rekao sam deci. «Zamislite da smo otišli na sud i da je sudija odlučio da vam dodeli pravo da uzimate koju god hoćete igračku u bilo kom trenutku u bilo kojoj količini i da ne morate da platite ništa. Vi znate da vlasnik te robne kuće živi od te prodaje i da za svaku igračku koju mu oduzmete da će biti na gubitku.» Potvrdili su da su svesni toga. I onda sam ih pitao šta bi radili, kako bi postupili. Prvo su se malo ustezali i rekli da bi uzimali baš one «neophodne» igračke, jer bi vodili računa da ne prave baš veliku štetu, međutim, onda su počeli da traže sve moguće izgovore zašto bi bilo OK da uzimaju sve više i više igračaka. Te, gazda je ionako prebogat, te, šta će njemu sve te igračke, te nije fer da on ima toliko, a mi toliko manje, te davali bi oni te igračke i drugoj deci, dakle, činili bi dobro, itd… Ali kad sam ih ja podsećao da će tako gazda propasti, pitali su me samo da li bi sudija promenio odluku u zavisnosti od količine uzetih igračaka. Odgovorio sam im da ne bi, onda su rekli da im je malo žao vlasnika, ali ako mogu da uzimaju šta im duša hoće da bi ipak uzimali.

Onda sam im rekao: „Eto vidite deco, ta mogućnost da uzimate bez ograničenja i bez kazne, to se zove vlast, a ulogu tog zamišljenog sudije imaju obični ljudi koji u svom neznanju ili sopstvenom zlu daju mandat ikome da ima vlast. A ona se na početku malo usteže, ali kako koji džak napuni i vidi svojim očima da nema kazne, da je sve kao pre, sutradan od jednog džaka budu 2 pa 3, pa na kraju sve pokupi“. Nema nikakve razlike između dece i odraslih po tom pitanju, jer je ljudska priroda takva, ponašaju se onako kako im sistem dozvoljava. Naravno da će uvek biti svetaca koji neće uzimati, ali na mesto vladara sveci i ne dolaze, niti to žele. Posmatrači sistema, prosečni ljudi vrednuju šta se isplati i ako vide da vlast omogućava otimanje bez posledica, biće privučeni kao mušice na svetiljku, bez mogućnosti da odole. Dešava se ponekad da dođe svetac na vlast, ali to je kratko i zanemarljivo.

Evo šta je vaša budućnost. Vi koji se sližete sa vlašću, dakle sendvičari raznih nivoa, od krezubog idiota do doktora nauka, vi ćete imati neki boljitak dok sve ne ode u ponor, a mora da ode u ponor, nema drugog, a vi ostali ni toliko. Na vama ostalima je da shvatite da se trajna civilizacija ne može graditi na centralnom monopolu sile, pa makar bila i savršena demokratija, jer ko ima pravo da uzima drugima samo zato što se napiše zakon, takav sistem ne može da opstane, pre ili kasnije će ili nestati oštećeni ili će oštećeni pobiti otimače, pa će oni postati novi otimači. Sistem zasnovan na monopolu sile je samo beskrajna vrteška beznađa i potpuno je nebitno da li vlast bira manjina ili većina ili se sami postave. Vlast imamo samo mi nad nama samima, svako za sebe pojedinačno nad sopstvenim mislima i akcijama, odnosi sa drugim ljudima se mogu rešavati isključivo dobrovoljno potpisanim ugovorima obe strane. Sve drugo je tiranija. Može biti u svilenim rukavicama, sa svilenim gajtanom ili kolcem, svejedno je.

Kritičari ideje slobodnog društva kažu da je to korak duži od naše noge, da to nije na ponudi istorijskih mogućnosti. Bože idiotskog li razloga za odustajanje. Pa ni nauka, ni ateizam nisu bili na ponudi. Kad bismo čekali samo ono što je na ponudi, ne bismo se makli od pećine.

Advertisements