Galerija

Najveći neprijatelji kapitalizma su upravo kapitalisti

Ali oni krupni. Intuitivno čovek bi pomislio da su najveći neprijatelji kapitalizma socijalisti i komunisti. Međutim, istina je daleko od toga. Oni su tek puke hijene koje gladno i nervozno kruže oko lavova u nadi da će ovi ostaviti neke koske, ili da će pomreti od neke bolesti ili međusobne borbe, pa da će one da preuzmu glavnu funkciju predatora nad nama. Glavni problem su lavovi odnosno korporacije. Njima odgovara i zato troše velike sume novca da podmite državne službenike da donesu zakone koji štite njihov proizvod od slobodne konkurencije. Njima odgovara i zato mite vladare da donose visoke poreze, jer cilj oporezivanja nije da se plaćaju državni troškovi, već da se kažnjavaju neposlušni i da se oštete oni koji ne mogu da podmite vladara, dakle njihovi konkurenti. Ionako visoke poreze ne plaćaju oni koji korumpiraju nego ostali. Korporacijama je država udarna pesnica kojom udaraju po potrebi po svima koji mogu da dovedu u pitanje njihovu finansijsku moć. Oni će se boriti za održavanje države po svaku cenu. Ali zapamtite uvek, oni nemaju mač u rukama, oni ga samo potplaćuju. Mač ima država koja je zasnovana na vašoj zabludi da je ona potrebna.

Upravo zbog toga, da se ta zabluda nastavi, korporacije, zajedno sa državom, ne štede u kupovini intelektualaca čiji je posao da obmanjuju građane od vrtića do smrti preko škole, medija, knjiga i filmova o vrlini države. Ne sve, uvek će biti jedna šačica poštenih mislioca koji se neće dati potkupiti i ne može se baš sve držati pod kontrolom. Jedan dobar primer da postoji pomak u svesti umetnika može se uočiti preko 2 serije «West Wing» gde političari u Beloj Kući spavaju na kauču u kancelariji, zapostavljaju porodice, gube zdravlje i živce radeći za dobrobit naroda, dakle stara loša priča i «House of Cards», gde se pokazuje šta političari zaista jesu, najgori talog psihopata spremih da lažu, kradu i ubiju u svakom trenutku.

U Srbiji, intelektualna prostitucija je podeljena u 2 velika tabora. To su Patriote i Drugosrbijanci. Patriote su salonski nacionalisti koji uspešno koketiraju mitovima o Caru Lazaru, Njegošu, Milošu Obrenoviću, Ratku Mladiću i, naravno, sa Pravoslavljem i koji kažu da se zalažu za jaku i stabilnu srpsku državu, kojom treba da zavlada tako jedan moralni i vojni gorostas, alfa mužjak, koji je spreman da sprži i osvoji sve okolne narode, ali koji voli svoj narod i sve bi mu dao. Kažem salonski, zato što ni jedan od tih ne živi ni u Srpskoj Krajini, ni u Republici Srpskoj, ni na Kosovu, već su komotno zavaljeni u duboke fotelje i sole pamet što preko Interneta, što preko Parlamenta onim jadnicima koji su tamo zaista živeli, pa morali da pobegnu glavom bez obzira, jer kad je zagustilo, niko od salonskih patriota nije išao da pomaže, nego je udobno iz beogradskih bunkera podstrekivao: «Braćo napred, a ja za vama». Osim toga glasnost patriotskih intelektualaca je direktno proporcionalna količini novca koja im stiže u džep.

Drugi deo ljudi od znanja i pameti, ali sa moralom koji se valja u blatu su Drugosrbijanci. I oni, kao i ovi prvi rade na žetone, samo im je metodologija drugačija. Dok Patriote prodaju mit o Monarhiji i obnovi Dušanovog carstva, Drugosrbijanci su popravljači demokratije. Oni bi da jačaju institucije, da bilansiraju vlast, da nam uvode zaštitnike građana. Pitam se, veoma iskreno, šta će mi zaštitnik građana da me štiti od nečeg tako dobrog i moralnog kao što je demokratski izabrana vlast. Pa ako već vlada onaj koga sam izabrao, šta ima da me iko štiti od njega? Da, samo demokratija ne funkcioniše kako bi Perica želeo upravo zbog korporacija koje ne dozvoljavaju da vlada onaj koji bismo mi želeli, nego onaj koji prima njihove koverte.

O patriotama nemam šta ni da pričam, pravo razočaranje su ovi drugi. Zato što šire daleko opasniji mit nego onaj o Milošu Obrenoviću. Jer u obnovu Dušanovog carstva veruju ljudi sa psihološkim problemima, komplesaši raznih kategorija. Mit o pravnoj državi, mit o centralnom monopolu silu koji radi za građane, koji samo kad doteramo, kad samo stavimo svaku instituciju na svoje mesto, kad to lepo podmažemo Ustavom, pa da vidiš kako će da nam krene. Oni u stvari održavaju svu tu paralažu veoma efikasno. Drugosrbijanci su opasniji od Patriota jer njihova priča zvuči ubedljivije, ozbiljnije i znalačkije, ali je upravo zato podlija jer prodaje jedno, a realizuje drugo. A da ne govorimo da je većina i jednih i drugih to isto radila za vreme Tita, samo im je sada servirana druga priča. Od kada je sveta i veka, posao javne inteligencije je bio da održava zvanični narativ, bilo da je to teokratija, komunizam ili demokratija. Njima je u svim vremenima bilo jako dobro. I svi su uvek sebe ubedili da rade za dobro naroda. I to toliko duboko ide, da ne prepoznaju sami sebe kad su juče veličali marksizam, a danas kapitalizam. No, kako kaže ona stara poslovica, jednom prostitutka, uvek prostitutka.

Dakle, od korporacija i većine intelektualaca možemo samo da očekujemo dalju stegu i porobljavanje. Ali to ne znači da sam ja protiv elite. Naprotiv, mislim da je dužnost tog malog broja pametnih, hrabrih i obrazovanih koji još jedu od svoje zarade da objasne ostalima zašto im se i te kako isplati da ubiju pit-bul terijera korporacija, a to je državni aparat, da nije problem u slobodnoj ekonomiji ili kapitalizmu već upravo u tome što toga nema, a ne može ga biti jer država i slobodna ekonomija ne mogu da postoje zajedno. I da nikako, ni po koju cenu, ne podlegnu veoma sofisticiranim trikovima levice da će oni da ih izbave od nepravde ili siromaštva. Levica menja samo to da ona drži celu ekonomiju u rukama umesto šačica moćnih korporacija. I centralni komitet i skup direktora odbora, ista je stvar. Samo, da ne bude zabune, elita je korisna i poželjna dok ona podučava i organizuje ostale, čim krene da se nameće i stvara svoju vlast i ona postaje neprijatelj običnom čoveku. A što se tiče korporacija, kad bi nestao centralni monopol sile, onda ne bih imao protiv njih ništa. Šta korporacije hoće sa državom, to je jasno, nego šta vi hoćete? Ja vrlo dobro znam šta ja hoću.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika