Galerija

Dan kada mi je Bog spasao život

Kada gledam Balkan Info na JuTjubu, najviše volim da gledam Miroljuba Petrovića. To su za mene trenuci glasnog smejanja od količine nesuvislih rečenica koje se mogu čuti u jedinici vremena. I dok ga gledam tako, u pauzi za ručak, da se malo zabavim i opustim od stresa na poslu, kada prođe neki dan, sav taj smeh se pretvori u duboku tugu i zabrinutost za čovečanstvo, jer mi je sasvim jasno koliko veliki broj drugih njegovih gledalaca shvata veoma ozbiljno to što on govori. Uključujući i voditelja Tešanovića koji ga široko razrogačenim očima gleda i guta svaku reč kao da se radi o vrhunskim mudrostima. Čini mi se da je bukvalno očaran ovim klovnom u toj svojoj mladićkoj blentavosti. Nije ni čudo što svakakvi, daleko veći ludaci od Miroljuba prolaze kroz njegove emisije. Tešin filter je veoma bušan i ako ne kapira svu apsurdnost Petrovića, kako li će tek shvatiti daleko opasnije i lukavije pokvarenjake koji serviraju svoje priče kroz njegov gledani program.

Uz sve to, Balkan Info je za mene praksa iz primenjene psihologije i sociologije na neki moj, amaterski način. Ono čemu meni služi taj program je da pokušam da psihoanaliziram goste i da pokušam da shvatim uzroke njihovih mentalnih patologija. I u svemu tome mi je pomogao jedan incident koji mi se lično dogodio pre neki dan. Naime, vozio sam auto po nekom ogromnom industrijskom kompleksu, sa velikim brojem fabričkih zgrada, mašina i skladišta. Ceo taj prostor kvadratnog oblika sa stranicom od par kilometara, bio je omeđen visokom i dugačkom gvozdenom ogradom. Niz lokalnih ulica presecao je fabričke hale. Saobraćaj je unutra bio spor i sporadičan, tek po koji kamion ili viljuškar. Tražio sam izlazak iz svega toga i konačno ugledao veliku kapiju na par stotina metara ispred sebe. Uputio sam se ka njoj brzo, ne gledajući previše levo i desno dok sam presecao unutrašnje ulice. Međutim, samo 30 metara pred kapijom, samo što sam prešao poslednje raskršće pre izlaza, iza mene je samo nekoliko sekundi posle prozujao auto velikom brzinom. Dok su mi žlezde pumpale adrenalin od šoka, stao sam pred kapiju i pokušao da shvatim odakle jedna prava prometna ulica pre izlaska iz kompleksa. Ispostavilo se, iz nekog, meni neobjašnjivog razloga da je kroz kompleks prolazila jedna prava saobraćajnica, što je van svake logike, ali tako je bilo. Kada sam to shvatio, instinktivno sam se prekrstio i zahvalio što sam živ. Da prekrstio sam se, jer sam i ja rođen u kulturi hrišćanstva. Ne u javnom životu, država mog rođenja bila je komunistička, ali svi u mojoj familiji su bili vernici. Babe, tetke, strine, od rođenja sam slušao njihove priče. To ostane uvek u nekom skrivenom mentalnom džepu svakog čoveka. Svesno sam to odavno sve odagnao, ali ne možeš zeznuti podsvest, naročito kada se radi o životu ili smrti. Sad, da li me je zaista spasao Bog od sasvim izvesne smrti ili se radilo o sreći, to nikada neću saznati, jer nauka se ne bavi istinom, već objašnjenjem zapaženih fenomena, ali u tom trenutku, zaista sam osetio jak emotivni udarac zbog svesnosti kako sam za dlaku mogao da poginem. Jasno je, radilo se o mojoj fatalnoj grešci, potcenio sam jednu ulicu, misleći da je unutrašnja spora, a bila je prava i zaista sam zaslužio da poginem po svim zakonima realnosti, ali kako se to nije desilo, čoveku se rode velike sumnje.

Šta god mislili ishod svake teokratije je ovaj. Pre ili kasnije postaje jasno da su to samo priče zlih ljudi zbog sopstene vlasti, a to što imaju korisne idiote da šire njihovu priču, druga je stvar

Pitam se, je li to jedan od onih trenutaka kada vernici kažu da im se bog obratio. Ne bi me začudilo. Svi mi toliko volimo svoje živote, da kada postanemo svesni kako smo se za dlaku izvukli, uobrazimo se, pa pomislimo da nas je neko sa visina zaista spasao. Kaže tako Miroljub u jednoj od svojih epizoda, da su mnogi ljudi postali vernici upravo u ratu. E ta rečenica je bila ključna da možda shvatim jedan od mehanizama celog tog sistema ideja. Ako sam ja, militantni ateista, naučno obrazovan, bar za trenutak, mogao da povučem hipotezu o anđelu spasiocu, kako li je tek ljudima koji su izloženi ratnim stresom, gde je svaki dan tako, samo sto puta gore. U ratu je svaki minut poklonjen, svaki novi dan premija na lutriji. Kada vide da su mnogi hrabriji i bolji ratnici, pa i bolji ljudi poginuli u desetinama i stotinama, a oni i dalje žive, ne preostaje im drugo nego da poveruju da se neko gore zaista brine da oni, i dalje, ostanu živi. Teško je naći neko drugo objašnjenje kada se radi o smrti. Niko u takvim okolnostima ne pravi statističke analize o trajektorijama metaka ili o ratnim teorijama. Suviše smo lično vezani za sopstvenu kožu da sebi priznamo da je sve samo pitanje slučaja. Mi ne želimo da verujemo da smo tako mali i beznačajni, daleko više nam godi da neko beskrajno pametan i jak baš o nama bednicima misli. Tako sebi izgledamo važniji. Bog, to je u stvari ljubavna veza 1:1, nikoga nije briga da li je on stvorio svet i šta misli o drugima, važno je nama da služi.

I Miroljub je bio u ratu, a i moguće je da je imao neke epizode u mladosti neobjašnjenog spasenja. To, plus kultura iz koje je ponikao, možda čine da veruje u sve te ludosti koje govori. Jedna od poslednjih u dugom nizu koju sam čuo bila je kada je objašnjavao Teši kako će Srbi da pobede NATO. Dovoljno je biti vernik i moralan i onda te bog zavoli i onda više nije bitno što neprijatelja ima deset puta više, što ima daleko jače oružje i obuku, sve to pada u vodu jer bog onda munjama sa neba prži sataniste. A kad ga je Teša pitao kako on to zna, ali ne inkvizitorskim tonom, kako je zaslužio, nego je iskreno tražio da sazna izvor te veoma važne životne tajne, Miroljub je, naravno, rekao da to sve to piše u Bibliji, da se to dogodilo mnogo puta u prošlosti. Kad sam to čuo, pomislio sam da sam baš bio glup kad sam bio klinac. Stripovi koje sam čitao govorili su da Supermen postoji, ali ja sam mislio da bi nešto bilo tačno nije dovoljno samo da to bude negde napisano. No, odrastajući, shvatio sam da sam i tad kao dečak bio racionalniji od mnogih odraslih danas koji prihvataju svaku budalaštinu samo zato što je napisana u nekoj knjizi. No, u ovom specifičnom primeru, ne radi se samo o bezazlenoj ordinarnog gluposti, ko ovo zaista primeni kao životnu strategiju, osuđen je na nestajanje. Pomislite samo da su Nemce četres’ prve dočekale Miroljubove teokrate umesto veoma motivisani borci da ih u što većem broju pobiju oslanjajući se samo na sebe i svoju snagu. Ko zaista misli da bi teokratska Srbija nadvladala NATO uz nebeskog saveznika, od srca mu preporučujem da ide na psihijatrijsko posmatranje.

Verujete li sada kada vam ja pišem da džihadiste ne motiviše prevashodno politička situacija, već njihova vera? Uostalom, i Miroljub ima samo reči hvale o šerijatskom zakonu, Zukorliću itd. Najopasnije oružje za uništavanje ljudi su pogrešne ideje, a Miroljub je živa kolekcija najgorih. On je tipičan primerak najružnije varijante desnice: teokratije.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 28 min 35 sek

Advertisements