Galerija

Čemu služi Miroljub Petrović?

Dok Miroljub govori na beznačajnim javnim glasilima, kao što je Balkan Info, to nema nikakvog bitnog uticaja na javno mnjenje. U Srbiji je i dalje, za većinu, osnovni način informisanja državna televizija, zatim privatne televizije sa državnom pokrivenošću, onda po neke tabloid novine, pa onda ozbiljne novine, pa tek na kraju Internet. A na Internetu postoji čitava gama od masne propagande do ozbiljnih izvora. Ali čak i kada bi Internet sadržao samo ozbiljan materijal, opet bi to bilo zanemarljivo, barem dok ne umre trenutna generacija.

Dakle, Miroljub se pojavljuje na televizijama koje gleda cela država. Ta televizija nije slobodna, dakle ko njega pušta na tu televiziju ima neki cilj. Koji je taj cilj? Dodatno zaglupljivanje naroda. Da se ne zavaravamo, veliki broj ljudi bi ostao glup, sve da svako ima Aristotela kao ličnog učitelja, ali postoji neki prosek, pa čak i ljudi iznad proseka, koji bi mogli daleko jače i više da imaju sreće da se domognu pravih znanja, ali nošeni bujicom preživljavanja, zakače svoju dnevnu porciju mentalnog otrova na televiziji i ne budu toga ni svesni. No, stvari su još i gore od toga. U Miroljubovim «umovanjima» ima nekih jako tačnih stvari, nekih duboko pozitivnih učenja, ali kako su utopljeni u čorbaluk drugih, pogrešnih, pa čak i opasnih ideja i pozitivne stvari se obesmišljavaju. Na primer kad kaže da ljudi treba da zaborave na državne penzije, da se skinu sa MMF-a, o tome koliko je bitna porodica, koliko je važno vaspitavanje dece, koliko je bitno otvarati privatne firme, umesto čekati zaposlenje, da treba da zaborave na državnu policiju i zdravstvo, koliko su škole izvori propagande, a ne proizvođači znanja itd. Sve to potpisujem 100%. Ali, radi poređenja, to bi bilo isto kao kada bi Ajnštajn na televiziji objašnjavao svoju teoriju gravitacije, a onda svakih pet minuta menjao temu dajući horoskopska predviđanja ili reklamirao alhemijske uređaje za pretvaranje olova u zlato. Pravi fizičari bi svakako razumeli centralni deo njegovog izlaganja, ali bi se čudom čudili zašto Ajnštajn lupeta o horoskopu i alhemiji, ali takvih bi bilo 100 na nivou države. Ostali natprosečni i prosečni bi sve odbili jer kada bi čuli kako se mešaju vino i sveta vodica, sve bi im to bilo čudno. Oni ispod proseka bi uživali u horoskopu i zvali da naruče pretvarače olova ignorišući celu priču o gravitaciji. Ukupan bilans, prava katastrofa.

No, nije ni tu tragediji kraj. Možda nekom lepo zvuči bajka o tome kako bi se žene pravih muževa bavile isključivo intelektualnim poslom vaspitavanja dece, a dnevnim poslovima bi se bavile «polupane» sluškinje. No, to je samo zamka, jer ako dobro slušate Miroljuba o Dušanovom carstvu, u teokratiji nema reči o dizanju svesti. U teokratiji se žene ne motivišu da budu majke, već ili će biti samo majke ili će ići pod mač. Miroljub se ne šali sa tom sintagmom. U teokratiji nema mesta za individualne odluke, upravo zato što je teorijska premisa da je zakone napisao bog, dakle zakoni su savršeni po definiciji. Međutim, dosta je prljvo to njegovo dodvoravanje ženama preko sluškinja, veoma je korumpirajuće, vrlo malo božansko, a daleko više zavodničko, odnosno đavoljsko, jer biti dobra majka kao i otac, ne treba i ne mora da isključuje svakodnevne poslove. Biti dobar roditelj je imperativ, sad ko će imati poslugu, a ko ne, zavisi od primanja. I ko ne bude imao poslugu, ne daje mu nikakav alibi da bude manje dobar roditelj.

Ali, priča je i još tužnija od svega ovoga. Čitav taj koncept o strogim zakonima, odsecanjima ušiju i ruku za najmanje prestupe, veoma je infantilan. Ali na žalost veoma raširen čak i kod inteligentnih ljudi. Koliko sam puta čuo, «Eh samo kada bi zakoni bili strogi, ne bi se bacali pikavci po ulicama itd.». Ne bi se bacali tamo gde te vide, ali bi se bacali, tamo gde ili kad te ne vide. Zakoni se poštuju onda kada su posledice nepoštovanja neizbežne i kada je zakon mali, jasan svima i univerzalan. Kada se ne uvode veštačke klase kao vojnici kojima je dozvoljeno da ubijaju ako osvajaju teritorije tuđe nacije ili klasa poreskih inkasanata kojima je dozvoljeno da kradu, ili klasa učitelja kojima je dozvoljeno da propagiraju deci, a njihovi roditelji na silu moraju da ih vode u državne škole.

Šire gledano, čak i da je Dušanov zakon i sam bog napisao, opet bi ga vladajuća Dušanova klasa sprovodila. A cilj vlasti, kao i svakog čoveka je da ispoljava sopstvene interese. A interes vlasti je da uzgaja ljudsku stoku. Dakle, svaki zakon bi bio interpretiran tako da odgavara vladarima. Dok će biti centralne vlasti, tako će biti. Dakle, zakon po sebi nije dovoljan, čak i kad je dobar, nego je neophodan sistem balansiranih odnosa snaga u društvu da se zakoni neprestano revidiraju kao odnos snaga u društvu. Samo slobodno tržište može da garantuje distribuciju ličnih interesa na društvenom nivou. Model koji slobodno društvo propagira je konkurencija privatnih sudova. Umesto teorijskog objašnjenja evo jedne analogije. Kad kupujete auto, vi znate karakteristike i cene niza automobila i znate zašto jedan kupujete i zašto druge ne kupujete. Dok kad glasate za Peru, vi ćete videti šta će on realno uraditi za svog mandata, dok nećete nikada saznati šta bi Laza uradio da je on pobedio, zato što se to nije nikada dogodilo. Kada bi zakonodavstvo bilo u privatnim sudovima u uslovima konkurencije, svaki klijent mi mogao da vidi teoriju i praksu svakog od sudova na tržištu i znao bi, kao i za auto, zašto je pristao da bude klijent jednog suda, a zašto ne svih ostalih. A kada bi jedan sud počeo da gubi mušterije morao bi da se zapita gde greši i morao bi da promeni ili zakone ili načine suđenja ili bi propao. Dakle, zakone ne bi donosili bogom dani ljudi, već interes za preživljavanjem, ako dobro sude postoje, ako ne, nestaju.

Dakle u slobodnom društvu tržište određuje neprestanim procesom svakodnevnog rafiniranja, šta je dobar zakon, zato što je teorijski nemoguće da postoji neko toliko pametan da može da napravi zakone bolje nego celo društvo. Zabluda ili prevara demokratije je da je uopšte postavila koncept opšteg interesa i da ljudi ispod-prosečne inteligencije mogu da znaju šta je on, čak i kada bi postojao. Dok u teokratiji uska manjina društva nameće svoje interese ostalima, pod izgovorom božjeg zakona, strogom stegom i bez pardona.

I pored svega, ako bismo uspostavili neku skalu političkih sistema, čak je i teokratija bolja od demokratije, jer po sistemu da i ćorava koka zrno ubode, moglo bi se desiti da se ponekad namesti neki prosvećeni teokrata, dok u demokratiji, to ne može čak ni slučajno, jer masa ne može da bude prosvećena.

Advertisements