Galerija

Džordž Karlin

Kad sam bio mlađi godinama sam uživao u humoru velikog Džordža Karlina, američkog komedijaša, koji je sada već umro. Njegov humor je sekao oštro kao britva. Međutim, kako sam postajao zreliji, sve manje i manje mi se to sve sviđalo, pa sam zaključio da mi se više uopšte ne sviđa. A kako prolazi vreme, ne sviđa mi se više humor ni njegovih naslednika, a najviše ne Luisa Si Keja.

Cilj humora uvek je bio da kroz osmeh učini da zaplačemo nad onim o čemu se priča. Međutim, postoje tačke preloma, kada komedijaš postane štetan, to je momenat kad sebe uzme previše ozbiljno, pa zauzme neki važan stav. U starija vremena, pravi komedijaši su decenijama gradili stavove, današnji su još gori, oni odmah krenu đonom. Pa tako, najveći broj komičara su levičari. Oni krenu od pretpostavke da je njihovo viđenje sveta jedino i najbolje i onda krenu godinama, bez i malo milosti da zasipaju izmetom sve što ide protiv njihove vizije sveta. Jedan od poznatijih, barem u Americi, takvog tipa je Džon Stjuart. Takvi komičari su toliko puni sebe, da im nikada ne padne na pamet da uopšte i razmotre bilo koji skup ideja različit od njihovog. Oni su ubeđeni u svoje do krajnjih granica. Ko njega uzima kao uzor (čitaj Kesić) mora ozbiljno da se zapita o svojim vrednostima.

U Karlinovom humoru, kako su godine odmicale, sve manje mi se sviđalo to što on u stvari nije protiv ove ili ono stvari, ove ili one ideologije, on je suštinski protiv čoveka. Poslednji, vrlo eksplicitni dokaz, pronašao sam u uvodu jedne od njegovih knjiga «Brain Droppings», gde on kaže sledeće «Sa zadovoljstvom vam govorim da u ovom svetu skoro da i nema stvari u koju ja verujem. Meni je svejedno kako će stvari ispasti na kraju u ovoj zemlji, ili bilo gde druge. Mislim da je ljudska igra završena jako davno, kada su visoki sveštenici i trgovci preuzeli kontrolu, a mi sada samo igramo po njihovoj muzici. Ali to je upravo vrlo zabavno gledati kako nekada vrsta koja je obećavala danas polako se vrti na svom putu ka odvodu. Raspad ove kulture je neverovatno zabavan ako uspeš da se emotivno odvojiš od svega toga. A ako neko misli da postoji način da se sve to popravi, mislim da ljudi koji misle da imaju rešenje, da su deo problema. I za kraj, ako neko uspe, i pored svih prepreka, da ipak nađe neko rešenje, ja i dalje ne želim da budem deo toga»

Na prvi pogled, reklo bi se da je Karlin nihilista. Međutim, on to nije. Nihilista je onaj koji misli da vrednosti ne postoje, da je sve isto, ma kako bilo. Naprotiv, on ima moralne vrednosti, ali je dao ocenu čovečanstvu da ono ne može nikada da ih dostigne. Dakle, sa pozicije vrhunske arogancije, on se obraća čovečanstvu govoreći mu da ma šta god probalo, da je sve unapred osuđeno na propast. Postoji dijagnoza u psihologiji za ovako nešto, zove se normalizacija. Džordž je video da u svom životu ne može da dostigne neke standarde i onda umesto da problem pronađe u sebi, a to ne želi, jer mu to stvara duševnu bol, lakše mu je da svali problem na celo čovečanstvo. Dakle nije on koji je sebi zacrtao nemoguću misiju, nije on koji bi mogao da poboljša jedan mali deo sveta svojim ličnim uticajem, nego je svet pokvaren i bolestan i nema mu leka. On normalizuje svoj neuspeh, neuspehom čovečanstva. Tako mu je lakše, jer onda nije on lično gubitnik, nego su svi gubitnici, a on je samo neizbežni deo celog poraza.

Nihilista je neko ko je imao vrednosti u detinjstvu, ali su mu one slomljene fizičkom ili psihološkom agresijom, najčešće od roditelja. Nihilizam je druga vrsta patologije, kada je to odbrana od bilo kakve pozicije. Najbolje da ne verujem ni u šta, jer tako će me manje boleti kada me bez razloga maltretira neko daleko jači od mene, jer neću dozvoliti da mi oduzme dušu. Sam ću je zgaziti, tako da me ta agresija više ne dotiče. Tući će moje telo, a duša će biti bezbedno mrtva i odstranjena iz mog tela.

Džordž ima dušu, nije morao da je uništi, ali je zadao sebi zadatak da popravi čovečanstvo i ako to ne uspe u svom životu, da to nikada i nikako i nikome neće uspeti. I ja spadam u popravljače sveta i žestoko kritikujem mnogo toga, ali je verujem čoveku, ja volim ljude, zato i pored najžešćih kritika ne gubim iz vida naš potencijal i ne zadajem ni sebi ni drugima nemoguće misije. Borbe mora biti, ali uspeh se ne meri našim životima.

Zato vi koji imate malo intelekta i plemenitosti u sebi, ne budite velike kukavice kao Karlin. Ma koliko nemoćni sebi izgledali, ma koliko dug put pred nama bio, ne podlegnite gordosti misleći da to malo koliko se vi izborite ništa ne znači. Uvek znači.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost