Galerija

Baš me briga za prugu Beograd-Bar

Baš me briga za most na Gazeli, za arhitektonska čuda kao kupole sajma u Beogradu, za podignute solitere na Novom Beogradu, za prugu Beograd-Bar, za stotine kilometara auto-puteva, za Elektronsku Industriju Niš, za stotine i hiljade drugih stvari što su sagrađene u Titovo vreme. Kažu, oni koji iz svojih političkih razloga i dalje brane to doba naših života, da možemo da kažemo da je tada bila čvrsta ruka, da je bila diktatura, da niko nije smeo da pisne o nekim stvarima, ali ipak da su sve ove gore nabrojane blagodeti stvorene.

Istu istastu priču, ja čujem od Nemaca kada neki od njih veličaju Hitlera. Podigao nas je iz pepela, dao nam je ponos, rešio nas je duga iz Prvog Rata, podigao je pola zemlje, vozovi su stizali na vreme. Jednaka priča se može čuti od mnogih današnjih Rusa o Staljinu, od mnogih Italijana o Musoliniju.

Ja ne želim namerno da budem neprijatan kad vam redovno zabijam prst u oko, ali ne ostavljate mi mnogo izbora. Pitam se da li ste vi ljudi ili krpe kad tako razmišljate ili govorite. To bi bilo bukvalno isto kao kada bi hvalili robovlasnike što robovima daju lepu novu odeću za Novu Godinu, što im puštaju da slave rođendane i slave, što šalju njihovu decu u školu, što ih dobro hrane i vode ih kod lekara, što ih ne biju i ne viču na njih. Problem ostaje što su jedni robovlasnici, a drugi robovi i to u onom trenutku kad rob, ohrabren, na izgled, ljudskim ponašanjem gospodara odluči da ode, tada mu se na prečac ponovo otvore oči kad vidi kako ga pod stražom već sutradan vraćaju goniči robova tog istog ljubaznog gazde.

Da su ljudi slobodni izgradili bi bilo koju prugu bez Tita, jer ako je ona potrebna industriji ili turizmu, ne treba nam voljeni lider, već običan lični interes

To beskičmenjaštvo i odsustvo bilo kakvog principa toliko daleko ide, da čujem da kažu čak da Tito i nije morao sve to da sagradi i podari narodu, da je mogao da bude klasičan diktator koji samo tlači i uzima, a ništa ne daje. Na kraju se ispostavlja da treba još da mu zahvalimo što nas, eto, nije skroz satro, nego nam je davao tanjir tople pileće supe kad smo bili bolesni. I onda, naravno završe samozadovoljno neokomunjare da, ma kakav bio titoizam, da je daleko bolji od ovog današnjeg sistema, jer niko više ne deli besplatne stanove, da radnici nemaju nikakva prava, da je cela ekonomija uništena ili opljačkana, da su vrednosti nestale, a da su seljaci i radnici u vreme kraljeva bili gola sirotinja. Odlično kažem ja, ali koja je svrha porediti jedan užasan društveni sistem sa drugim? To bi bilo isto kao kad bi rekli da je lav bio dobar kad je jeo gazelu, jer je puštao da otrči po koji krug po savani pre izvesne sudbine, dok je tigar loš, jer je rastrgne odmah.

Istina je, veliki broj diktatora, pa i Tito, obično su učinili mnogo toga bitnog i pozitivnog, pa na kraju Mafija je bila daleko slabija za vreme Musolinija, ali ono što se računa je kompletan bilans. Tito je imao visoko negativan bilans. To što je u kraljevo doba i u ovo današnje doba još gore nego u njegovo, ne znači da je njegovo bilo dobro. To što je pod Titom većina bila kako tako zadovoljna, a manjina, teško stradala, dok je danas manjini dobro, a većina je stradala, opet ne znači mnogo. Nešto znači, ali jako malo. Naravno, postoje mnogi antikomunisti koji kažu da je ama baš sve bilo loše od ’45, to jednostavno činjenično nije tačno, ali nije mnogo ni važno. Bilo je dovoljno loše da se više nikada ne vratimo u taj užas. Taj sistem je bio toliko loš da se sam urušio čim su oni koji su ga veštački održavali, a to je bilo kad su sile Zapada prestale sa bogatim donacijama. Titoizam je bila tempirana bomba da eksplodira kad on umre. Jedina razlika je što su komunisti, barem u ličnim iluzijama, ali ne i na delu, želeli nešto da stvore, dok ovima danas ne pada na pamet ništa tako, ovi danas bi prodali organe sopstvenih roditelja.

Zato mislim da su ta poređenja u najbolju ruku prazne i nekorisne priče, a realnije, to su samo vešti trikovi levičara koji se bore za vlast pod raznim maskama. Samo, činjenice ostaju činjenice, levica je svuda po svetu po sto puta pokazala, da nikada na duže staze nije rešila ni problem siromaštva, ni pravde. Jedino je uspela da reši ono što razuman čovek i ne smatra problemom, ali je to njihov cilj, uspeli su da učine ljude jednakim, odnosno, jednako siromašnim. Trenutni vidljivi primer levičarske destrukcije je Venecuela. Tamo sada vladaju zakoni džungle, a ljudi se ubijaju međusobno zbog parčeta hleba. Brinu li sad levičari o sudbini posledica socijalizma Uga Čaveza? Naravno da ne, i ne pričaju o toj zemlji, levičarima nikada do ljudi nije bilo stalo, već samo do vlasti. Priča o socijalnoj pravdi je bila samo teologija za naivne, jednako kao hrišćanska da nas bog voli.

Ja vas nikada ne lažem, ja priznajem ljudsku prirodu i upravo zbog toga govorim da se nikome ne sme dati centralna vlast, ni levici, ni desnici. Vlast, odnosno suverenost, mora biti na nivou svakog čoveka pojedinačno. A udruživanje u grupe da se bude snažniji, može, ali uvek na dobrovoljnoj bazi, gde grupe štite interese članova, a nikako članovi interese grupa, jer grupe ne mogu imati interese, već samo vešte manipulatore koji će lagati pojedince da može da postoji grupni interes. Svako od nas jede, misli i radi za sebe. Još niko nije video grupu koja kolektivno jede, misli ili radi. Komad hrane ne izlazi iz creva jednog da bi završio varenje u crevu drugog. Naše ruke pomera mozak svakog od nas. Mi nismo Borg civilizacija (Star Trek) gde jedan razmišlja za sve, a drugi kao roboti izvršavaju. Možda to naše gazde žele da postignu, ali to se smatra činom neprijateljstva, a ne progresa.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika