Galerija

Društvo tako olako prelazi preko moralne odgovornosti žena

Priča ide ovako: žena iz nekog sela iz Bosne, za koga čak ni profesori geografije nikada nisu čuli, ode šezdesetih godina prošlog veka u Beograd. Imala je normalne roditelje, seljake, koji su živeli skromno kao i svi seljaci oduvek, ali to siromaštvo je bilo daleko od gladi. U tom velikom gradu upoznala je jednog mladića, brzo su se i uzeli i otišli da žive kod njega. Njeni roditelji nisu nikada videli mladoženju, niti im je mlada išta rekla o njemu, dakle roditeljima je bila odsečena mogućnost da bilo šta kažu ili utiču na izbor svoje ćerke. A brak je najbitnija odluka koju čovek donosi u celom životu. Kratko nakon venčanja dogodile su dve paralelne stvari jednako brzo. Muž je pio za četvoricu i rodilo se dvoje dece u dve godine. Muževo pijanstvo je bilo tako gadno da je nakon 15 godina braka umro u svojoj četrdesetog godini. Decu i ženu je tukao redovno, psovao, mnoge je noći prespavao na kapiji svoje kuće upišan, nakon što su ga pajtosi iz kafane, trezniji od njega, donosili, i kao džak, prebacivali preko ograde. Ćerka je postala religiozni fanatik, tražeći spas od kućne agresije, dok je mlađi sin postao maloletni delikvent.

U rekonstrukciji priče, kada sam razgovarao sa upućenima, ispostavilo se da je žena iz Bosne videla budućeg muža pijanog više nego jednom pre braka, a zabavljanje je trajalo svega nekoliko meseci. Odnos između Bosanke i njenih roditelja nije bio ni idiličan, ni loš. Ona nije pobegla od roditelja, već je, jednostavno, želela bolji život. Sasvim razumljivo, svako od nas ima pravo da pokuša da živi najbolje kako zna i ume. Život je jedan i nikome, osim svojoj deci, ništa nismo dužni. Ne može postojati moralna obaveza da neko mora da ostane na selu, niti da mora biti blizu roditelja. Ali ne može se ni hrliti grlom u jagode. Ljudsko znanje se akumulira hiljadama godina, a nepismeni seljaci nisu bili bez mozga. Imali su drevno usmeno predanje i znali su kako se bira bračni drug. Niko od nas ne može da predvidi da li će on biti zanimljiv ili jako vredan, niti sijaset drugih osobina. Ali su seljaci znali da prepoznaju unapred određene fizičke i mentalne bolesti, agresivce i pijanice. Daleko od toga da je to bio 100% siguran rezultat, ali kako je život proizvod bez garancije, to se nije ni tražilo. Nisu svi seljaci to znali, pa ko nije znao, taj bi pustio decu u propast, ali ko je znao, imao je veliku verovatnoću da spreči tragediju. U stara vremena, kada su roditelji imali vlast nad decom, čak se nije radilo o savetu, već o komandovanju, ali ipak, neko znanje je postojalo i imalo veoma pozitivne efekte.

Ključni deo priče i ono o čemu želim da pričam je da svi oni kojima sam ovu priču ispričao moralno osuđuju muža, a ženu vide isključivo kao žrtvu. No, da li je tako? Naravno da je muž bio teški negativac i osuditi njega je banalno, ne zahteva nikakvu posebnu pamet. No, zašto ne bismo osudili i Bosanku? Da li je ona zaista bila vezana žrtva ili joj je muž držao nož pod vratom i pretio da će je zaklati ako ode? Ili je možda Bosanka volela više sebe i novostečeno gradsko bogatstvo nego svoju decu? Nisu to bile nikakve vile i dvorovi, ali u odnosu na veknu hleba na stolu njenog detinjstva, taman tol’ko kol’ko treba, kako kaže Balašević, sada je imala i pečenja i kolača i cipela i kaputa i haljina koliko joj duša poželi. I tako je naša junakinja 15 godina svaki dan u svojoj glavi rešavala jednačinu: Hoću li napustiti svog muža i vratiti se na selo kod svojih roditelja i ostati bez sve te svile i kadife ili ću pustiti da mi deca rastu u paklu? I do zadnjeg dana, rezultat tog upitnika je uvek bio isti: draži mi je novi komfor nego moja deca. Ta žena je daleko više volela sebe nego svoj porod, nego meso svog mesa. Mnogi od onih kojima sam čak i ponudio ovo tumačenje priče, glatko su ga odbacivali, vrteći ljutito glavu levo-desno. I pitao sam se neko vreme zašto je tako, a kasnije sam našao odgovor. Zato što su i oni sami takvi i zato što bi i njihova kalkulacija bila ista. Mi govorimo da volimo svoju decu, mi kažemo da bismo sve uradili za njih. Jedno su priče, drugo su akcije. A kad im ja kažem da je posao roditelja da deci ukažu na alarmne situacije, da treba da se viđaju mnogo puta sa kandidatima za bračnog druga svoje dece da procene situaciju, tada mi se smeju da sam prevaziđen. Mladi ljudi su hiper-emotivni, priroda im pumpa u krvotok sokove za reprodukciju, njihova objektivnost je skoro nepostojeća i ako ih pustimo da biraju bez ikakvog drugog kriterijuma, rezultat će biti pozitivan samo pukim slučajem, a slučaj je loš kao strategija za bilo koji poduhvat. Njihove odluke uglavnom se zasnivaju na instinktima koji su bili korisni u prošlosti. U 95% ljudske istorije bilo je biološki opravdano da žena izabere agresivnog alfa-mužjaka koji će biti dovoljno jak da otme resurse od konkurenata da bude dovoljno njoj i njenom porodu, a muškarcima je jedino bio bitan fizički izgled jer u svojoj jednostavnosti to je bio sinonim za zdravlje. Mi smo već neko vreme stekli dovoljno znanja i počeli da gradimo civilizacije koje se ne zasnivaju više na čistoj biologiji i izbacivanje alfa mužjaka ili hiper-drolja iz ljudskog genetskog materijala je i te kako poželjno. Zbog toga je intervencija u odlukama naše dece više nego poželjna. To jeste interferencija, ali zaboga, da deca imaju pun kapacitet i zrelost, ne bi morala sa nama da žive 20 do 25 godina pre napuštanja gnezda, već bi odmah odlazila u svet sposobna za život. Naravno, postoje i roditelji koji ne znaju kako se prepoznaje genetski škart, pa mogu deci da zagorčaju život umesto da ga poprave, stvari nisu jednostavne, ali ko je ikada rekao da je evolucija i promena sveta lak posao. Moramo da naučimo da je prava jednakost između žena i muškarca u tome da jednako sudimo o njihovim postupcima, bez poštede bilo jednima, bilo drugima. Feminizam se ubi od borbe za plate i vlast, a od odgovornosti žena, beži kao đavo od krsta.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 37 min 30 sek

Advertisements