Galerija

Anarho-kapitalizam nije raj

Ja nisam komunistički politički komesar pa da obećavam kuće od čokolade i prozore od marmelade, a ni pop pa da obećam raj i nebesku pravdu (mada mi žena govori da sam ja rođen za popa, jer uvek imam nešto da propovedam). Šalu na stranu, u prilozima do sada, iskritikovao sam na pasija kola državu i monopol sile i pokušao sam da opevam slobodu, kako sam najbolje znao. Međutim, želim da napišem otrežnjujući prilog da ne biste, slučajno, pomislili, da je sistem koji nudim, neka vrsta raja na Zemlji.

Raj nije nemoguć, ali on ne zavisi samo od društvenog sistema, već zavisi i od količine raspoloživih resursa ili nivoa tehnologije koji tome doprinosi. Uzmimo vazduh za primer, kao najbitniji resurs za ljudsko biće. Ima ga, još uvek, daleko više nego što nam ga je potrebno. I, gle čuda, oko nabavke vazduha nikad u istoriji nije bilo ni rata, ni konflikta. Jednostavno, koliko god da nas je na Planeti bilo, bilo je dovoljno samo udahnuti ga, a njega bi opet ostalo više nego dovoljno. Sa našeg stanovišta, vazduh je, do sada, bio beskonačni resurs. Ako bi jednog dana broj ljudi porastao proizvoljno mnogo, ili ako bismo zagadili većinu raspoloživog vazduha, vazduh bi postao proizvod kao i sve drugo i cena bi mu rasla sa povećanjem potražnje i smanjenjem raspoloživosti, a možda bi izbili i ratovi. Konflikt među ljudima je neizbežan, jer smo fizička bića koja imaju potrebu za teritorijom i resursima. Ako nas je dovoljno malo u odnosu na raspoloživost, konflikta ili nema ili su retki, u suprotnom su česti. I nijedan društveni sistem to nikada neće moći da reši, ni feudalizam, ni kapitalizam, ni komunizam. Može hrišćanstvo da peva da je ljubav najvažnija, može komunizam da vas zavarava kako svako ima pravo na stan, posao, zdravlje, obrazovanje, čistu vodu, netaknutu prirodu itd. sve su to samo plitke bajke. Prava ne postoje, postoje samo tehnološka rešenja, kad i ako postoje. Ako potrošača ima više nego resursa, priča je gotova, nema te magije koja to može da reši, konflikt je neizbežan. Nije nemoguće da jednog dana ovladamo tako visokom tehnologijom da svako od nas može da ima dovoljno resursa i energije svih vrsta i da ih imamo koliko danas vazduha. I tada bi postojali mentalno poremećeni ljudi, bolesno agresivni, koji bi napadali, ali velika većina ljudi bi živela mirno u slozi sa ostalima.

Dok ne dođemo do te tehnologije, ako uopšte i dođemo ili ako se setimo da su ljudske želje beskonačne, konflikti će ostati. Postoje samo 2 načina da se oni reše. Ili silom ili pravilima. Sila je prirodni način, od našeg postanka tako smo rešavali konflikte, dok su civilizacije razni evolucioni koraci u traženju pravila za nenasilno rešavanje konflikta. Ni jedan od njih potpuno uspešan, ali niti potpuno neuspešan. Međutim, rešenje konflikta ne može značiti da će svi biti zadovoljeni. Naprotiv. Mi možemo vodu da štedimo i delimo ravnopravno, čak i apotekarskom vagom, ako hoćemo, ali kako je voda konačni resurs, ako bi broj ljudi porastao da zbir njihovih potreba bude veći od količine raspoložive vode, neko neće moći dovoljno da se napije. I tu ga neće spasiti ni Marks, ni Hrist. Kad do toga dođe, taj neko može da razbije glavu nekom drugom ili da mu jednostavno otme i popije on ili možemo da se dogovorimo da je privatna svojina neprikosnovena i da nema otimanja. Čemu služi taj dogovor? On svakako neće napojiti žednog, ali tome i ne služi. Mirno rešavanje konflikta ima preventivnu ulogu, da ne bi došlo do krvi. Daleko pre nego dođemo do poslednje čaše koja će zafaliti žednom, kapitalizam, sistem koji je zasnovan na apsolutnom poštovanju privatne svojine šalje signale celom tržištu, a to može značiti i čitavom Svetu, čega ima puno, čega malo, šta je u porastu, šta u padu. Ako kapitalizam može da računa da niko neće silom da remeti ravnotežu ekonomije, onda će ti signali preventivno rešavati konflikte, zato što će ljudi imati dovoljno vremena da se prilagode novim privrednim uslovima. Dakle, konkretno, oko vode, voda je proizvod i ona ima cenu. Kako se njena cena diže, ljudi shvataju da im se manje isplati da imaju veliki porod, pa ga smanjuju ili shvataju da im se više isplati da investiraju u razvoj tehnologije koja prerađuje ekonomično slanu vodu u pitku vodu ili odlučuju da smanje potrošnju druge robe. Na kraju se verovatno desi neka složena kombinacija svega toga, ali ono što je bitno je da je ta reakcija složena od milijardi ličnih odluka koje ni jedan diktator ili ministar ekonomije ne može da izračuna, pa samim tim i ozakoni. Svi ekonomski fenomeni su beskonačno kompleksni i upravo zbog toga rešavanje silom, odnosno državom, može samo pukom srećom da ubode pravu odluku, ako uopšte. Naravno, mnogi ljudi mogu da donesu niz pogrešnih odluka, ali ne mogu nikog drugog da krive za to. Liberalni ili anarho-kapitalizam koji je njegova idealna forma, nije garancija da će svi pametno odreagovati, on je samo garancija da će svako imati slobodu da donese svoju odluku. Oni koji će donositi pogrešne odluke, moraće vrlo brzo da koriguju svoje ponašanje, jer će trenutno oni sami snositi posledice, jer kako nema sile, dakle nema poreza i subvencija i ne može političar da otme zakonom nečiju tuđu vodu da da onima koji su pogrešili u odluci. A, ako bi neko i pored signala tržišta insistirao sa greškama, pa bankrotirao, mogao bi da zatraži pomoć prijatelja, rođaka ili milosrdnih društava da mu pomognu. Ako ne bi niko od svih tih želeo da mu pomogne, taj bi završio tragično. I tu se ništa ne može, jer mi ne živimo u raju. Jedino što možemo je da se lažemo da je taj problem rešiv, jer političar može nekom da otme nešto, pa da pomogne takvom i da to proda javnosti kao pomoć. Ako nekom čoveku ne žele da pomognu ni prijatelji, ni rođaci, kakav je to čovek uopšte? Generalno, dobro je da takav propadne, umesto da se na račun spasenja nekog parazita uzdigne političarska hulja. Ljudi ponekad i pogreše, ponekad ne pomognu, a trebalo bi, pa propadnu i dobri ljudi, ali mi smo to što smo, ne možemo biti bolji od nas samih. Društveni sistem mora da pođe od toga da smo mi ljudi, a ne anđeli. Garantovati slobodu odluke svakom, to je već ogromna stvar.

Mi već danas imamo anarho-biraj-svoju-ženizam, sistem po kome devojka i mladić biraju slobodno sa kim će poći. To nikada nije, niti će značiti da će se svi venčati, niti, ako se desi, da brak mora biti srećan, ali smo se dogovorili da se odluke oko venčanja ne mogu uspostaviti zakonom. Ako vas neko silom pesnice ili ucene primora da uzmete nekoga koga niste želeli, imate pravo na samoodbranu. Jednako tako kao što biste imali pravo na samoodbranu ako bi neko krenuo silom da otima vodu. Da li ćete se sami braniti ili ćete opunomoćiti neku firmu da vas štiti, to je vaša odluka. A zamislite koliko bi neuspešan bio sistem u kome bi postojalo ministarstvo brakova, pa država propisivala uslove ko s kim mora da se venčava ili recimo otimala decu onima koji imaju „previše“ i davala sterilnima? Zašto mislite da je ministarstvo ekonomije išta jednostavnije od ministarstva brakova? Naravno da će mnogi od vas pomisliti da bi ministarstvo brakova sigurno sprečilo neke užasne brakove, ali sistem se vrednuje u celini. Vrlo bi lako bilo dokazati da bi takvo ministarstvo daleko više štete nego koristi donelo. Ministarstva ekonomije svih država redovno prave štetu većini ljudi, svima osim pajtašima političara.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka