Galerija

Bajka o kraljevima, vračevima i strankama

U neka davna vremena bio jedan narod od milion stanovnika. U tom narodu bio jedan vrač koji ubedi na rečima dvesta hiljada sunarodnika da veruje u njegovo božanstvo. Ostali su verovali u nekog svog boga ili ni u jednog. Ali to mu ne bi dovoljno, pa ode do kralja da mu predloži pakt. Vrač predloži da mu kralj da na korišćenje njegovu silu da promeni veru i ostalima, a za uzvrat, reći će celom narodu da je baš taj kralj poslat od boga i da mora svaka da mu se sluša. Rečeno, učinjeno. Vrač uz pomoć sile trećinu preobrazi batinama, trećinu pobi, a trećinu protera. Kako su sada sve ovčice bile na strani kralja i vrača, oni prestadoše vremenom da se brinu oko vere, pa smanjiše i silu i oprez, pa se narod, opet spontano okrete svako prema svom bogu, a neki ni prema jednom. Kralj i vrač su umrli, ali ostavili sinove koji su postali novi kralj i novi vrhunski vrač. Ali, novi mladi vrač ubrzo shvati da sad dvesta hiljada sunarodnika veruje u nekog drugog boga, a u očevu veru skoro niko. Zato je novi vrač konkurent, koji je širio novu veru otišao do novog kralja i ponudio mu novi pakt. Kralj malo razmisli, sećao se da je njegov otac imao pakt sa drugim vračem, ali nova su vremena došla, valja nove ugovore praviti. Za njega je ionako svaka vera dobra, dok god mu služi da svi veruju da je on božji izaslanik. I novi vrač, trećinu ljudi preobrazi batinama, trećinu pobi uključujući i sina starog vrača, a trećinu protera. I tako 100 generacija dok narodu ne dosadi, pa se digne i ubije i poslednjeg vrača i poslednjeg kralja, dignu spomenik i jednom i drugom na glavnom trgu, glavnog grada sa velikim natpisom: «Vrač je vrač, a kralj je kralj, svako na svoju stranu, ako se opet usude da sklope pakt, ubićemo ponovo obojicu». I tako 100 generacija dalje, u narodu je bilo 10 vračeva sa 10 bogova i niko nije ubijao nikoga drugoga, već je prelazio sa boga na boga, samo ako bi ga reči vrača ubedile, a narod opet dođe do milion stanovnika.

Ali, kad dođe 101-a generacija, pojavi se vrač novog kova, koga nazvaše političarem, koji ubedi dvesta hiljada ljudi da je privatna svojina svetinja, ali to mu ne bi dovoljno pa ode do kralja i ponudi mu pakt da silom ubedi sve da je privatna svojina svetinja, a za uzvrat reći će svima da moraju da daju pola svoje zarade kralju kao zahvalnost za dobro upravljanje. I trećinu njih preobrazi batinama, trećinu ubedi preko kraljevih škola, a trećinu preko kraljevih novina. Nije bilo ni mrtvih, ni proteranih, pa se narod prevario, te nije ubio ni kralja, ni političara. Nakon toga, kralj uz savete političara doneo je niz zakona po kojima je radnicima rad bio sve duži, plate sve manje, posao nesigurniji, a konkurenti nisu mogli da se bore protiv monopola kraljevog političara. Kralj i političar su postajali sve bogatiji, a svi ostali sve siromašniji. To dosadi narodu, pa se pojavi novi političar koji ode do kralja da mu saopšti novo stanje u narodu za koje je sam zaslužan. Sad dvesta hiljada veruje da je društvena svojina svetinja i ponudi kralju novi pakt. Njemu kralj da da silu da svi poveruju u novu veru, a za uzvrat, on će moći da upravlja celom ekonomijom i da ubire deo kolača. I opet trećinu izbatinaše, političara kapitalistu zatvoriše, trećini ispraše mozak u školama, a trećini isto to preko novina. I sad je ceo narod imao iste plate, iste stanove, iste kuće i ista odela, samo su kralj i političar imali šta su god hteli. Narod počeo da umire od gladi, bili su bedniji čak i od vremena kada su verovali u privatnu svojinu.

Narodu dosadi, pa baci u tamnicu i kralja i političara, a ključ baci u reku, a na glavnom trgu digoše im spomenik na kome je pisalo «Kralja više nema i ne može ga biti, a vrač i političar, ako postave novog kralja, biće zatvoreni i oni i kralj». I tako 100 generacija dalje, u narodu je bilo 10 bogova i 10 ekonomskih sistema, ali bez kralja niko nije mogao da se nameće drugima. Ljudi su menjali bogove ako bi ih vrač ubedio, a svaka grupa u narodu je imala svoj ekonomski sistem. Aako su mogli da trguju, trgovali su, a ako ne, svako se držao na svojoj strani, a svaka grupa se branila od napada drugih grupa. Samo su u jednom bili složni. Imali su jaku zajedničku vojsku prepunu dobrovoljaca, jer su bili ponosni i ljubomorni na svoje slobode i znali su da bi neko želeo, iz zlobe i zavisti, da ih uništi. Svi u tom narodu su se sećali koliko su propatili da bi došli do ovog stepena, tako da su ga čuvali kako su najbolje moguće znali.

Međutim, posle 200 generacija, pojavi se neka strašna sila u susedstvu, koja je bila 10 puta jača od cele vojske tog nesrećnog naroda, novi vladar ih pokori, nametne im svoj ekonomski sistem i svog boga i nestade sve te čarolije zauvek. Da, život je proizvod bez garancije i ponekad se dešavaju grozne stvari, bez ičije krivice. U Svemiru nema garantovane pravde. Sve što otmemo od mraka, to je ćar, ali ne mora da traje.

Ako vam se ovaj kraj ne sviđa, predlažem i alternativu, jer i ona ima pristojnu verovatnoću da se dogodi. Ovaj narod, postade sa ovakvim sistemom toliko uspešan, da su svi okolni narodi vremenom bankrotirali, jer su trošili svoje živote na nasilje i skupe ratove, tako da su jednostavno bili asimilovani od strane uspešnog naroda bez ijednog ispaljenog metka. I nakon hiljadu generacija, narodu se posreći, te cela Planeta usvoji njihov sistem.

I taman, kad su počeli da teku med i mleko po svim ulicama ove Zemlje, desi se da neki meteor tresne, podiže ogromnu prašinu i nestade Sunca u narednih 10 hiljada godina. Svi ljudi izumreše da se više nikada ne pojave, ostadoše samo žohari. U Svemiru zaista nema garantovane pravde, a sve što otmemo od zlog boga, to je ćar, ali ne mora da traje. A vi možete da odlučite da se ubijete odmah, jer je sve ionako uzaludno, jer na kraju uvek pobedi entropija ili da se trudite i da stvorite nešto bolje, pa koliko traje. Ko zna, možda zeznemo i entropiju jednog dana. Ko ne proba, neće nikada saznati. A najveći broj nas će umreti daleko pre nego što se desi neka takva katastrofa, tako da, barem što se nas tiče, u raj i može da se stigne za života, posle ionako je svejedno, ono što je sigurno je da se uspeh računa dok smo živi, a posle, mož’ sve da bidne, al’ ne mora da znači.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost