Galerija

Gavrilo, a zašto ti je bilo žao Sofije?

Gavrilo Princip je poznat po tome što je poznat, ali je daleko bitnije kako se držao za vreme suđenja. Advokat Rudolf Cistler, koji je pokušao da brani svih 25 optuženih za atentat na nadvojvodu Franju i ženu mu, Sofiju, kada je ponudio Principu svoje usluge, ovaj je to glatko odbio govoreći da je on osvetnik, a ne pravednik.

Samo čovek bez srca bi mogao da ostane ravnodušan prema onome šta je ovaj hrabri čovek uradio, a ja nisam bez srca. I ja se, iskreno, do neba, divim herojskom delu ovog devetnaestogodišnjaka. Mada, ono što njega čini herojem nije toliko sam pucanj, već ono što je uradio posle, kako se držao na suđenju. On je rekao da je ubio tiranina, da se ne kaje, da je svestan koja je cena koja se plaća za takva dela i mirno je sačekao da mu sudije odrežu njegovo. Dakle, Gavrilo je bio svestan da je ubistvo vladara nelegalno, ali je znao da je to moralno. Ono što on nije znao je da je to veoma nepraktično, čak kontraproduktivno, ali istorija mu to oprašta. I on je samo plod svoga vremena, kada su mnogi drugi atentatori verovali da zlo stoji samo na vrhu piramide vlasti i da kada se ono ukloni da će svet postati bolji. Ubiti bilo kog vladara juče, danas ili sutra, Cezara, Napoleona, Gandija, Staljina, Trampa, Putina, Đinđića nikad nije bilo, niti će ikada biti, nemoralno. Uvek je bilo nelegalno, ali je uvek bilo moralno. I ja sam, da verujem da bi ubistvom poslednjeg vladara konačno oborio poslednju dominu zla i da bi čovečanstvu poklonio raj bez nasilja, sutra bih, bez i malo oklevanja, to uradio. Ali, kako sam više nego čvrsto uveren da zlo ne stoji samo na vrhu piramide, takva stvar bi bila ne samo beskorisna, već i štetna, ne samo po mene, već i za mnoge druge ljude. Kao što su austrijske vlasti držale, te davne 1914-e, obične građane, Srbe iz Sarajeva, kao taoce, da atentatori progovore, tako nešto grozno ili gore bi se desilo kada bi se ubio bilo koji drugi vladar. Uostalom, to smo i videli u veoma modernim vremenima. Akcija «Sablja» nakon ubistva Đinđića, bio je karneval proizvoljnog državnog nasilja, koji je u svojoj suštini bio čak i gori od austrijske sarajevske odmazde. Jedina razlika je što se vi skandalizujete kada to radi strani okupator, a kad vam to rade «naši», onda je to, nekako, normalno. Moje divljenje prema Principu više je emotivno, svi znamo da to ništa na bolje nije promenilo svet, ali ipak dirnuti u osinjak, upucati jednog od svetskih zlotvora kao psa, proizvodi neko veliko emotivno zadovljstvo, svi imaju neki utisak da je bar na 5 minuta pobedila Pravda, ali to je samo iluzija, toga se podsetimo već u šestom minutu, kada vidimo da na mesto Kurte dođe Murta, jer zlo nije samo u vladarima, oni su produkt naših kultura, ubeđenja i iluzija.

Druga jedna stvar me je uvek čudila kod mladog Osvetnika. Zašto se kajao što je upucao i vojvotkinju Sofiju? Svi vi ste gledali filmove o mafijašima. Gledali ste trilogiju Kuma, videli ste da su žene šefova mafije znale, ne do tančina, ali veoma dobro su znale čime su se bavili njihovi muževi i kako su to radili. Ali to im nikada nije smetalo da troše krvavi novac kao da se radilo o bilo kom drugom poslu. I nijedna nikada nije svoje muževe krvnike ni ukorila, niti se razvela, niti ih ubila, niti otišla u policiju da svedoči protiv njihovih nedela. Žene mafijaša su istog moralnog kova i potpuni su saučesnici u svemu. To što one direktno nisu pucale ni u koga, ne znači apsolutno ništa. Moral, pa čak i zakon, jasno govore da ko poznaje detalje prošlih zločina i zna da će počinioci sasvim sigurno to ponoviti, dužan je da to spreči ili prijavi organima reda. Gospođa Sofija je bila odrasla, zrela žena, pri čistoj svesti, koja je morala biti potpuno svesna koliko je ljudi, samo iz političkih razloga, a da ne govorim o ostalim, bilo povešano ili mučeno po tamnicama usled akcija njene porodice. Po komandnoj odgovornosti, naravno. Gospoda kraljevi su potezima pera donosili zakone i naredbe, dok su se fizičkim ubistvima bavile siledžije niskog nivoa. U piramidi krivice uvek je više kriv onaj koji organizuje zločin, nego materijalni izvršilac. Neko kao Princip, mogao je, da je malo dublje razmišljao, da dođe do tog zaključka i možda bi mu život u tamnici bio lakši da ga nije pekla savest za nešto što nije bilo ni vredno kajanja. Ali, naša društva, prepuna muških vitezova na belim konjima olako opraštaju zlo ženama. Pa, jeste, bila je majka, bila je sigurno nežna ženica i dobra prema svojoj deci. Pa šta onda!? Bila je krvnik kao i njen muž. Svilene haljine i lepi maniri ne umanjuju krivicu i zaslužila je neku kaznu. Sad, da li smrtnu kaznu, dugu tamnicu, materijalnu reparaciju, to su detalji ljudske nesavršene pravde, krivica je bitna, a ona je bila kriva do guše kao žena mafijaša.

Ali, da se vratimo na najveću Principovu grešku. Ponovio je više puta da je on jugoslovenski nacionalista koji se bori da otera stranog okupatora sa jugoslovenske zemlje, da Južni Sloveni konačno naprave svoju državu. Princip se osim Osvetnikom, smatrao i Oslobodiocem. Oh, tužne li sudbine naše. Oteraćemo vuka, da ovce uteramo u sopstveni tor. Ovcama je, jel’ da, daleko bolje da ih kolje neko ko govori njihovim jezikom. To je najveća moguća zabluda svih naroda na svetu, to olako predavanje vladaru, samo zato što je «tvoj». Dok god budemo poistovećivali slobodu sa vlašću lokalnog vladara, neće nam biti bolje. A da ne govorimo o onom čudaku Nedeljku Čabrinoviću, koji je sebe čak smatrao i anarhistom, ali nije imao ništa protiv Kralja Petra, pa su mu se smejali čak i tužioci tokom suđenja. Uz to je bio i anarho-socijalista, ideja po kojoj nema države, ali je zabranjeno da iko poseduje sredstva za proizvodnju. Dobro, možda sam bio prestrog prema toj ideologiji. 1914-e je možda neko i mogao da nasedne na to, ali nakon što je svet pokazao kuda vodi socijalizam, danas, ko misli da ta ideologija ima ikakvog smisla, taj je zaista nepromišljen, blago rečeno. Anarhija znači sloboda, a ako nekome na silu oduzmete mogućnost da poseduje sredstva za proizvodnju, šta ste vi drugo nego tiranin? Voleo bih da mi neko objasni kako to može neko da poseduje gaće i bubrege i kuću, a ne može mašinu i fabriku. Dok god se budemo bavili društvenim inženjeringom, dokle god ne budemo imali čiste, jasne principe, teško da će biti dobra na Planeti. Objasnite mi još jednu stvar. Ako niko ne poseduje sredstva za proizvodnju, ko onda upravlja mašinama? Sveti duh, ili je već proradila veštačka inteligencija ili imamo kompjuter koji slučajnim uzorkom određuje danas Pera, sutra Mika? Jer ako zabranimo svojinu radniku ili ortaku kooperative, onda mora neko drugi biti, a taj neko na kraju uvek mora biti neka konkretna osoba. Taj koji odlučuje šta će ta mašina raditi, njen je vlasnik. Vlasništvo nije apstraktno, ono se vidi u tome ko njime upravlja. Anarho-socijalizam je nelogičan, dakle nemoguć, ali čak i kada bi se uspostavio, lagalo bi se, načelno bi postojao, a praktično ne bi.

Naš Oslobodilac Princip, mislio je da je za sreću dovoljno samo rešiti se Austrije. To je svakako neophodan početak, ali daleko da je to dovoljno. Videli smo, po rezultatima, koliko smo se usrećili sa svim našim kraljevima i komunistima juče i desničarima danas. Samo mrtav vladar je dobar vladar, ali vladar i potreba za njim, mora da umre u vašim mislima, tamo on živi. Dok god mislite da je on neophodan, uvek će biti neko ko će besiti nedužne ljude koji su krivi samo zato što se ne slažu da neko ima pravo da gospodari njima. Vi na demokratskim izborima možete da izaberete ko će da vas besi, ali ne možete da izaberete da vas ne obese. Pravi atentator ne može biti Princip, to morate biti vi, ako želite slobodu, morate da ubijete potrebu da neko vlada nad vama. Društveni ugovor mora postati eksplicitan. Sve što je implicitno, prevara je. Ko od vas misli da mu treba veliki tata da mu obezbedi školu, puteve, bolnice, vojsku, neka potpiše da predaje deo svoje suverenosti vladaru. Ali ko ne potpiše, nema obaveze prema njemu, ali mora sam da nađe način da se školuje, leči i brani. Danas, taj izbor ne postoji, a to je jedini koji ima smisla. I to je istina u Srbiji, Nemačkoj, Americi ili Indiji. Bolest čitavog sveta zove se nametnuti implicitni društveni ugovor.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika