Galerija

Glava šećera

Ne znam da li se ova pripovetka Milovana Glišića i dalje uči u školama, ako i da, pretpostavljam ne na pravi način. A kako bi drugačije i bilo, jer učitelji ne znaju za moral. Oni sigurno uče decu da se ne sme od seljaka iznuđivati mito, ali to im ne smeta da primaju platu iz budžeta.

Priča koju je Glišić napisao, zasnovana je na istinitom događaju, a napisana je 1875-e godine, dakle za vreme vladavine kneza Milana Obrenovića, samo 15 godina nakon smrti prvog Obrenovića, dakle Miloša, Oslobodioca. Ne samo da centralni događaj priče nije bio redak, već su osionost, podmitljivost i zloupotreba funkcije bili svakodnevni, a autori tih nedela predstavljali su većinu državnog aparata. Sve to, suštinski obrazovanog čoveka uopšte ne može da začudi, jer vlast je vlast i uvek je bila ista, ali ono što je smešno je da i dalje postoje mnogi opozicionari današnjeg sistema koji se pozivaju na slavne dane srpske istorije «kada je Miloš terao Turke». Da ne bude zabune, svaka njemu čast, kapu skidam iz poštovanja za to što je uspeo što pameću, što silom, što korupcijom da otera veći deo okupatora i svaka čast i njegovim naslednicima koji su nastavili sa tim, ali ne može se dati istorijska ocena nekome samo na osnovu jedne stvari. Šta biste pomislili o čoveku koji upada u kuću u požaru, hrabro, čak rizikujući i sopstveni život, spasi sve iznoseći ih na rukama, da bi se kasnije ispostavilo da im je povadio novčanike tokom spašavanja (da vas podsetim na scenu iz serije «Sivi Dom»)? Pomislili biste sve najgore i bili biste u čudu, a da ste direktor popravnog doma u Kruševcu, strpali biste pomenutog u «zatvoreno», dakle u najstroži deo kazneno-popravne institucije. Direktor je morao to da uradi, da pokaže pitomcu da se ne može jedno nedelo kompenzovati drugim dobrim delom, pa čak ni velikim. Štaviše, direktor i njegovi psiholozi su se pitali kako neko može tako šizofreno da se ponaša. Mnogi od vas bi uradili kao pomenuti direktor da ste na njegovom mestu, ali samo mali deo bi to uradio i knezu. Najveći broj vas uvek nađe neki alibi vladaru za pljačku i najveći broj vas misli da je slobodan samo zato što u Beogradu sedi knez, kralj ili predsednik koji govori vaš jezik. To do te mere ide, da to pomislite čak i za nekog kao Nedić za vreme Nemaca. Koja bre, crna, srpska majka, ima li u vama i malo samopoštovanja? A to je zato što ste mentalni rob i zato što ste naseli na državnu propagandu da mora da postoji neko ko gospodari celom zajednicom i da je najbolje što može da nam se desi da taj neko bude «naš». Vi ste potpuno pobrkali porodicu sa zajednicom. U porodici mata i tata, u neku ruku, gospodare dok ste mali, dakle dok ste još fizički, emotivno i intelektualno nesposobni za samostalni život, ali cilj roditelja je da vas učini samostalnim, da odete i da osnujete sopstvenu porodicu i kako rastete oni sve manje gospodare, a sve više vas savetuju. Roditelji su, kako bi rekao vaspitač Beli iz serije, pritka za koju se veže mlada biljka dok ne osnaži dovoljno da može da stoji uspravno i sama. Vladar uopšte nema cilj ikada da vas osnaži, niti želi da vi budete samostalni. Vi ste za njega marva koja služi za mužu. To što povremeno mora da zaštiti krdo od vukova, to nije zato što je njemu stalo do vas, nego zato što ne želi da izgubi plen tako što ga pojedu drugi grabljivci. Pa čak nije sam u stanju ni to da uradi, nego mora da šalje neke krave u boj protiv vuka da poginu za njega, a ne za vas, jer vi, nakon što ode vuk, nećete moći iz štale, već nazad na mužu. Živi ste, ali ste u lancima.

Možemo i da poredimo vođe, pa su za neke stvari Karađorđevići bili bolji od Obrenovića, kao i obrnuto i Tito je u nečemu bio gori, u nečemu bolji od obe dinastije, ali su razlike daleko manje nego sličnosti. A ono što je slično je da su obični ljudi imali lance. Feudalizam, kapitalizam, socijalizam, svejedno. Ono što je zajedničko je da je uvek postojao glavni gazda.

Slaba je vajda od opozicionara koji se kunu u velike vođe. Razumem da je Srbija, pa i ceo Balkan okupiran od strane Zapada nevidljivom okupacijom, dakle bez direktnog vojnog okupacionog aparata, sada se vlada jeftinije, jakim uticajem, ucenama i mitom stranaca, ali šta iako se vratimo na nekog suverenog domaćeg vladara? Suverenost nije dovoljna na nivou vladara, već na ličnom nivou. Ili slobode nema ili ima. Nema puno razlike da li mi Turčin otima dete, knez prodaje šećerne glave, drug predsednik šalje u zatvor što mislim drugačije ili izabrani premijer otima stan zbog neplaćene struje. Ostajemo robovi u svakom slučaju, a zavisi samo od dobre volje vladara koliko i kako će da nas zacepi. To su velike iluzije da će domaći manje da zacepi. A čak kad bi tako i bilo, potpuno je nebitno. Vas niko ne sme da zacepi (da parafraziram još jednog velikog nam vođu).

U svakom normalnom društvu ima i budala i pametnih. Ali uvek ima dovoljno pametnih da znaju da se organizuju i da stvore sve potrebne funkcije, uključujući i odbranu od drugih vukova, samo vladari kada pričaju o narodu uvek pričaju o svetini, o kojoj oni moraju da vode računa, zaboravljajući, samo iz svog interesa, da ima mnogo onih kojima oni ne samo da nisu potrebni, već su im velika smetnja. Jedino što je vredno borbe je da sve vladare pošaljemo u «zatvoreno», a da mi konačno postanemo slobodni. Koja crna demokratija, koji crni kralj, koje crno vraćanje u slavnu prošlost. Nikada u prošlosti nismo bili slobodni. Bilo je samo perioda kada smo bili više ili manje zarobljeni. Mi, u smislu svaki čovek za sebe. Kao Srbi, bili smo slobodni, nekad od Turčina, nekad od Austrijanca, ali nikad i od Lazara, Miloša, Aleksandra, Josipa ili Slobodana. Ne zadovoljavajte se malim, ništa manje od totalne slobode mora vam biti cilj. Ako ste ljudi. Ako ste gnjide, onda vam je dobro da imate gazdu koji vas, jeste muze i udara motkom po slabinama, ali ipak donosi seno svaki dan. Ja se ovde obraćam zrelim, odraslim ljudima.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost