Galerija

Ministre, odričeš li se Sotone?

Balkanom, a i svetom, kruži odavno jedan virus, a to je taj da ljudi misle da znaju mnogo više od onoga što realno znaju. Pa, onda ljudi na svim mogućim mestima, restoranima, samoposlugama, pijacama, javnom prevozu, raspravljaju o stvarima o kojima pojma nemaju. Svi su eksperti i za fudbal i za ekonomiju i za politiku i za medicinu, ma za šta god hoćeš. Da nije tako, demokratija ne bi ni zaživela toliko. Najekstremnija i najpogubnija forma izražavanja mišljenja o svemu je trenutak kada glasate. Međutim, i pored ispraznih želja nadobudnih glasača, ljudi nisu jednaki, nejednaka je snaga, lepota, a naročito pamet i nema te škole koja to može da promeni. Ali, ljudi su i dalje uvereni da njihova mišljenja imaju ne samo težinu, već da su sudbonosna i da im je samo 5 minuta na mestu premijera, svet bi procvetao. Ljudi su iskreno ubeđeni u to. Većina ljudi je takva. I to je, naravno, zabluda svemirske veličine.

No, ima od toga jedna daleko, daleko, daleko veća zabluda. A ta je, da kad bi na mesto vrha države, dakle na mesto premijera, ministara i poslanika došli pravi, najbolji stručnjaci, da bi nam stvarno krenulo sve na bolje. Apstrahujmo sad metod selekcije kako to postići, jer na takva mesta dolaze oni koji žele vlast, a ne stručnjaci i već tu cela ta ideja mizerno propada, ali hajde, udovoljimo tim nadobudnim rodoljubima da je tako nešto i moguće. Sledeće pitanje koje se postavlja je, koja je to škola i koje životno iskustvo potrebno za premijera. Ne postoji fakultet za upravljanje državom. Za ministre još i možemo da pretpostavimo da se mogu naći stručnjaci, jer se radi o konkretnim delatnostima, ali za premijera, koja to stručna sprema treba, iskreno pitam? Ali dobro, recimo da smo prikupili sve same nobelovce, prave doktore nauka, ljude sa po najmanje 30 godina iskustva u svojoj profesiji, vredne, poštene, požrtvovane stručnjake, dobro vaspitane ljude. Opet to, skoro, ništa ne bi promenilo, samo bi usporilo propast.

Razlog zašto bi i takav skup ljudi propao ne leži u individualnoj nesposobnosti, lenjosti ili pokvarenosti. Nema tu nikakve misterije. Problem je, jednostavno, u stimulansima. Demokratska država nije ničije privatno vlasništvo, a gde nema vlasništva, nema odgovornosti. Možda nekad kratkotrajno, izuzetno i ima, ali ta varnica relativno brzo se ugasi, takva je ljudska priroda. Kao što niko nikad nije oprao iznajmljeni auto, tako demokratski vladari zgrabe što više mogu, dok mogu, jer znaju da imaju rok trajanja. Jedini koji su lično bili zainteresovani za državni kontinuitet bili su apsolutistički monarsi, oni bez parlamenta, dakle pravi gospodari zemlje i duša, jer su tada države zaista bile njihovo privatno vlasništvo i oni su se bojali za svoje potomstvo kao naslednike vlasti, zato je i prosečni kralj bolji vladar i od najboljeg tima demokratskih vladara. Bolji, ali ne dobar, jer kralj gleda da mu stoka ne ugine, a ne da prosperira. Od demokrate se ni toliko ne može očekivati. Potpuno druga je stvar vlasnik bilo koje privatne firme koji, ako loše vodi, ostane bez svega i firma mu ode na doboš, ostane i bez kuće i bez gaća, ali bukvalno i ne može ni od koga da otme da to nadoknadi. On je, egzistencijalno, stimulisan da vodi svoju firmu najbolje što može. Osim toga, u uslovima konkurencije, a samo slobodno tržište omogućuje konkurenciju, on je prinuđen, čak i bez svoje volje da tretira što bolje može svoje zaposlene, jer oni imaju lak izbor da odu kod drugoga gde su uslovi bolji. Dok, kod kralja nema izbora, jer on ne da nikome da ode sa njegove teritorije, on je bog otac.

Druga velika razlika je razmeri odlučivanja. I najbogatiji čovek na svetu ima, i pored svega, minimalni uticaj na ekonomiju prosečne države u kojoj radi, dok ministar svojim odluka ima totalni uticaj na celoj teritoriji. Svaka njegova greška je milion puta destruktivnija od greške bilo kog privatnika. Kada bi postojala božja pravda, proporcionalno svojoj grešci, ako privatnik plati gubeći firmu, ministar kad pogreši, morao bi biti mučen hiljadu godina na javnom trgu.

Zbog svega toga vladaru se ne bi moglo verovati čak ni kad bi se uvelo pravilo da mu se za svaki neuspeh mora ubiti po jedno dete ili da mu se odseče deo tela, jer to, iako bi na trenutak dovelo do nekog boljitka, dugoročno, ne bi učinilo da on bude odgovorniji, tada bi na vlast dolazili oni koji vole vlast čak i po tu cenu, jer se nijedan normalan ne bi tog posla prihvatio. Nije problem u izboru ljudi, problem je kako su stimulasni postavljeni, oni odlučuju dinamiku društva.

To je zato što je nemoguće upravljati kompleksnim sistemima. Upravljati Volmart lancem prodavnica sa 2.3 miliona zaposlenih već je veliko pitanje koliki je doprinos današnjeg vlasnika, a da ne govorimo o upravljanju Srbijom ili Kinom. To je nemoguće, jer na život tih zajednica utiče beskonačno mnogo faktora koje ljudski mozak nije u stanju da uzme u obzir. Vlasnik Volmarta i premijer Srbije, obojica svojim akcijama nešto menjaju, ali koliko to vodi ka nekom zadatom cilju, niko to ne može da proveri, pa čak i kada se, recimo, uspeh poveća. Često se desi da se povećao, ne zato što je direktor nešto pametno odlučio, nego uprkos pogrešnoj odluci, niz srećnih okolnosti je doveo do povećanja. Jedini razlog što se može dozvoliti nekom da upravlja Volmartom, a ne bi se smelo dozvoliti ikom da upravlja bilo kojom državom leži samo u tome kakav ugovor veže učesnike zajednice za menadžera. Zaposleni Volmarta rade tamo samo dok oni vide svoj interes, a onda odu, dok građani, dakle «zaposleni u državi», nemaju mogućnost da promene «poslodavca», zakoni države važe, šta god radili, sve dok su na jednoj teritoriji. Čovek, jedino može da emigrira u drugu državu, ali to nije, ni malo slično, jer su teritorijalni monopoli države nesrazmerni u odnosu na «monopole» privatnih firmi. I Srbija je nesrazmerno ogromna teritorijalna uzurpacija, a da ne govorimo o ultra-monstrumima kao što su Rusija, SAD ili Kina. Najviše od svega, često, mnoge države ne dopuštaju emigraciju, granice su čuvane puškama. Domaći nacional-socijalisti neprestano dubinski lupetaju o tiraniji novca u kojoj živimo, stalno zaboravljajući da je problem broj 1 nesloboda čak i jednostavnog menjanja država. Vi danas, čak i okviru samog Zapada ne možete prosto negde da odete. Jedan Francuz, ne može da ode u Ameriku i da se tamo zaposli. Mora da traži radnu vizu od pravog monopoliste, dakle od države i nije rečeno da će je dobiti, čak iako privatna firma koja želi da ga zaposli nudi sve garancije. A ne može ni da ode i da otvori svoju firmu, opet mora da poljubi prsten nekom iz države. A da ne govorimo o zidovima koji postoje između Zapada i ostatka sveta. Kada ljudima oduzmete pravo da glasaju nogama i novčanikom, oduzeli ste im prirodno pravo na odlučivanje o sopstvenoj sudbini. Prvo to da se rešimo te tiranije, a tek posle da postavljamo pitanje da li zaista postoji tiranija novca.

Zato, pomišljam da otvorim neku privatnu crkvu koja bi imala samo jednu funkciju, da prihvata ljude koji su se pokajali za pogrešno viđenje sveta. Ja bih bio pop koji bi tražio od ovčice koja je zgrešila da klekne preda mnom i da izgovori sledeće reči «Ja, Pera Perić, iskreno se kajem, što sam podlegao najvećem grehu koje ljudsko biće može da počini. Verovao sam da je moguće upravljati ljudskim društvom. Sad se odričem Sotone i mislim da se društvo može samo siliti i da ako se i dese, ponekad, neke pozitivne stvari usled nečije vladavine, da je to pitanje slučaja, a ne namere. Uz to, čak i kad se vide neke pozitivne posledice, ostaje, skriveno, veliki broj negativnih posledica koje vladar svesno, a češće, nesvesno, ignoriše». Onda bih grešnika poljubio u čelo i još jednom ga pitao «Pero, odričeš li se Sotone», a kada bi on to potvrdio, podigao bih ga na noge i rekao bih mu «Idi sad u svet i podeli sa njim svete reči mudrosti, reci i mladom i starom kako si grešio i šta te je navelo na greh, da drugi ne padnu u to iskušenje»

Smešno mi je kad se nacional-socijalisti smeju arogantnim ljudima što misle da se razumeju u politiku, kada su oni još arogantniji kada vide politiku kao vođu koji vlada sa elitom. Društva pod vladarima se dele samo na neuspešna i jako neuspešna, uspešna ne postoje. A sav uspeh koja su postigla je uprkos, a ne uz pomoć vladara. Običan, prosečan čovek, ne samo nacional-socijalisti, ubeđen je da je sva nesreća u lošem vođstvu. Međutim, ono što fali su sloboda i apsolutno poštovanje privatne svojine. Dok se to ne shvati, nestaće ne samo mnogi ljudi, već i narodi. Ko zaista želi dobro zajednicama, mora da dođe do tog zaključka. Problem je što svi misle da ono što je moguće i čak neophodno sa malim zajednicama, porodicama i firmama, da je moguće i sa velikim zajednicama. Samo ja da uzmem dizgine u svoje ruke i sve će krenuti dobro, ja sam pametniji od 10 miliona ljudi. Kada bi postojao bog, mislim da bi se smejao od jutra do mraka takvoj ljudskoj gordosti. Čak je i on odustao od direktnog upravljanja, već je svakom dao slobodnu volju i pustio ga da živi kako najbolje zna. Eto čovek želi ono što ni bog neće.

P.S. Nemojte ovo prebukvalno shvatiti. Jasno je meni da uz dobar menadžment bolje je nego uz gori ili očajan, ali i kad je dobar, loš je. A najgore od svega je da čak i kad postoji neki početni uspeh, to još više pomaže vladaru da mu vlast udari u glavu i onda i ono malo dobra sa početka, preraste u zlo. Uz to, ovi procesi uništavanja nisu uvek brzi, nekad može čoveku i život da prođe, a da se ne osete drastične posledice, ali kad krene nizbrdo, a mora krenuti, to počinje eksponencijalno da se ubrzava i često bez mogućnosti popravke, a posledice mogu biti nestajanje i samog naroda. Pogledajte samo Venecuelu i socijalizam na delu, sad je vreme za naplatu. Ako stvarno tvrdite da vam je stalo do zajednice, do dece, do budućnosti, ne možete meriti funkcionalnost sistema po svom životu. Vi se koncentrišite na ono što vam odgovara, umesto na analizu celog sistema. To što društvom ne može da se upravlja odozgo (nego samo da se sili), ne znači da društvo može spontano da postoji. Što je vladar slabiji, to su pravila igre jača, ako vladara nema, pravila moraju biti fundamentalna. Od samih pravila nema vajde ako se ne izgrade institucije po njima. Dakle kako trenutni sistem slabi, paralelno sa tim neko mora da stvara ekvivalent onome što slabi ili nestaje, čak iako je to u prvo vreme pod mimikrijom, jer bilo koji trenutni sistem ne nestaje preko noći i kao i svaki organizam, braniće se dok može ako prepozna uljeza direktno.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 34 min 10 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka