Galerija

Bavimo se etikom mira, a ne rata

U prethodnom prilogu sam se dosta namučio, nakon početnog objavljivanja napravio sam veliki broj promena i još uvek nisam skroz zadovoljan, jer je problem zaista složen i ima puno isprepletenih tema.

Jedan od ciljeva prošlog i ovog priloga ja da poljuljam stubove na kojima stoji moralna sigurnost velikog broja dobrih, ali dosta površnih ljudi. U pitanju je trivijalizovanje celog fenomena. Ja zaista nisam za rat, ničim ne želim da ga promovišem ili opravdam, da nekog branim, ali želim i da opomenem ljude da ne misle da se sve rešava sa nekoliko presuda, a naročito nad vojnicima, koji su po definiciji, krvnici. Uopšte, da li možemo govoriti o etici rata, ili se radi samo o estetskim (u filozofskom smislu) izborima?

Šta je uopšte rat? Da počnemo od definicije. Rat, onaj etički, dakle, dozvoljen, to je niz akcija kojima jedna grupa ljudi fizički uzvraća na fizičku agresiju druge grupe ljudi. Dakle, po definiciji, rat je kolektivistički nastrojen, nema individualne krivice. U miru, neko mora da čeka da bude napadnut pre nego što uzvrati i to može da uzvrati samo napadaču i nikome drugom. U ratu, niko ne mora da čeka ništa, već može da ubija kako koga stigne i one vojnike koji su ga lično napali, ali i bilo koga drugog, jer je u pitanju združena agresija napadačke grupe. Jednom, kada smo shvatili da je to dozvoljen princip ponašanja, odnosno da akcije pojedinca iz napadačke grupe nemaju veze sa njegovom sudbinom, da je on meta u svakom slučaju, sva druga zverstva se iz toga mogu sasvim racionalno izvesti i opravdati. Na primer, ubiti zarobljene vojnike je sasvim legitimno, jer za njih je potrebno graditi smeštaj, hraniti ih, čuvati ih da ne pobegnu, što iziskuje skupe i dugotrajne resurse, koji mogu biti sasvim nedostupni napadnutoj strani u datom trenutku. Umesto da napadnuta vojska koristi svoje resurse za eliminaciju ostatka napadača, ona mora da gubi vreme sa zarobljenicima. U isto vreme zna, da ako ih pusti, da će ih oni odmah napasti. Pobiti zarobljenike, dakle, spada, takođe u odbranu, jer nije napadnuta vojska svojim izborom dovedena u škripac da ne može da se bavi i zarobljenicima i odbranom od ostalih, već agresijom napadača.

Hajdmo sad da se pozabavimo civilima. Civili, muški, ženski, stari, mladi, svejedno, uglavnom, nisu neutralni posmatrači u konfliktu, već obezbeđuju materijalnu podršku vojnicima. Hrana, odeća, pravljenje oružja i municije, lečenje, smeštaj vojnika po kućama, sve to spada u saučesništvo sa agresorom. Oni ne pucaju direktno, ali rade za agresora. Pobiti ili zarobiti civile koji su umešani u rat opet spada u ratnu odbranu. Sledeće, ubiti neprijatelja metkom, nožem, čerečenjem, kuvanjem, koja je razlika? U trenutku kada je ubijanje dozvoljeno, razlike u načinu oduzimanja života su samo estetske prirode. Gledano utilitaristički, može biti čak humanije biti što krvoločniji i brutalniji u odbrani, jer se time obara ratni moral agresora, koji tako brže odustaje od napada i skraćuje rat, pa samim tim smanjuje i celokupan broj zločina. Ubijati maloletnu, vojno nesposobnu, decu, spada u istu vrstu taktike, u zastrašivanje neprijatelja. I ne samo to, već spada u prevenciju, da kada deca stasaju, da ne započnu novi rat kao osvetu za prethodni.

Kao što vidite, u ratu etike ne može biti i u ratu je zaista skoro sve legitimno u odbrani. Jednom kad pustite zlog duha iz lampe, on se ne vraća nazad lako. Ženevske konvencije, ostali vidovi viteškog regulisanja rata spadaju često u kontraproduktivne i, čak, licemerne, zakone. Da je, na primer, nakon okupiranja Čehoslovačke od strane Nacista, neko upao u Berlin sa bataljonom komandosa i pobio vrh nacističke piramide zajedno sa njihovim širim porodicama i prijateljima i zatim kidnapovao Hitlera i mučio ga mesecima i slao Nemcima filmove sa scenama, pitam se da li bi i koliko trajao Drugi svetski rat. Tu bi bila pogažena sigurno neka konvencija, ali to bi bio veoma efikasan način ratovanja koji bi možda spasao desetine miliona života i ekonomiju sveta.

Dakle, mogu nam, na ličnom nivou, biti užasavajuće akcije vojnika u sukobu, one to svakako jesu, ali ne može se suditi o njima istim zakonima kao u miru. Rat je privremeni dopušteni kriminal za one u odbrani. Jedino čime pravda, nakon rata, može da se bavi je ko je bio napadač, a ko žrtva i onda da se kazni napadač, ali ne zbog pojedinačnih zverstava, već zbog same činjenice što je započeo nasilje, pa makar ubijao bezbolnim elektromagnetnim talasima na daljinu. Zverstva mogu biti samo otežavajuće okolnosti koje bi povećale kaznu, ali krivica se mora bazirati isključivo na tome ko je napadač. Ratni zločin u odbrani je, uglavnom, kontradikcija termina zbog svega navedenog u prethodnom paragrafu. Naravno, mogu se dokazati neki besmisleni, nepotrebni zločini koji nemaju nikakve veze sa ekonomijom rata, ali to ne predstavlja statistički relevantne događaje.

Ako se vratimo na Mladića, Gotovinu ili bilo koga od tih krvnika, njima je zaista u opisu posla to da budu. Vojnici i nisu vođe društva, oni su oruđa u rukama vladara. Svako od njih ima neke svoje lične krivice i zločine bez smisla, ali su oni samo plaćene ubice, ono što je važno je ko je naručio ubistva. Dakle, ono što je bitno ko je četvorice vladara, Tuđmana, Izetbegovića, Karadžića i Miloševića bio napadač, a ko napadnut. I povrh njih, moramo da dodamo Klintona i ostale zapadnoevropske vladare koji su bili i direktno i indirektno umešani. Mislim da to klupko još nije odmotano do kraja, jer mnogo toga stoji ispod žita, ne pojavljuju se nikakvi ozbiljni novi izvori, već samo blebetanja raznih šarlatana, ali sa onim što znamo, teško da se tu može govoriti o lakom polarizovanju ko je ko. Svaka strana je bila i napadač i napadnut, nekad i negde više jedno, nekad i negde više drugo. Kritikovati Miloševića veoma je lako, jer su njegovi potezi bili astronomsko pogrešni, ali zastupati tezu da su ostali bili samo žrtve i samo reagovali na njegove poteze, jednostavno nije tačno. Pitanje je da li ćemo ikada saznati istinu do kraja, naročito zato što su sve to vodile velike sile sa strane. Haški tribunal to svakako nije utvrdio, što svojom nevoljom, što spletom, srećnih, po njega, okolnosti da je pola umešanih u sukob umrlo dovoljno rano da ne može da im se sudi (Izetbegović i Tuđman, a i Milošević se izvukao). U odsustvu svih tih mogućnosti da se utvrdi istina, poštenije je proglasiti neku vrstu pata i podjednakog dodeljivanja krivice svoj četvorici plus Klintonu i ostaviti tu smrdljivu čorburinu krvi da ode u istoriju. A misliti da je neko više kriv samo zato što je pobio više civila ili zarobljenika, dosta je površno i pogrešno. Primera radi, Amerikanci su pobili daleko više civila po Nemačkoj za vreme bombardovanja pri kraju Drugog rata, to opet ne znači da su više krivi od Nemaca koji, opet, svakako nisu jedini krivci za taj rat.

Ono što je daleko bitnije je kako da se odnosimo prema budućnosti. Nijedan od suštinskih problema nismo rešili, ništa nismo promenili da prevencijom sprečimo novi rat, bilo gde, pa ni na Balkanu. I dalje imamo države i kolektivizam u odlučivanju. Jedino što se trenutno mi ništa i ne pitamo, jer su sve bivše republike SFRJ, danas, američke kolonije, a Amerika neće dozvoliti da joj ratuju sužnjevi. Razmišljamo li kako da se oslobodimo Amerike? Razmišljamo li kako ćemo svoja društva ustrojiti nakon tog oslobođenja? Ili možda mislimo da je okupacija zlatna samo zato što je američka, a da je demokratija dobra samo zato što je imaju i bogatije zemlje? I mislimo li da su sudovi pravedni samo zato što nisu naši? Možda je to normalno da narodi izgube samopouzdanje nakon ovakvih moralnih katastrofa kroz koje smo prošli, ali možda je došlo vreme da se zapitamo da li je put ka EU zaista bez alternative, a naročito da li je demokratija garancija za lični suverenitet i ekonomski rast, čak i kada ne bi bilo okupacije.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 33 min 10 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika