Galerija

Kako države pljačkaju ljude od Starih Grka do danas?

Barem od Starih Grka, no kako istoričari dalje čeprkaju, siguran sam da će se to pomeriti (ako već nije) i do nekih starijih civilizacija. Poenta je da od kada postoje države (ne sve i ne uvek) vladarima je bilo od suštinske važnosti da mogu da imaju što veći stepen kontrole nad parama. Mehanizam pljačke od starih dana do danas, uvek se zasnivao na nametanju korišćenja dekretnog novca (fiat money u engleskog terminologiji) umesto robnog novca (commodity money u engleskoj terminologiji). O čemu se radi?

Da bismo shvatili kako neko može da nas pljačka, prvo moramo da razumemo šta je to novac. U davna, veoma davna, pre-državna vremena, ljudi su shvatili nešto što levica ni danas ne može da shvati. Odnosno ona to dobro zna, ali se pravi da ne zna jer joj to omogućuje da manipuliše i vlada. Naime, stari ljudi koji su bili jednako pametni kao i ljudi danas, samo daleko manje obrazovani, ali znali su da su ljudi različiti, da mi nismo klonovi jedne iste ljudske jedinke i znali su da priroda nije podeljena na jednake parcele, gde se svakom pojedincu dodeli po jedna. Videli su da Zemlja nije podeljena na kvadrate od 50×50 metara, gde bi svaki imao potpuno jednak kvalitet zemlje, raspoložive vode, drveća, gde bi klima bila ista, itd… Jer da je tako priroda htela, onda stvarno ne bi bilo potrebe da ljudi trguju i razmenjuju bilo šta među sobom. Svi ljudski klonovi bi imali jednake potrebe, proizvodili iste stvari na isti način u istim količinama. Svako bi bio samodovoljan i proizvodio samo za sebe.

No, kako je ljudska snaga, a naročito pamet uvek bila raspodeljena potpuno neravnomerno u bilo kojoj populaciji i kako je konfiguracija terena drastično neravnomerna čak i u relativno malim geografskim područjima, od rodovske zajednice do danas uvek je bilo neravnomernih potreba i neravnomerne proizvodnje bilo čega. To je značilo da su oduvek postojale potrebe za razmenom proizvedenih dobara. Ljudi nisu trgovali zato što su bili krvno povezani, što su se voleli, što su društvena bića, što pripadaju jednom narodu, to su sve romantičarske gluposti, trgovina je postojala i između ljudi i grupa koje su bile neprijateljske između sebe. Razlog zašto su se ljudi oduvek specijalizovali u radu i trgovali je zato što nisu mogli da proizvedu sve što su želeli u željenim količinama i zato što je ljubav prema samom sebi uvek bila veća nego mržnja prema drugom. Kad kažem željenim, to izgleda kao neki luksuz. U najvećem delu ljudske istorije radilo se o elementarnom preživljavanju. Ljudi bi ostali na biološkom minimumu da nisu počeli da trguju. Ubrzo nakon početka trgovine, veoma brzo se uspostavilo da je tržište potpuno asimetrično, odnosno kako se radilo isključivo o robnoj razmeni, veoma je teško bilo naći nekog drugog koji ima tačno onoliko druge robe koliko je drugima potrebno. I onda je došlo do specijalizacije neke robe. Ljudima je postalo jasno da im se isplati da svoju robu koje imaju više od svoje potrebe mogu da zamene za neku drugu robu, koja im isto tako ne treba u tim količinama, ali koja ima veću obrtnu vrednost, odnosno da je lakše menjati za neku treću robu koja im je zaista potrebna. Tako je u raznim zajednicama u raznim epohama to bilo sve i svašta. Orasi, so, školjke, biber, razni metali, pa na kraju i srebro i zlato. Ta roba koja je u datoj zajednici imala najveći stepen obrtne moći danas u ekonomiji zovemo robni novac. Ljudi su sami, spontano, bez ikakvog vladara, škole ili ekonomiste to smislili na slobodnom tržištu. Razlog zašto je svako prihvatao da menja jaja ili salatu za so, na primer, je zato što je znao iz iskustva, koje je moglo biti i višegeneracijsko, da svi žele so, i da se ona može lako menjati za bilo šta sutra.

Kako je vreme prolazilo trgovina je postajala sve globalnija, pa su sve ljudske zajednice uvek tražile nešto što svima treba kao robni novac, tako se relativno brzo došlo do korišćenja srebra i zlata na svetskom nivou. Ta 2 metala, postala su svetski robni novac i svi su zbog toga bili zadovoljni, jer je zlato bilo lako prepoznatljivo, jer ga je bilo lako nositi, jer je u malim količinama vredelo puno, jer ga je bilo lako deliti na sitnije delove bez gubitka vrednosti i zato što je globalna količina zlata bila stabilna, dakle odnos vrednosti između zlata i druge robe bio je stabilan u dužim vremenskim periodima, jer jednostavno, nove rezerve zlata su retko nalažene.

Sa pojavom značajnijih država, nestalo je sve te čarolije. Vladarima otimanja nikad nije dosta bilo, pa su tražili sve moguće načine da dođu do što više bogatstva. I nije im bilo dovoljno otimanje što u naturi, što u robnom novcu, već su želeli i više. I onda su uveli dekretni novac i, istovremeno, zabranili korišćenje robnog novca. Novi novac je morao biti na neki način identifikovan kao vladarev. To je, svejedno, mogao biti zlatnik, ali je morao biti kovan sa kraljevim likom, što znači da 10 grama anonimnog zlata više nije moglo biti korišćeno u trgovini, a istih 10 grama sa kraljevim žigom je moglo. Ko bi se tome protivio, bivao je ubijen. To je značilo da su kraljevi odlučivali količinu raspoloživog novca. Ako bi neko odnekud doneo novo zlato, ono nije moglo uticati na vrednost dekretnog novca, jer je bilo bez žiga. Ako bi kralj želeo da poveća količinu novca, on je to uvek mogao tako što je razvodnjavao zlato dodajući druge metale. Ako bi našao dovoljno slične, manje vredne, ali daleko više rasprostranjene metale, mogao bi da razvodnji i do 50 puta prvobitnu količinu. Naravno, povećanje količine novca nikada nije, niti to danas može, povećati objektivno bogastvo, ali je bitan redosled operacija i tajming. Kada kralj poveća količinu novca, on je prvo dodeli sebi i svojim oligarsima, tako da oni mogu da kupuju više robe od svih ostalih, naprečac i u prvo vreme po trenutnim cenama. Kako vreme odmiče, kako nova količina dekretnog novca uplivava u ostatak tržišta, tako cene počinju da rastu, jer kada god se količina novca poveća, ali ne i robe, cene idu gore. Tako dolazi do nasilne redistribucije, od siromašnijih ka bogatijima, jer uvek u redosledu trgovine prvo dođu do nove količine para bogatiji (dakle bliži vlasti) od siromašnijih. Na kraju, kada talas inflacije sve ponovo poravna, i kralj mora da kupuje po višim cenama, ali mu to nije važno jer je on pokupovao ono što je želeo na početku ciklusa. Pljačka je tada već završena. Mogao je kralj da otima i direktno, ali je ovo daleko suptilniji način, ljudi su osetljivi na krv na ulicama, ovako se zločin skoro i ne vidi.

Vrhunac dekretnog novca, dakle pljačke, događa se uvođenjem papirnog novca, ali pazite, nije svaki papirni novac dekretni novac. Papirni novac u nekom trenutku može biti samo simbol, odnosno praktičnija zamena za robni novac. Ukoliko pravila trgovine nalažu da postoji odnos 1 prema 1, između robnog i papirnog novca tada nema dekretnog novca i nema pljačke. Dekretni novac nastaje kada vladar ukine tu zamenljivost. Tada zaista može da štampa koliko god hoće papirnog novca i da pljačka stanovništvo do krajnjih granica. Te krajnje granice videli smo u Nemačkoj između 2 rata ili u Srbiji tokom rata devedesetih. Međutim, kako vlasti nikada nije dosta, sada države sveta nastoje da ukinu sav papirni dekretni novac i da ga zamene digitalnim dekretnim novcem. U tom slučaju, vladar neće morati više da se muči sa mešanjem zlata i mesinga, neće morati da se opterećuje štampanjem brda papira, dovoljno će mu biti da upiše bilo koji iznos u kompjuter koji pamti njegov tekući račun. 100% svog papirnog novca u današnjem svetu, dakle i dolar i euro dekretnog su tipa od kada je ukinuta zamenljivost sa zlatnim rezervama. To znači da će sutra Euro vredeti onoliko koliko naši vladari budu štamapali, a može se desiti i da vredi 0, jer taj papir vredi onoliko koliko vladar dekretom odluči.

Kao što vidite, mehanizam nije komplikovan, njegovo objašnjenje stane u oko hiljadu reči, ali funkcioniše zbog toga što zanemarljivo mali broj ljudi to zna. Ne radi se ni o kakvim teorijama zavere, već o uhodanom sistemu. Niko vam u državnoj školi nikada neće dati ovu lekciju, a osim toga, državne prostitutke, dakle ekonomisti, plaćeni su jako dobro da masno lažu o prednostima dekretnog nad robnim novcem. Čak im i nobelove nagrade daju. A oni malobrojni, hrabri, privatnici, koji se usude da stvaraju alternativni robni novac, njih šalju na doživotne robije. Države se ni malo ne šale sa time, kažnjavaju takve ljude daleko gore od serijskih ubica, jer vladari vrlo dobro znaju šta bi se desilo kada bi izgubili kontrolu nad novcem.

Novac se mora vratiti u privatne ruke celokupnog tržišta, robni novac mora postati imperativ svakog čoveka kome je stalo do slobode, a oni koji stvaraju, pa čak i samo zagovaraju dekretni novac, moraju se ukloniti sa mesta odlučivanja. Verujem da postoje mnogi iskreno zabrinuti, ali prevareni ljudi koji misle da je kapitalizam mehanizam današnje pljačke. Kao što ste videli mehanizam pljačke preko dekretnog novca ide od robovlasništva, preko feudalizma, kapitalizma, pa do socijalizma, potpuno je imun na ekonomski sistem. Problem svih problema je stvaranje novca ni iz čega, a kapitalizmu je odavno iščupano srce u onom trenutku kada su njegovim tokovima počeli da upravljaju vladari preko inflatornih talasa. Postoji još nekoliko direktnih ataka koji potpuno obesmišljavaju kapitalizam, ali o tome ćemo u nekom od sledećih nastavaka.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka

One comment on “Kako države pljačkaju ljude od Starih Grka do danas?

  1. Povratni ping: Kamatne stope u krvavom snegu | Markus Maki

Zatvoreno za komentare.