Galerija

Kako rade banksteri?

Svako pravo znanje je zlata vredno, a kad ne znate onda lako možete da preterujete ili u prevelikom poštovanju institucija, pa samim tima i banaka, ili u olakom etiketiranju svih institucija kao kriminalnih. Danas, sve banke jesu lopovske organizacije, ali to je zato što zakoni koji regulišu njihovo ponašanje ne određuje slobodno tržište, već države. Banke, po nekim drugim pravilima bi zaista bile produktivne, korisne, čak suštinske u ekonomiji bilo koje zemlje. Neko bi rekao da je moja baba imala ono, bila bi moj deda, ali banke su zaista u određenim istorijskim periodima bile korisne, umesto destruktivne organizacije. Evo zašto:

Osnovni tip banaka su depozitne banke, kada štediše plaćaju bankama da čuvaju njihove dragocenosti u sefovima. To je sasvim racionalno i trezveno ponašanje, jer su sefovi banaka daleko otporniji na lopove od kućnih slamarica. U depozitnim bankama, princip je jednostavan. Banka prima dragocenosti, a za uzvrat izdaje cedulju na kojoj je popis šta je u depozitu. Štediša može u bilo kom trenutku da uzme svoje, pod uslovom da je platio naknadu za čuvanje. U dragocenosti mogu da se uvrste i pare, nema razlike. Ovaj tip banke ne utiče na celokupnu količinu novca u nekoj zemlji, dakle nema ni deflatorni ni inflatorni uticaj jer ugovor sprečava banku da bilo šta radi sa depozitom. To ne spada u banksteraj.

Druga vrsta banaka koje postoje su kreditne banke. Štediša daje, ovog puta samo novac, banci na čuvanje, ali ugovor omogućuje banci da predati novac može da koristi da daje zajam drugim klijentima. Štediša se obavezuje da neće svoj ulog dirati pre isteka određenog vremena, a banka se obavezuje da mu mora vratiti celu sumu u svakom trenutku nakon isteka dogovorenog roka. I ovde, kada bi se radilo o robnom, a ne dekretnom novcu, nema nikakvog banksteraja. U trenutku kada štediša ulaže svoj ulog on svesno odlučuje da ga ne troši, dok onaj koji uzima kredit ga uzima da bi ga potrošio. Dakle nema novca stvorenog ni iz čega. Posao banke je da ukrsti dobro sve rokove tako da ni u jednom trenutku se ne nađe u poziciji da nema novac koji daje drugima na kredit. Tehnički govoreći uz malo sreće i puno dobrog ukrštanja, te banke i ne moraju imati sopstvene rezerve. I ova vrsta banaka ne utiče na ukupnu količinu novca u zemlji i samim tim ni na inflaciju, dakle nije banksteraj.

Treća vrsta banaka su, takozvane, slobodne kreditne banke, odnosno one koje su u principu iste kao i obične kreditne banke, ali sa jednom bitnom, ogromnom razlikom. One izdaju više kredita nego što je suma uloga svih štediša. Drugo ime za ove banke su i banke sa frakcijskim rezervama. E tu se radi o čistom banksteraju, pa ću se ovom vrstom detaljnije baviti. Dakle, banka dobija 100 miliona eura od svih štediša zajedno, koji su oročili svoje uloge na razne datume. Banka izdaje kredita u iznosu od 1000 miliona, dakle 10 puta više od onoga što ima. Dakle, do 100 miliona, sve je u redu, štediše su odlučile da odlože svoje trošenje, da bi neko mogao da dobije svoj kredit. Svaki euro preko toga je stvoren ni iz čega, jednostavno crnom magijom. Zbog toga, umesto da bankari idu u zatvor, državni zakon im to dozvoljava, zato što se radi o dekretnom novcu. U ekonomskom sistemu gde postoji samo robni novac, dakle nešto kao zlato, ili papirni novac koji ga zamenjuje u odnosu 1:1, tako nešto ne bi bilo ni moguće. To bi bilo kao da je neko u banku stavio 100 kila salate i 200 kila krompira, banka može da da kredita samo do tog broja kilograma i ni kilogram više. To što imamo cedulje sa brojevima umesto robe, ne daje ni bankama, niti bilo kome drugome pravo da stvori više vrednosti od one koja se već ima. U trenutku kada takva banka izmisli te pare, dogodi se nasilna redistribucija. Oni koji primaju kredit kupuju stvari po trenutnim cenama, no kako izmišljene pare, vremenom, ulaze u ostatak ekonomije, masa novca se podiže, a količina robe i usluga ne, dakle dolazi do inflatornog talasa i ostali kupuju po višim cenama. Na kraju i dobitnik kredita nasleđuje više cene, ali on je svoju pljačku već obavio na početku ciklusa, tako da nije pogođen problemom. Eventualno je pogođen nekim drugim dobitnikom nekog drugog kredita. Formalno gledano, postoji jedan jedini slučaj kada bi bankarstvo sa frakcijskim rezervama bilo moralno, a taj je da svaka banka ima pravo da emituje svoj novac. U tom slučaju bi svi klijenti jedne banke bili potpisnici istog ugovora u kome bi bili obavešteni o takvom načinu izdavanja kredita i znali bi da bi imali prednosti niskih kamata, ali da bi imali inflatorne efekte, rizikovali bi, pa kako se kome zalomi. Problem nastaje kada postoji samo jedan novac i onda neko ko ne želi da mu se indirektno otima, svejedno bi bio žrtva akcija neke druge banke bez svoje krivice.

U današnjem svetu skoro 100% banaka je ovog trećeg tipa, zato što se depozit banke ne isplate, jer je toliko jak inflatorni efekat dekretnog novca i kredita frakcijskih rezervi, da ako bi neko uložio bilo koji iznos, posle 20 godina, izgubio bi veliki deo glavnice, a banke drugog tipa ne postoje jer nisu konkurentne ovim trećim, jer bi imale daleko više kamate. Američki dolar, na primer u zadnjih 100 godina izgubio je 99% posto svoje vrednosti, dok je za vreme sistema robnog novca bio stabilan preko 200 godina, jedine padove imao je za vreme 2 američka rata, ali se nakon rata brzo vraćao na nivoe pre rata. Nije problem što su banke trećeg tipa konkurentnije, već zato što su razbojničkije. To bi bilo isto kao kada bi se takmičile 2 prodavnice u kojoj jedan trguje normalno, a drugi ima pištolj i ko god uđe plati onoliko koliko mu prodavac iznudi.

Razloga zašto je ovakav težak kriminal banaka uopšte legalan ima više. Jedan bitan je da se vladarima uvek isplati da imaju visoko inflatornu ekonomiju, zato što tako bolje drže stanovništvo zavisno od njihove milosti. Evo jednog od milion primera. U pomenutih 200 godina stabilnosti američkog dolara, penzija je bila jednostavno dodavanje uloga u depozitnoj banci, pa koliko je ko prištedeo, toliko ga je čekalo u starosti, dakle država ničemu nije služila. Današnji penzioneri, svuda u svetu, ne samo na Balkanu, egzistencijalno zavise od države, jer su njihova izdvajanja tokom radnih godina odavno pojedena, što inflacijom, što bezočnim trošenjem političara za svoje vile i besmislene ekonomske projekte. Zato država stalno štampa nove pare i tako održava penzionere u životu, a kako niko drugi, sem države, ne može da štampa pare bez pokrića, zna se kome penzioneri idu da poljube prsten, ili šta god treba po potrebi.

Kada ovo neko objasni pristojnim ljudima, oni u to čak i ne poveruju koliko je pljačka jednostavna, a nepristojni to i ne razumeju i zbog toga ne vidimo demonstracije na trgovima, giljotinirane vladare i tome slično. Dakle savršen zločin. Bankari su više od klase, oni su kasta. Ko ne bi voleo da može da štampa novac ni iz čega? Bankar samo ukuca neke virtuelne cifre u vaš račun, a vi zato veoma realnim znojem i krvlju to vraćate do poslednje rate.

I za kraj, ponavljam, mogli bi vladari i da otimaju direktno kao u stara vremena, ali ljudi su ih nekada kratili za glavu za poreze kada bi se povećali sa 10% na 15%, ovako preko bankara i ne primete, a porez im je, na skriven način, daleko, daleko viši.

Kao i obično, sve ovo nema nikakve veze sa kapitalizmom, sve ovo je: ne tako sofisticirano razbojništvo. Oni koji raspravljaju ko je ubio pevačicu Jelenu Marjanović ne mogu da shvate ovakve tekstove, ali vi ostali, vidite da je stvar prilično jednostavna, prosečan um to može da shvati, šta je vaš sledeći potez kad ste ovo sve razumeli?

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka