Galerija

Ne veruj socijalisti ni kad darove nosi

Ko misli da su socijalisti odustali od svojih ideja, taj stvarno živi na drugoj planeti. Mada, sa jedne strane, ja te ljude, pomalo, i razumem. Ko ne bi voleo da socijalizam može da funkcioniše uspešno ili da radi bez stravične prisile? Ja na ovom blogu ne branim kapitalizam, i to njegovu čistu varijantu, zato što sam zaljubljen u njega, već zato što je zasnovan na ljudskim prirodnim pravima svojine. Ko od nas ne bi voleo ono što su socijalisti utopisti iz predmarksovog perioda sanjarili, pečene piliće koji lete po vazduhu, a mi samo otvorimo usta da bismo bili siti? Koji živ čovek ne bi voleo da može da se opusti tako što prvo sve svoje podatke, genetski materijal, misli, znanje, sve što ga čini, preda centralnom socijalističkom kompjuteru, koji onda kao vrhunska inteligencija računa iz momenta u momenat, ko šta treba da radi, tako da se svaki resurs troši najracionalnije, da svako može da radi samo par sati nedeljno, a da živi spokojno sit, odeven, u dobrom stanu, da ima garantovano lečenje, vrhunsko obrazovanje, da može da putuje, da se bavi visoko kulturnim zabavama i hobijima svih mogućih vrsta?

Sa druge strane, na žalost, najveći neprijatelji socijalizma nisu ljudi kao ja, nije čak ni sam kapitalizam, njegov najveći neprijatelj je realnost. Još je Ludvig fon Mizes davne 1920 godine pokazao zašto socijalizam ne može da bude efikasan, da je najveći problem sistema gde ne postoji privatna svojina, odnosno gde je država vlasnik svih proizvodnih faktora u tome što državni planeri ne mogu nikada da imaju dovoljno informacija da predvide čega, kada, kome treba, da je sistem bez privatne svojine, dakle bez tržišta, dakle bez realnih cena, osuđen na tumaranje u mraku. Nije da ne može da se proizvodi, nije da je nemoguće stvarati proizvode i usluge, ali radi se o očajnom ubadanju nasumice. Sovjetski planeri su čak u pokušaju da poboljšaju preciznost svog planiranja kopirali cene i krajnjih proizvoda i cene proizvodnih faktora sa Zapada, ali to je opet bilo daleko od uspeha, zato što svaki sistem, svaka zajednica, svaki geografski region u svetu ima različite oskudice. Oskudica nečega je negde veća, negde manja, a upravo ona upravlja visinom cena, zato kopirati engleske ili japanske cene na moskovski region, van je svake pameti.

Ima čak i nadobudnih socijalista danas koji tvrde da Sovjetski Savez nije propao iz ekonomskih, nego političkih i kulturnih razloga. Propao je on i zbog njih, ali je prvenstveno propao zbog implozije ekonomije. To što je, u trenutku raspada, nominalno, imao samo dva puta manji bruto domaći proizvod nego SAD, ne znači apsolutno ništa, zato što same cene nisu imale nikakve dodirne tačke sa realnom ekonomijom. Sabrati neke proizvoljne cifre, ima veoma malo smisla, a osim toga, cilj ekonomije nije rast BDP-a, to je jedan od veoma malo korisnih pokazatelja bilo čega. Cilj ekonomije je racionalno odgovoriti na oskudice prirodnih sirovina, vremena i raspoloživosti ljudskog rada, dakle maksimizovati novu vrednost, a minimizovati troškove. Čak iako zanemarimo proizvoljnost sovjetskih cena, ako SAD proizvodi 100, a troši 70, to je jedna stvar. Ako SSSR proizvodi 50, a potroši 300, porediti 100 sa 50 proizvedenog, ima veoma malo smisla, jer kad su troškovi veći od prihoda, ide se u bankrot, nezavisno od proizvodene mase.

No, socijalisti se nikada ne predaju, danas imamo neo-socijaliste, koji veoma oštro kritikuju sovjetski socijalistički model, čak ga nazivaju državnim kapitalizmom, ne priznaju ga za svoga. Objektivno međutim, on jeste bio državni, ali veoma malo kapitalizam, jer gde ne postoje cene i tržište, ne može se govoriti o kapitalizmu. Jedini oblik kapitalizma koji je postojao, bilo je crno tržište i da njega nije bilo bolesna ekonomija bi umrla daleko pre, a toga su bili svesni i vladari pa su mu gledali kroz prste. Neo-socijalisti, danas, zagovaraju, nešto drugo: oni se bore za demokratizaciju upravljanja unutar radne organizacije. Njihov moto je da socijalizam ne može da postoji ako se jedna vrsta kapitalista, dakle privatnih, zameni drugom vrstom kapitaliste, dakle državom. I dalje imamo disparitet moći, kako oni kažu, onih koji zapošljavaju, sa velikom moći i zaposlenih, sa malom ili nikakvom moći. Da bi se to sprečilo, mora se oduzeti moć poslodavcu, bilo da je privatni ili državni i da se preda zaposlenima, dakle neka vrsta radničkog samoupravljanja, gde će ceo kolektiv odlučivati šta, kada, gde i koliko će se proizvoditi i kako će se raspolagati profitom. Dakle, unutrašnja demokratija preduzeća će glasanjem odlučivati o poslovanju u svakom njegovom aspektu. Sa jedne strane, ne može se prigovoriti ovom modelu. Ako prilikom zapošljavanja, zaposleni unapred u ugovoru može da sazna uslove poslovanja, radi se o privatnim dobrovoljnim ugovorima, i kako god se odlučivalo, većinom, apsolutnom većinom, glasovima proporcionalnim stažu ili stručnosti, niko tome ne može da se usprotivi, osim naravno, vlasnik sredstava za proizvodnju, ali tada on verovatno i neće nuditi takve ugovore zaposlenima, osim, ako oni, na primer ne ulože i svoj deo kvote prilikom zaposlenja. Verovatnije je da bi radničke kooperative, uglavnom, bile sačinjena samo od grupnog kapitala svih zaposlenih, bez većinskog vlasnika, što je sve sasvim u redu. I ne samo da je u redu, nego je to već moguće u razvijenom svetu. Kooperative postoje već jako dugo.

Sa druge strane, socijalisti ne bi bili to što jesu, kad ne bi uvek hteli hleba bez motike, jer se oni ne zalažu za aboliciju države, već za demokratiju na 2 nivoa. Oni nastoje da političkom demokratijom donesu zakone da se samoupravljačka demokratizacija uspostavi ne samo onima koji to žele, što je i danas moguće, nego bilo kom preduzeću. Dakle, ko god otvori firmu i zaposli bilo koga, ti automatski imaju pravo da odlučuju o poslovanju, a da čak i ne moraju da učestvuju u kapitalu firme. Razlog ovakve nečuvene drskosti je duboko ideološko ubeđenje svih socijalista, klasičnih i neo, da kapitalista nepravedno prisvaja surplus proizvodnje za sebe, a radnicima daje samo platu. Oni misle da radnici imaju pravo i na ceo surplus, jer oni stvaraju svojim radom sve proizvode, pri tom pragmatično «zaboravljajući» da rad, sam po sebi, nije dovoljan, već da poslodavac svojom umešnošću, prethodnom štednjom i investicijama i nadasve, sposobnošću da sve proizvedeno i proda uspeva da valorizuje rad radnika. Sve te sposobnosti zajedno, zovu se jednim imenom: preduzetništvom, koje uopšte ne postoji u socijalističkim kategorijama. E upravo zbog toga, gledano iz iskustva SSSR-a, SFRJ-e i ostalih istočnoevropskih zemalja, ne verujemo vam ni sada sa vašim omamljujućim pričicama o samoupravljanju i kooperativama. Opet je to samo trojanski konj.

Kada biste vi zaista bili zainteresovani za dobro bilo koga i verovali u to što pričate, vi biste se borili protiv dekretnog novca i centralnih banaka, tražili biste ukidanje zajmova sa frakcijskim rezervama, insistarili biste na naoružavanju svakog pojedinca i ukidanju ratovanja za račun vladara, tako, korak po korak vodili biste ka gašenju države, koja je osnovni alat za pljačku, bilo socijalističku, bilo kapitalističku i postali biste preduzetnici, uložili biste svoj kapital u svoje kooperativne firme i takmičili na tržištu sa privatnim vlasnicima kapitala i pustili da tržište presudi koji je od ta 2 modela uspešniji. Nešto vas ne vidim brze u tome, ali ste zato jako hitri u osvajanju vlasti i nametanju vašeg modela svima redom, kao po vašem starom običaju. Zato vi toliko volite demokratiju, vaš cilj ja da neko ulaže svoj novac, a vi da odlučujete šta će on sa njim. A oni koji vama veruju, ne rade to iz ubeđenja, nego zato što su namirisali zemlju Dembeliju. Razumem ja i da su se mnogi privatni kapitalisti obogatili dobrim oslanjanjem na državni pištolj. Ono čime treba da se bavimo je kažnjavanjem i oduzimanjem tako stečene imovine, jer krađa je uvek krađa, a ne kažnjavanjem celog sistema zbog manjine. Ali vi na to niste spremni, jer je za vas neprijatelj bilo koji privatnik, jer su oni prepreke na vašem putu da vladate. Vaš ideal je da sve pretvorite u vaše večne parazite kojima ćete vi na kašičicu udeljivati milostinju dok sedite duboko zavaljeni na vašem tronu. Kada država radi u simbiozi sa kapitalistima, zločin je veoma vidljiv. No vi socijalisti ste još opasniji, jer obećavate slobodu, a neprimatno nam namičete vaše lance.

Postoji samo jedna vrsta socijalista koja se, kako-tako može tolerisati, to su anarho-socijalisti (na primer Noam Čomski). Oni se zaista, zajedno sa nama zalažu za aboliciju države, ali čim malo zagrebete ispod površine, vidite da su za ukidanje privatne svojine i oni, mnogi bi da ukinu novac, protiv svake su hijerarhije itd. Jednom za svagda, ovaj svet ne može da funkcioniše bez privatne svojine, novca i hijerarhije, jer ako neko uloži više svog vremena, energije, znanja, rada u nešto taj mora da se pita više nego neko ko dođe, odradi svoje i ode kući bezbrižan. Anarho-socijalisti, gotovo po pravilu pate od kompleksa Petra Pana, ne žele da odrastu. Oni znaju protiv čega su, ali ne nude nikada ništa konkretno, već privlačne, emotivne priče.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika