Galerija

Srpski, srbski ili srpskohrvatski

Ako do sada niste primetili Snježanu Kordić u medijskom prostoru Balkana, onda ste propustili veliku stvar. Radi se o stručnjaku za jezike, doktoru nauka sa užom specijalizacijom u kroatistici, koja već decenijama ne da mira i koja neprestano baca krupno kamenje u baruštinu interesa najviše hrvatskih jezičara i intelektualaca koji obavezno žive na državnom kazanu i koji se već decenijama bave zlostavljanjem naroda jezičkim čistunstvom. Prži profesorka i u drugim balkanskim državama, ali je fenomen izrazitiji u Hrvatskoj i dobro je što se otpor prema svemu tome, ma koliko mali bio, pojavio upravo u toj zemlji.

Meni lično nije bila potrebna profesorka Kordić da mi otvori oči pa da uvidim očigledne stvari, da se radi o jednom jeziku, ali mnogima jeste i zato svaki njen intervju, nastup na radiju, televiziji, na nekom trgu, svako njeno predavanje dodatni su udarac kamena u glogov kolac koji sve dublje probija grudni koš vampira koji se zove nacionalizam ili duboko neznanje o modernoj filologiji. Ponavljam, nisam od nje saznao za postojanje jednog jezika, jer čitam knjige sa hrvatske, bosanske i crnogorske varijante još od detinjstva, video sam filmove iz svih mogućih delova bivše Jugoslavije i shvatio sam da mi je teže razumeti dijalekte iz okoline Niša, Leskovca ili Vranja, koji su bliži gradu mog rođenja, nego one iz Like, Osijeka ili Mostara, koji su daleko dalji.

Međutim, nekoliko stvari sam ipak naučio i, dodao bih, ozario se. Profesorka nije to eksplicitno rekla, ali je dala takav opis moderne pozicije lingvistike prema jeziku da je sasvim jasno da se radi o anarhističkom pristupu. Podsetio bih da anarhija ne znači bez pravila, već bez vladara, a da pravila postavljaju odozdo sami ljudi, privatnim, dobrovoljnim dogovorima i ugovorima u dugom vremenskom periodu. Naime, ne od juče, nego već barem pedeset godina, nauka o jeziku je odustala od toga da jezik propisuje, već da ga opisuje, a onaj ko ga propisuje, to su sami ljudi, samom upotrebom. A to znači da svi oni koji vam kažu da morate izbaciti srbizme iz hrvatske varijante, hrvaštine iz srpske varijante ili bilo koje druge tuđice iz ostalih varijanti smatraju se harpijama na vašoj jezičkoj trpezi.

Dalje, lektori moraju da prestanu da se ponašaju kao sveštenici na oltaru religije pod raznim imenima kao na primer, Novo-hrvatski Zavet ili Staro-serbskujušči. Lektori, umesto da uzimaju sebi pravo da nasilno prepravlja knjige ili novinske članke, mogu samo da SAVETUJU autoru kako da poboljša jasnost svog teksta, ako im se učini nerazumljivim na nekim mestima, a te primedbe autor može da posluša, ali i da potpuno ignoriše.

Dalje, moderna nauka o jeziku, ne samo da se grozi nad aroganicjom lektora, već ona smatra vrhunskim neukusom i lošim vaspitanjem ispravljanje sagovornika. Najviše što bi pristojan čovek trebalo da radi je da pita sagovornika da mu pojasni ono što je rekao, ako je mu je njegov drugačiji govor do te mere nerazuman. Nadmeni odnosi znalac-neznalica, jezički plemić-kmet, intelektualac-seljačina, moraju otići na istorijsko jezičko smetlište. Kome smeta drugačiji naglasak, neki padež drugačije upotrebljen, neka gleda kako da se reši snobovskih navika. Pravopisni teror palatalizacije, jednačenja suglasnika po zvučnosti, zareza i velikih slova, dakle, zajedno sa njim mora da se surva u ponor. To ne znači da sada treba to izbegavati i namerno siliti sebe da pišemo srBski umesto umesto srPski. Jednačenje suglasnika je veoma korisno i spontano je nastalo u našem jeziku, ne zato što su jezičari to propisali, nego zato što je tako lakše govoriti. Ako neko više želi da piše srBski umesto srPski, to je po modernoj filologiji samo pitanje ličnog izražajnog stila, a ne božja zapovest. Uostalom u slovenačkom, srodnom jeziku našeg zajedničkog jezika i piše se srBski, što je empirijski dokaz da je to samo pitanje konvencije. A kako bi drugačije i bilo, jezik je živa materija, testo koje se neprestano razvlači i menja i besprekorno je funkcionisao hiljadama godina sasvim spontano pre lektora. Štaviše, nasledili smo ga od naših predaka lepim i veoma upotrebljivim. Ko može da tvrdi da oni koji govore drugačije ne rade na daljem sponatnom poboljšanju jezika. Ko može da tvrdi da je 7 padeža bogom dano? Gramatiku i pravopis i rečnike treba i dalje studirati, jer su oni korisni u održavanju razumevanja na širem prostoru, treba i dalje pratiti savete bolje obrazovanih, ali svako za sebe treba da odlučuje šta od toga svega da primeni, a šta ne. Znanje i autoritet i dalje treba da postoje, ali ne kao komanda, već kao alati korisnicima, a onaj ko ne primeni neka pravila ne sme se smatrati inferiornim ili izdajnikom, već čovekom koji ima svoje razloge, koji nekada mogu biti sasvim proizvoljni, pa i iracionalni, ali su njegovi. Jezik nije matematika pa da postoji jedno rešenje, jezik je nakon slobode kretanja i delanja odmah tu iza. Jedini kriterijum za jezik je da li se razume ili ne. Regulisanje i zamrzavanje jezika od strane stručnjaka, insistiranje na njegovoj nepromenljivosti ili čistoći, potpuno je analogno fizičkom sputavanju kretanja.

Kao trešnja na vrhu torte, u predavanju profesorke, našla se njena metafora o tome kako se jezici razvijaju. Kada se u parku, mimo betonskih propisanih staza, useku zemljane staze preko travnjaka, to nije zato što su te staze planski stvarane, već zato što je mnogo nezavisnih pešaka krenulo istim, alternativnim stazama, zato što bi taj put bio kraći. Tako se stvaraju i nove jezičke forme, tako što veliki broj ljudi iz bilo kog razloga u određenom vremenu odluči da promeni svoj govor u nekom pravcu.

Naravno da naši vladari, preko svojih namesnika, lektora i jezičkih purista, mogu da povećaju nivo represije do maksimalnog stepena iživljavanja. Mogu čak ubijati one koji se ogreše o zvaničnu knjigu Orvelovog Novogovora. I jezik i samo društvo je uvek moguće siliti, ali je nemoguće njime upravljati, prvo zato što se, pre ili kasnije, i jezik i samo društvo uvek pobune protiv silnika i skrate ih za glavu ili zato što se posledice siljenja pretvaraju u rezultate suprotne izrečenim namerama silnika. Umesto da ljudi govore bolje, dakle razumljivije za druge, oni govore gore u strahu da nešto ne pogreše i umesto da društvo bude etičnije i uređenije, ono postaje kriminalnije i haotičnije (nikada nemojte brkati anarhiju sa haosom, upravo neprijatelji anarhije žele da izjednače ta 2 termina, koji nemaju veze jedno sa drugim)

Jedina kritika koju bih mogao da uputim na račun profesorke je previše pozivanja na povelje Ujedinjenih Nacija i demokratije kao modele viših vrednosti, kada znamo da ni jedno, ni drugo, nemaju veze sa pravom slobodom, već su samo simulacije slobode. Ljudsko pravo postoji samo jedno, a to je pravo na posedovanje samog sebe i na rezultate sopstvenog rada, bilo šta drugo što je vezano za odlučivanje većine bilo je i ostaje tiranija većine, koja je i gora od tiranije jednog ili manjine. Princip nezapočinjanja nasilja je sasvim dovoljan da se izvede sva neo-lingvistička teorija. Primetio sam da je kulturno politički milje Kordićeve levica, ali ne mogu sad da se pravim da ona priča nepametno u slučaju jezika i nacionalizma, samo zato što su njeni motivi borbe pogrešni. Bolje su i prave bitke iz pogrešnih razloga, nego ne boriti se ili vojevati pogrešne bitke iz pravih razloga.

Kada čovek sve ovo temeljno razume i krene da primenjuje u svom pisanju i govoru, osetiće da je ponovo postao veći gospodar svoje sudbine, da on, i niko drugi ne odlučuje koje će reči i konstrukcije koristiti. Čudim se samom sebi, s obzirom na moja druga uverenja zašto sam dopuštao da robujem stegama imaginarnih oholih lektora, ali mi je Snježana pomogla da povratim hrabrost i u tom polju, da zbacim sa sebe neželjenog jahača jezičke prisile. Svi ti lektoričići, kao i oni što nam neprestano dosađuju o naciji ili veri mogu se svesti na metaforu kapoa u logoru ili ridžveja u autobusu, ljudske ništarije bez ikakvog ličnog autoriteta i snage, ali sa velikom željom da tlače da naplate patnju uzrokovanu svešću o svojoj bezvrednosti.

Za kraj, Snježana je genijalna čak i sa problemom naziva našeg jezika. Problem rešava odličnom paralelom između naučnog i narodnog govora u hemiji. Naučnici so nazivaju natrijum-hloridom, a pučanstvo to zove so ili sol. Lingvisti moraju imati neko posebno ime za svaki različiti jezik, jer ne mogu sve jezike zvati našim, dok govornici nekog jezika to zaista mogu. Srpsko-hrvatski ostaje, i dalje, veoma dobar lingvistički naziv za naš jezik, jer geografski u 2 reči određuje geografski region njegove upotrebe, dok mnogi drugi nazivi mogu ostati u narodu, pa tako kad ja kažem srpski ili neki nelingvista u hrvatskoj hrvatski, ne znači da smo mi nacionalisti, već da jednostavno koristimo prirodno pravilo u svakoj komunikaciji, a to je ekonomija izražavanja. Složenice su uvek rogobatnije i teže za izgovor nego proste reči. Možda vremenom, kad i ako se stručnjaci skinu sa budžeta, jednom i naučno ime jezika postane samo srpski ili samo hrvatski ili samo bosanski, nije bitno, kao što je već naučno ime samo nemački, a ne austrijsko-nemački. U međuvremenu, treba se boriti da se u školama skloni nacionalna oznaka i stavi nešto neutralno kao „jezik i književnost“ ili maternji jezik, umesto srpski ili hrvatski ili bosanski ili crnogorski, da smanjimo nacionalistički presing, analogno tome u Austriji nakon Drugog rata, neko vreme, kada se maternji jezik u đačke knjižice upisivao kao «jezik nastave» umesto kao nemački.

Ako odemo i korak dalje, kada bi se dogodio ideal slobodnog društva, dakle nestajanje centralnog monopola sile i kao posledica potpuna privatizacija školstva, ko zna kako bi se jezik dalje razvijao. U Srbiji se kaže «uopšte belo», u Bosni se kaže «uopšte bijelo», dok u Hrvatskoj «uopće bijelo». Veoma jasni, gradualni jezički pomaci uz gradualne geografske pomake. Ko zna u šta bi se pretvorio jezik ka granicama sa ostalim narodima, prema Mađarima, Austrijancima, Rumunima, Italijanima da nema nasilne nacionalne škole. A ne bi me iznenadio ni kvantni skok u promeni jezika. Možda bi neki direktno skočili na neki strani jezik, recimo (lupam) Slovenci na nemački ili engleski jezik, direktno. Na kraju, jezik, ne pripada ni narodu, ni vladarima, on pripada svakom od nas, a svako od nas ima različite razloge da govori jednim ili na više jezika.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 54 min 40 sek

P.S. Nacionalizam, sam po sebi, može biti i veoma koristan. Ako uporedimo globalizam i težnje da se stvori svetska vlada i nacionalizam, nema sumnje da je nacionalizam ne samo daleko manje zlo, već i protivotrov globalizmu, ali nacionalizam i država su ekplozivna mešavina. Nacionalizam u slobodnom društvu je nešto sasvim drugo, on bi tada bio samo još dodatni kohezivni element pored principa nezapočinjanja nasilja, nešto što bi dodalo razloge da se brani sopstvena teritorija od osvajača. Kada država postoji, ne može postojati privatna svojina, a nijedan odbrambeni rat nema mnogo smisla ako nije garantovana privatna svojina. Biti sluga domaćem ili stranom vladaru, ne menja mnogo, štaviše, ponekad strani vladar može biti i bolji. Čupanje jezika iz državne kontrole je korisna zato što se time oduzima još jedna poluga vlasti države. U slobodnom društvu, ta borba ne bi imala ni smisla, jer u njemu slobodno tržište sve odlučuje, pa i razvoj jezika. U slobodnom društvu, dinamika jezika bi se vratila u prirodne mehanizme.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka