Galerija

Film Stado Nikole Koja

Kao što kamen pada na zemlju, kao što nema posla bez učlanjenja u pobedničku političku partiju, tako je i ovaj film morao da dođe na JuTjub kad tad. A kako bismo mi «Ere sa onoga sveta» drugačije i videli domaće filmove da nema JuTjuba. Nikola, zašto nisi stavio film na iTunes, na Google Play, na plaćeni deo JuTjuba, rado bih ti ga platio.

Za vas domaće gledaoce, sve ovo je ustajala prošlogodišnja stvar, za nas što ne živimo u Srbiji, to je tek pristiglo, pa se nemojte previše čuditi svežim komentarima kao da je film snimljen juče.

Pročitao sam polemiku oko toga da film nije stavljen na FEST, jer ne odgovara visokim umetničkim kriterijumima. I koga je to briga. Šta god mislili o filmu, da li je plitka ili uzvišena komedija, film nosi jednu veoma, veoma, veoma retku poruku, koja ZLATA vredi. Mada, kakva vremena, takav i filmski rečnik. Nekima je bilo previše kada se na kongresu pobedničke političke partije Cveja ispovraćao, a zatim se Kolja sagnuo da mu pomogne i pri tom ispustio duboki, dugački, bolni, sudbinski, oslobađajući, uzvišeni prdež, koji je bio ozvučen pa je celo stado u publici moglo da ga čuje. Ali zašto bi bilo previše? Zaslužuju li naši političari ili stado koje ih bira išta bolje? Prdež je ubojitiji od metka, učinkovitiji od reči. Danima nakon što sam video film, nisam mogao da skinem osmeh sa lica. Bravo momci, tako se to radi. Pusti ti složene metafore, suptilnu kritiku društva, kada nas ovi na vlasti istresoše iz sopstvenih gaća.

Ali, imam i jedno dva ali na ceo ovaj film. Prvo ali je da je režiser Nikola Kojo bio jedan od glavnih potpisnika i onih koji su verovali u Sašu Jankovića na zadnjim parlamentarnim izborima. Dakle i on spada u jednog od vernika u bolju demokratiju i time pokazuje da ne razume šta je suština demokratije, o kakvom se zlu radi i ono još gore, ne razume da je i Saša Janković deo istog centra moći kao i vladajuća partija i da se radi samo o dobro izvežbanoj pozorišnoj predstavi, gde jedni imaju uloge vlasti, a drugi opozicije, a radi se o monolitnom bloku. Umetnički, to je veoma dobro predstavio Siniša Kovačević u svojoj seriji «Gorki Plodovi», nikada neću zaboraviti onu antologijsku scenu kada se dvojica političara iz suprotstavljenih stranaka na krv svađaju dok su uključene kamere, a posle jedno drugom čestitaju kako su ubedljivo izgledali i onda svi zajedno odu da žderu jagnjetinu.

Drugo ali je ničim konkretnim potkrepljena iluzija da se populizmom može poruka proširiti do širokih narodnih masa, koje će se onda prosvetiti shvativši da je političko zapošljavanje sklapanje pakta sa đavolom, pa će onda prestati. Neće Nikola, neće. Isto je bilo u vreme Milana Obrenovića, Nikole Pašića, isto je bilo pod Titom, isto je i danas. Običan mali čovek odavno je izgubio ponos i prodaće se za kilo brašna. Nije mali čovek kriv, niti je to oduvek tako bilo, krivi su oni koji su prevarili malog čoveka prodajući mu ideju da vlast nije loša, da se ne radi o apsolutnom zlu, samo ako u vlasti učestvuju svi. Pljačkajmo manje, pljačkajmo svi, pljačkajmo demokratski. Demokratija je uvek bila trgovina. Uzmimo pare jednima da bismo kupili glasove drugih. Demokratija, pa i socijalizam koji je oštrija varijanta demokratije nikada drugo nisu, niti mogu biti. Ako neko treba da shvati poruku ovog filma, to su upravo misleći ljudi, državne kazandžije, odnosno intelektualci na budžetu. Oni, za razliku od masa, znaju šta znači pevati za vladara i njihova cena nije u brašnu, oni se skuplje prodaju, ali je njihov greh daleko veći jer oni znaju šta rade, dok masa želi samo da preživi. Ali Nikola, kao vernik u demokratiju to ne razume, on želi da prosvetli mase, jer mase glasaju, pa kad se opamete, onda će dovesti pravog vladara. Verovati u to je isto kao verovati da je komunizam u SSSR-u bio loš zato što su na njegovom čelu bili Lenjin ili Staljin, ili da će Amerika biti manje imperija ako vlada Tramp umesto Obame ili obrnuto. Sistem je problem, ne pojedini ljudi.

Moj najveći san, nakon raspada Amerike, Rusije i Kine na stotine državica, nakon gašenja Ujedinjenih Nacija i Evropske Unije je da vidim intelektualce da rade nešto konkretno što kupci na slobodnom tržištu žele dobrovoljno da kupe, umesto da rade ono što je Koljina zadnjica uradila na kongresu «Srpske stranke Srba u Srbiji»

P. S. Ne verujem da je film univerzalan, da Srbijom vlada neka varijanta Zorana Đinđića i da se pobednička stranka zove „Evropska Unija je stvarno cool“, da bi tada i Kojo i slična mu bratija bez problema išli u stranke i tražili subvencije kao što se to radi u tom „civilizovanom evropskom svetu uređenih država“. Njima stado smeta, mislim, više što nije njihovo stado, nego zato što je demokratija pljačka. Drugosrbijanci, jednom za svagda, sve da je Srbija daleko uređenija zemlja, sve da nismo ratovali, sve da je dobra ekonomija, subvencije i budžet ostaju krađa, pa makar to u EU radili sto puta.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u umetnost