Galerija

Zašto doktori moraju da lažu da vakcine ne izazivaju autizam?

Ja nisam doktor, ne razumem se u medicinu, nisam pročitao ni jednu knjigu koja objašnjava mehanizam nastajanja autizma, niti nameravam, ali opet sam 101% siguran da doktori lažu kada kažu da vakcine nikada ne izazivaju tu opaku bolest. Otkud tolika arogancija sa moje strane? Zato što se po malo razumem u ljudsku prirodu i u ekonomiju.

Sa jedne strane optužnica kaže i dokumentuje na ovaj ili onaj način da postoji veza između cepila i autizma. Ljudi koji na to ukazuju, uglavnom, isto kao i ja, ne razumeju se u medicinu, ali imaju oči pa primete neke slučajeve. I siguran sam da je bilo takvih slučajeva. No, pravo pitanje koje se postavlja je da li to što smo videli ima veze sa realnošću. Sigurno izgleda da postoji neka veza, čovek kome je ubrizgana tečnost stvarno se posle razboleo. Ali to je samo korelacija, ali ne i neophodno uzročno posledična veza. Hitler je imao brkove i Staljin je imao brkove, dakle zaključujemo da su muški brkovi uzrok totalitarizmu. Ovo je ekstremni školski primer da ukaže na to da to što možemo da primetimo, ne mora, nužno da znači da je zaista uzrok neke pojave. Ali kako je optužnica paranoična, rekao bih s pravom, jer se radi o veoma važnim životnim stvarima, da bi skrenula pažnju javnosti na problem počne da laže. Dakle iz sasvim dobrih namera, krene da preuveličava ohoho ceo fenomen, da to počne da se vrti po narodu, da bi neko počeo time da se zanima. Naravno, na to se odmah prikače uobičajeni vračevi, šarlatani i ostali profesionalni zgubidani i manipulatori, pa duvaju i raspiruju celu priču. Narod, koji se isto tako ne razume u medicinu, krene da se hvata za glavu, jer ga je evolucija naučila da je bolje plašiti se vetrića u grmu i pobeći nego ići i proveravati, pa da ga tamo ujede zmija.

Kada se priča naduva do određenog stepena, onda nauka krene da uzvraća. I onda krene da objavljuje knjige u kojima tvrdi da nema ni jednog jedinog slučaja autizma, citiraju studiju za studijom, pobijaju sve tačke optužnice. I u svemu tome sada oni preteruju. Kako to znam? Zato što se u prirodi ne može dokazati negativna tvrdnja. Samo u matematici može, jer su poznate sve aksiome. Ljudsko telo je i dalje nepoznato. U beskonačno kompleksnom skupu materije nemoguće je dokazati da hemija vakcine ne može da poremeti hemiju mozga do stepena mentalne bolesti. To naučnici znaju. Ali obični ljudi ne znaju, niti žele da znaju. Oni kao razmaženi produkti vrlog novog sveta uvrteli su sebi u glavu da imaju pravo na sve, pa i da se ne razbole. Da su racionalni, lekari bi im rekli da postoje razni minimalni rizici, pa i taj. U tome mogu da se oslone samo na statistike, ali nije ni to za bacanje. Čista nula svakako ne može biti, ali doktori lažu iz dobrih namera.

Ko veruje u teorije zavere, nema tog argumenta koji ga može ubediti u suprotno, međutim da bi se smirili ostali, mora da se preteruje u načinu smirivanja, baš zato što nam je prirodno i lako da poverujemo u zlo, a jako teško u dobro. Neko će reći da ovo lekarsko laganje ne bi moglo da prođe jer kad-tad, neko iz doktorske branše bi izašao i počeo da objavljuje realne statistike u kojima bi dokumentovao taj jedan u milion slučajeva, ili čak daleko nepovoljnije statistike. Siguran sam da ima i takvih knjiga, ali njih publika brka sa onima iz optužnice, tako da oni nemaju nekog bitnog značaja u razrešenju. Te knjige se izgube u opštem žamoru. Ono što je bitno šta većina doktora tvrdi, a oni tvrde da nema autizma. A ako se po neki doktor baš i popišmani, pre nego što objavi novu knjigu protesta, lako padne neko finansiranje novog dela bolnice, ili novog istraživačkog projekta, pa onda zaboravi na svoje poštenje. Svi ljudi su skloni korupciji, zašto bi doktori bili izuzeti iz toga.

Stvar je još i komplikovanija od toga. Vakcina nije neka ideja u apstraknom svetu ili idealizovani model iz knjiga. Ona je na kraju proizvod kao i bilo šta drugo. Postoji veliki broj proizvođača i veliki broj vakcina i veliki broj serija. Nekad neke ispadnu daleko gore od drugih i tamo gde postoji manja kontrola kvaliteta kod nekih potrošača ili ako se ugrade korumpirani političari, tamo će taj škart bolje da prođe. Tako da je sasvim moguće da je u nekim populacijama procenat autizma ili drugih problema zaista skoro nula, a negde daleko viši.

U ovom našem komplikovanom svetu, ne postoji neko jednostavno rešenje za sve probleme. Ne treba verovati potpuno ni bukačima iz optužnice, niti smirivačima iz odbrane. Zato morate stalno sve dovoditi u pitanje, ali jedno je sigurno, šta god radili, nema garancije da neće biti kontra-efekata. Ni vakcino-bukači nisu baš skroz budale, ima nešto i u njima, ako ništa drugo, nateraće vas da razmislite sami, da ne živite na auto pilotu i slepoj veri. Ne verujte nikome, ali zato morate da računate, proveravate, pa i rizikujete. Hoćete li x% verovatnoće da će da vas strefi neki kontra efekat ili y% verovatnoće da ćete da umrete od nečega bez vakcine? Sad koliki su x% i y%, zavisi od mnogo toga.

Da vidimo kako bi se odvijala stvar, da nema nikakve centralne državne prisile. U delu sveta gde živim verovatnoća da dobijem velike boginje je sigurno daleko manja od 1%, verovatno istog reda veličine verovatnoće da dobijem autizam ili bilo šta drugo ako bih se vakcinisao. Dakle, nemam računicu da se vakcinišem, jer zašto nešto raditi ako je rizik rađenja i nerađenja sličan? Tako nešto bi zaključilo i mnogo drugih ljudi, međutim tada bi velike boginje počele da se šire i tada bi se, vremenom, jednačina promenila. U jednom trenutku bi postalo daleko isplativije vakcinisati se nego ne. I onda bi došao trenutak kada bi bolest skoro nestala i tada bi se broj onih koji žele vakcinaciju opet počeo da smanjuje i tako stalno u krug. Naravno da bi neko umro u prelazima između 2 ekstrema ako bi loše proračunao promenljive u jednačini. I to je deo rizika ovakvog načina pristupa problemu. Naravno, državoljupci bi rekli da mora svima da se naredi da se vakcinišu, jer tako niko ne rizikuje, ali to je iluzija, jer obavezni zakon smanjuje pritisak na proizvođače vakcine da drže visok kvalitet svojih proizvoda, jer sve što je obavezno praktično stvara monopole i time bi se opet povećao rizik od kontra-efekata. Samo slobodno tržište može da drži pravi balans između toga ko će se vakcinisati, kada će to raditi i u isto vreme može da drži proizvođače disciplinovanim, jer niko na silu ne mora da troši njihove proizvode. To spada u obične ekonomske fenomene, gde ljudi, umesto centralnog vladara odlučuju koliko će da rizikuju i šta će da rizikuju, jer nema stvari bez rizika u životu, možemo samo da biramo šta ćemo da rizikujemo. Eto, to znači gledanje činjenicama u oči, a verovati da se silom zakona sve rešava, magično je razmišljanje.

Advertisements