Galerija

Neki libertarijanci žive na državnom budžetu, šta ćemo sad?

Ovaj tekst je želja da pomogne nekim mojim čitaocima koji su inženjeri u državnim firmama ili doktori u državnom zdravstvu ili učitelji u državnim školama, a koji su libertarijanci.

Neko bi rekao da se radi o licemerima, jer sa jedne strane govore javno ili privatno o nemoralu države, a sa druge strane žive na grbači drugih. Stvar, međutim nije tako jednostavna. Ako bi neko želeo potpuno da se izoluje od države, verovatno to ne bi mogao bez stravičnih posledica. Recimo, ako bi neko želeo da bude potpuno čist, morao bi da se otpusti iz državne službe i da pređe u privatnu. A onda kada bi shvatio da privatna firma radi sa nekim drugim državnim, morao bi da se otpusti i iz nje. Teško da može da postoji ijedna privatna firma koja nema baš nikakve veze sa nekom državnom firmom indirektno. Drugo, oko poreza. Čovek ne može da ne plaća porez. Čak iako bi živeo u šumi, ponekad bi otišao da kupi petrolej za lampu ili sekiru da seče drvo za svoju kolibu, opet bi tada platio PDV, dakle platio državi porez. Novac kojim bi to kupio, opet bi bio državni. Kada smo bili mali, svi smo hteli, ne hteli išli u državne škole, naročito mi iz SFRJ, jer tada privatne škole nisu ni postojale. Jedini način da čovek zaista prekine sa državom je da ode u divljinu i da se vrati u neolit.

Ja sam uvek govorio da libertarijanci moraju biti svetionici društva i da na svojim primerima, svojim životima ukazuju na put drugima, ali u tome ne treba biti fanatik. Kada god čovek može da izabere između državne i privatne firme, treba da se zaposli u privatnoj, ako može da ide u privatnu školu, ili još bolje da sam uči decu kod kuće, umesto da ih šalje u državnu školu, uvek treba to da uradi. Ali ako umire od gladi i jedino što ima je državna firma, dok ne nađe nešto bolje, niko ne sme da mu zameri što želi da živi. Mi smo svi robovi, ali i robovi imaju pravo na život. Ono što nikada ne treba zaboraviti je ko je i šta država. Da je to nasilna, robovlasnička, nemoralna, ponekad genocidna tvorevina i da smo mi svi u njenom zatvoru, pa ako nam čuvari u zatvoru daju tanjir buđave čorbe, dok ne nađemo bolje, dok ne razbijemo zidove tamnice, treba nekako da preživimo. Ono što nikada ne treba da uradimo je da menjamo sopstvene ideje, zato što smo pristali na taj tanjir.

Sve ovo nije bez posledica, priznajem. Za ljude koji vas poznaju, vaše životne odluke neće bosti oči, ali će vam biti mnogo teže da objasnite svoju poziciju nepoznatim ljudima, jer oni uvek prvo gledaju ono što radite, pa onda upoređuju sa onim što pričate i ako to dvoje nije u skladu, smatraće vas licemerom. I nekim delom će biti u pravu. No, zato vi morate da budete sasvim načisto sa sobom da uvek minimizujete svaku vezu i zavisnost od države. Ako je plata manja kod privatnika, ali ipak dovoljna da živite, treba uvek izabrati privatnika. A dok radite za državu, moraćete svaki dan da se borite sa svojom savešću da ne pristanete da oprostite državi ili da pomislite da je ona dobra zato što vam daje platu. Uvek se podsetite da je vaša plata nekom oteta u vidu poreza i uvek ponovo sebi nacrtajte mentalnu sliku čuvara u zatvoru. Ništa više od toga. Čuvar vam ne daje čorbu zato što mu je stalo do vas, nego ste mu vi potrebni živi u zatvoru da plaše druge neposlušne. Čim uhvatite sebe da razmišljate da su porezi ipak korisni, da državna svojina nije tako loša, da su neke subvencije ipak pomogle nekim ljudima, da državni doktori ipak nekog leče, da je država tu da kazni zle kapitaliste, lupite sebi šamar da se probudite da ne podlegnete iskušenju. Gledajte da se udružujete sa nekim drugima da izađete iz zatvora, umesto da protiv njih ratujete zbog ideološkog čistunstva. Naravno da treba drugima da zamerate i da ih možda podsetite da su možda nekim odlukama uzeli 3 tanjira čorbe umesto jednog, ali nemojte ubijati u pojam one koji bi umrli bez tog jednog tanjira. Naravno, đavo je uvek u detaljima i teško je izmeriti u realnom životu da li se radi o jednom ili tri tanjira, tako da diskusije među robovima moraju da postoje, ali nemojte u tome preterivati. Koncentrišite se na krajnji cilj.

Znam, ovo je jako teško, jer se radi o sivoj zoni i neko će sigurno na taj račun debelo da se omasti jer će govoriti jedno, raditi drugo, koristeći ovu toleranciju kao alibi. Uvek je bilo profitera, zato vi morate biti pametni da razlučite ko zavisi od države što mora, a ko tako što vešto ekvilibrira. To je samo još jedan od razloga zašto oni koji menjaju svet moraju biti krema elite, jer oni siromašni duhom, pameću ili hrabrošću nemaju aparat za suprotstavljanje, jer za borbu je potrebna daleko više glava nego pesnice.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 56 min 30 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika