Galerija

Nasilje se zaista isplati nekom

Ja sam siguran da većina vas i pored mog dugog pisanja na ovom blogu ne shvata zašto ja insistiram toliko na etici. To je zato što se etika dugo smatrala, a mnogi je i danas smatraju akademskom disciplinom, nekom apstraktnom granom filozofije koja služi da se nekorisni pametnjakovići raspravljaju oko nje u salonskim ambijentima, da se dokoni ljudi koji su materijalno obezbeđeni za ceo život mogu nadmetati u tome ko će bolje izraziti na rečima, i samo na rečima, neke svoje moralne visine. Želim da vas uverim da ništa nije dalje od istine. Etika je vaš način da se spasete od zla.

Međutim, ni to nije potpuno tačno. Moguće je ne samo spasiti se, nego čak i jako dobro prosperirati koristeći se nečim sasvim suprotnim od etike u svom životu, dakle čistim nasiljem. Pretpostavimo da ste neki matori perverznjak (čitaj 30 godina) koji se mota oko srednjih škola i da merkate danima neku zgodnu piletinu. I da onda izaberete neku zanosnu, nežnu, mirisnu, prelepu devojku i da je pozovete na piće, a ona naivna pristane i nakon pića prevarite je, ona se spetlja i za tili čas se nađe u nekom pustom haustoru i vi je zatim divljački silujete, a da to niko drugi nikada ne primeti. Onda joj pripretite da ćete joj ubiti roditelje ako njima ili bilo kome drugom nešto kaže i ne samo to, nego da očekujete da će i sutra s vama morati da pođe i onda je silujete i sutra i tako mesec za mesecom. Ako imate neke pameti u glavi, za sve to vreme ćete i pričati sa njom impresionirajući je svojom zrelošću i kupovaćete joj skupe poklone, a tada će u vašu korist priskočiti i stokholmski sindrom, umesto da vas žrtva sve više i više prezire, može čak da se desi i da vas na izopačeni način i zavoli. Eto primera kako se silom može i te kako profitirati.

Postoji još puno načina kako se sila i te kako isplati. Ako ste mafijaški bos, vi ćete okupiti oko sebe krvožedne psihopate koji će deliti vaš cilj da otimate od nedužnih ljudi imovinu pod pretnjom uništavanja njihove imovine ili gubitka samog života. Ili recimo možete postati političar ili revolucionar (dakle još krvožedniji psihopata) koji će veličati kult nacije i svima isprati mozak kako se mora napasti susedna teritorija na kojoj ima 25% vaših sunarodnika, ali se cela teritorija mora osvojiti da ne bi “ugnjetavala vašu braću”. Nakon pobede ćete ostaviti vojnike koje ste iskoristili da prose na ulici, a vi ćete se fino ustoličiti na prestolu svoje proširene nacije i tražićete nove žrtve za nove pohode, a vama cilj i nije bilo nikakvo spašavanje braće već samo ubiranje harača sa što veće teritorije.

Svim tim ljudima nasilje je veoma korisno, rekao bih nasušno potrebno. I budite sigurni da dokle god budu postojali ljudi, da će uvek biti kandidata sa takvim ambicijama. Samo, ako imate i malo sopstvene pameti i ličnog dostojanstva shvatićete jednu veoma banalnu činjenicu. Ti koji od nasilja imaju koristi su veoma malobrojni, a žrtve su daleko, daleko, brojnije. Nešto kao loto. Na jednog dobitnika milioni izvise. Ali jedna bitna novost ide vam u prilog. Kako žrtve postaju pametnije, tako i nasilnici moraju da budu lukaviji. Nekada su silovatelji jednostavno upadali u sela susednog plemena i otimali žene, ubijali bi im decu i onda bi silom pravili svoju. Danas je manijak u težem položaju, pa mora da se potrudi, mora da nađe što naivniju, mora da pripremi neku priču, čak i da šarmira dok ne dovuče žrtvu u osamu.

Nekada su lopovi bili jednostavni drumski razbojnici i nisu se nešto pretvarali među sobom ko su i šta su. Danas mafije uvode pseudo etički kod neke izmišljene časti, poštovanja prema starijima, rukoljub „kumu“, ratovi između klanova se izbegavaju ako je to moguće, žrtve se više psihološki ucenjuju, a daleko manje premlaćuju ili ubijaju.

Nekada su vladari jednostavno formirali svoju užu plaćenu vojsku koja je onda masovno porobljavala ostale da ratuju za njihov račun da bi bestidno poharali neke druge teritorije, danas mora da se priča o naciji, o snazi kolektiva, o sebičnosti individualizma i superiornosti naroda, da narod ima viši interes u odnosu na svoje članove da bi se ljudi ubedili da prospu krv onima sa druge strane crte.

Dakle, dobra vest je da je uloga reči i ideja veoma važna zato što se njima kriju prave namere siledžija. Ako nasednete, budite sigurni da ćete biti žrtva. Zato se morate naoružati pameću. Ako ste devojka, roditelji moraju da vam objasne da vi nemate šta da radite sa nepoznatim tridesetogodišnjim šarmerima. Jednostavno ne započinjete razgovor sa njima. Ako vidite da neko čekićem razbija kolena ljudi, a sutra se isprsi sa zlatnim satom na ruci, a pri tom govori o časti mafijaške porodice, znaćete da se radi o prevari, da je takozvana čast samo paravan za razbijanje kostiju i nemate s tim ljudima ništa. A ako ste pripadnik nekog naroda, onog trenutka kada neko kaže da treba spasiti manjinu Nemaca u Čehoslovačkoj, tako što ćete celu tu zemlju osvojiti, morate da znate da se radi o prevari. Ili da biste spasili nekoliko stotinja hiljada Krajišnika morate da zgazite celu Hrvatsku. Ili da biste napravili svoju Hrvatsku, morate da pobijete ili proterate sve Krajišnike. Naravno, primera ima na pretek.

Zbog svega toga, etika je odbrambeni mač u vašoj ruci, tako kad neko kaže da je otimanje ili fizičko satiranje drugih nacionalni interes, a da vas ti drugi nisu ni pipnuli, prvo pitanje koje sebi morate da postavite je kada ste vi na redu. Jer, po potrebi, taj koji razvaljuje ka spolja, sutra će razvaljivali i ka unutra, kad se oni drugi ne budu dali. On će samo promeniti ko će mu biti žrtva. I kako se silnici sve više koriste rečima i idejama, i vaš otpor mora biti neprestan i jak na kontra rečima i kontra idejama, jer tada još imate šanse da zadobijete kritičnu masu. Ako u tome ne uspete, pa dođe do osvajačkog rata ili otimanja, tada imate moralno pravo da to sprečavate i kontra silom. Mnogo češća pojava u društvima nije toliko otimanje od drugih, već unutar samog društva. Trenutno su vas ubedili da je porez pomoć drugima, da bi bez države privatnici držali bolnice samo za najbogatije, a ostale bi lečili vračevi i veštice, da bi bez države bili zemljani putevi, da niko ne bi izlazio iz kuća jer bi pravda bila na orozu svakog pojedinca, da bi bez države svi bili nepismeni, da ne bismo imali čvrst novac i tako dalje. Ubedili su vas da ste svi krvnici i psihopate i da zbog toga najmoćnije i najstrašnije psihopate treba da imaju moć da vas zaštite od vas samih, samo što oni ne kažu da su siledžije, već predsednici i premijeri. Eto to se desi kad ne poznajete etiku i ljudsku prirodu i kad progutate udicu veštih manipulatora. Ljudi jesu kvarljiva roba, ali nisu kvarni na početku, samo neki se rode takvi, ali jako mali broj. Priroda ljudi je da radi i pregovara i da pokuša da profitira na račun drugog povremeno, ali je u proseku nasilje neprihvatljivo skupo (osim malom broju pojedinaca) pa ako nikom nije dozvoljeno nasilje, ekscesi će biti retki. Posao etike je veoma jednostavan, ali bez nje ste propali. To je mali skup univerzalnih zakona da se niko ne sme ubijati, ni siliti, niti mu se može otimati. Ništa van toga ne može biti zakon. Ne postoji opšte dobro, ne postoji narodni interes, ne postoje prava na posao, zdravlje, znanje, ženu, odbranu, na bilo šta.

No, čak, kada bismo i uredili društvo po racionalnoj etici, to apsolutno ne znači da bi takvo društvo bilo bez hijerarhije i da bi svi bili jednaki. Ljudi su u svemu raspoređeni po Gausovoj krivoj različitosti i uspeh u životu zavisi od skupa talenata svakog pojedinca. Hijerarhije bi se u slobodnom društvu razvijale spontano, jer bi se nekima isplatilo da se stave pod autoritet drugih koji imaju daleko veći talenat u datoj oblasti. Staviti se pod autoritet dobrovoljno znači prihvatiti savete ili usluge stručnijeg od sebe. Sad da li je stručniji zbog gena ili obrazovanja ili zbog kombinacije to dvoje, nije bitno. Ja se stavljam pod autoritet automehaničara kada mi popravlja auto, pod autoritet zubara ili hirurga kada me leče, pod autoritet učitelja ili roditelja koji me podučavaju, pod autoritet profesionalnog vojnog starešine koji mi pomaže da spasim glavu. Za sve to mogu da sklopim ugovore koji propisuju odnose između dve ili više strana. Automehaničar nije moj gospodar, kao što to nisu ni zubar, ni učitelj, ni roditelj, pa ni starešina. Oni su pružaoci usluga, a ja sam korisnik. Naravno i svi mi pružamo neke svoje usluge drugima. Ugovori propisuju šta su čija prava, a šta su obaveze. Tako da ne može svako da ode kad hoće, bez posledica, jer ugovori propisuju i uslove raskida. Pa bi tako postojao i ugovor sa vojnim starešinom, gde bi pisali šta i kada on nekome može nešto da naređuje. Rat je stresno vreme, nema se vremena za diskusije i filozofiju, već za efikasno uništavanje napadača, ali niko ne moraa da učestvuje u ratu ako neće, kao što i starešina ne mora da potpiše ugovor u kome piše da on nema nikakva prava nad vojnikom u slučaju rata, jer bi to prilično bilo destruktivno za vođenje bilo kakvog sukoba. To je potpuno analogno onome kada se negde zaposlite, u ugovoru piše da ćete imati šefa koji može da vam naređuje šta ćete da radite, a ako nećete više da ga slušate, možete da date otkaz, ali vam više neće plaćati. Ako oficiru date otkaz, on vam više neće davati usluge efikasne ratne odbrane i tada ćete, verovatno imati daleko manje šanse da preživite, a to je dobro i za starešinu, jer kada niste njegov rob, on vas neće trošiti u bitci kao ugalj u furuni, već će daleko racionalnije komandovati. Odustvo robovlasništva u vojsci smanjilo bi neke psihološke kočnice i povećalo dignitet vojnika koji bi mogao da upuca i svog oficira ako taj krene da divlja, a da to ne bude kraj sveta, kao što je danas. Pravi oficir mora pameću i sopstvenim primerom da bude autoritet, a ne korbačem i streljačkim vodom. Sa takvim promenama vojska ne bi više bila kuluk, već nasušna racionalna potreba u ovom svetu dok god bude drugih neslobodnih društava, dakle država. Naravno da bi bilo ljudi koji bi pobegli kada bi zagustilo nezavisno od ugovora, ali to ništa ne bi promenilo u njihovoj sudbini, jer ako se taj neko ne brani na frontu, a njegova strana izgubi, neprijatelj će ga posle porobiti, a ako pobede njegovi, onda će ga stići sankcija za napuštanje propisana u ugovoru koji je ranije sam dobrovoljno potpisao. Ionako nema puno vajde od vojnika koji ne želi da se brani i kome je draže ropstvo od smrti. Zašto siliti takve ljude? Mada tu često dolazi do zabune. Ja govorim o branjenju slobodnog društva. Braniti se od stranog, da biste robovali domaćem vladaru, slično je, zato je razumljivo što mnogi neće u rat. A ako neko nije potpisao ništa ni sa kim, neće biti formalno kažnjen, ali ostali koji su branili zemlju, imaće pravo da ga izopšte iz svih ekonomskih i društvenih interakcija. Zapamtite u slobodnom društvu diskriminacija je pravo svakog čoveka na bilo kojoj bazi, čak i iracionalnoj, a izopštenje je objektivno gora kazna od smrtne. Kada bi neko društvo potrajalo na tim bazama, uopšte nikakav korbač ne bi bio potreban, ljudi bi branili svim sredstvima svoju slobodu ako bi neko pokušao da je uzme. Ali ako ih od malena učite da moraju da budu poslušne ovce, i da je tor važniji od svake ovce, nemojte se čuditi što im je svejedno ko će im biti pastir, Hans, Džon ili Miloš.

Shvatate li sada snagu etike i dobrovoljnih odnosa? Je li vam i dalje izgleda kao teorija ili kao goli preduslov za preživljavanje, kao idejna samoodbrana od siledžija koja vam daje moralnu snagu i da reagujete silom kada to zatreba? Zavisi od vas i samo od vas koliko ćete se boriti da ovo bude dominantno društveno uređenje. Ako ste siledžije, naravno da ćete biti protiv, ali bojim se da su mnogi od vas obični ljudi sa nerealnim ambicijama da postanete uspešne siledžije pa se sve nekako krišom nadate da će vama da se posreći da silujete onu milu devojku sa početka priče, pa se nećete boriti za ovo o čemu ja govorim. U redu, zato kad mi pobedimo, vi ćete pasti u našu nemilost, to vam obećavam. Etika i služi da nam da snage da satremo sve siledžije.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika