Galerija

Zašto inteligencija ne može da se popravi školom? Odgovor jednog informatičara

Ja nisam biolog, ali čitam rado iz te oblasti, zato što je tako očaravajuća, a i veoma korisna da se razumeju neki društveni fenomeni. Naime, ja sam po struci informatičar, pa dok sam čitao biološki materijal koji je objašnjavao šta utiče na ljudsku inteligenciju, stvorio sam sebi jedan radni model iz oblasti koju mnogo bolje poznajem, koji mi je pomogao, preko analogije, da shvatim zašto inteligencija može i mora da zavisi od gena u velikoj meri.

Kao informatičar, naravno da sam pošao od kompjutera i kako njega da uporedim sa ljudskim mozgom, kao organom u kome živi ljudska inteligencija. Kompjuter da bi radio mora imati centralni procesor i mora imati neki softver. Centralni procesor je sastavljen od mnogo logičkih kola, koja su na kraju minijaturne žičice kroz koje prolaze informacije putem električne struje. Kada sam ja počeo da se bavim kompjuterima, procesori su radili na 1 MHz, danas rade na 4000 Mhz, što znači da uspevaju 4000 puta brže da provode informacije kroz sistem. Kada sam ja počinjao, procesor je radio veoma mali broj operacija, sabiranje, množenje, skok, poređenje, danas radi hiljade operacija (ako tu uključimo koprocesore i procesore grafičkih kartica) Na mojim počecima, operacije koje je radio, radio je dosta iterativno sa velikim brojem unutrašnjih koraka. Da bi pomnožio 2 broja, procesor je radio stotine i stotine manjih koraka, dok to danas radi u svega nekoliko koraka. Nekada je procesor imao samo jedno jezgro, danas ih ima i do 32 u kućnim kompjuterima. Koncepcijski, procesor od pre 35 godina i današnji, potpuno su isti, ali je fizička mogućnost današnjih kompjutera neuporediva sa ondašnjim. To znači da bi teorijski mogli da prevedemo današnje programe na jezik starih procesora, ali verovatno ne bismo mogli da ih izvršimo, jer su stari procesori imali i malo memorije, tako da nisu mogli da drže dovoljno informacija zajedno u istom trenutku. Mogli bismo, opet teorijski da prepravimo nove programe da rade sa daleko manje memorije, to bi bio titanski zahvat i komercijalno neisplativ, ali bi u teoriji radilo. Problem je što bi takav program umesto 1 sata rada, isti rezultat dao za sto, hiljadu, pa čak i milion godina, naročito kada uzmemo u obzir i ostale periferije, umesto ultra brzih fleš diskova, morali bi da čitamo sa kasetofona. Jasno je u ovoj metafori da je škola, odnosno znanje softver, a inteligencija, to je hardver. Softver do neke mere možete da optimizujete, ali nakon toga, priča staje. Spor hardver ostaje spor hardver.

Razlike između mozga jednog retardiranog sa IQ-om 50 i jednog genija sa IQ-200, mogu biti i veće nego razlike između 2 procesora. Jedan bi bez pomoći drugih umro od gladi, drugi bi stvorio novi Gugl, jer bi sam učio ono što mu treba da stigne do te pozicije. Bio bi samo-korigujući samouk. Kada bi neko stavio njihove mozgove pod mikroskop, video bi značajne razlike u broju i načinu spajanja nervnih vlakana. Mozak genija bi mogao da izvršava veliki broj operacija u kratkom vremenu, sa velikom memorijom kojoj lako i brzo pristupa. I ne samo to, ako bi u njegovoj porodici unazad nekoliko generacija bilo više sličnih predaka, i kada bi i njegova žena bila slična, kao i njega porodica, verovatnoća da njihova deca budu slična je izrazito velika.

Kad malo bolje razmislite, bilo bi čudno da nije tako. To veoma lako vidimo u atletskim takmičenjima da su određene rase ili delovi ljudskih rasa daleko bolje u nekim veštinama. Naravno da je bitno i bogatstvo društava odakle sportisti dolaze, ali imamo daleko više primera da u istom društvu, recimo američkom, da su košarkaši većina crnci i da nikakvo bogatstvo ili trud belaca nisu dovoljni da prevaziđu genetsku nadmoć crnaca. Ili recimo nadmoć Etiopljana u maratonskim disciplinama u odnosu na bilo koga drugog na planeti. Ne postoji ni jedan biološki razlog zašto mozak ne bi bio podložan istim evolutivnim stresovima koji su nejednaki u raznim sredinama, pa zbog toga i ne mogu svi umovi biti isti. Geni odlučuju kako će se kosti formirati, koliko će biti guste, koliko krte ili elastične, da li će mišići biti dugi ili kratki, eksplozivni ili izdržljivi, isto tako geni odlučuju koliko će biti sinapsi, koliko će i kako će se spajati, da li će preovladati racionalni ili emotivni centar, nivo empatije, nivo konkretnog ili apstraktnog mišljenja, brzog ili sporog razmišljanja, količina memorije. Nema suštinske razlike između načina formiranja mozga i noge jednog trkača. Naravno da geni ne odlučuju sve, pa ako neko jede previše i postane debeo, neće biti sportista i pored dobrih gena, ako nedovoljno ili loše jede ili ako se teško razboli u detinjstvu, neće razviti svoj potencijal. Ambijent može i da unapredi i da ošteti urođene karakteristike, ali ne može da ih revolucioniše. Neko ko je imao pretke visoke 1.5 m u zadnjih 50 generacija, neće moći da izraste do 2 m i bude košarkaš čak uz najbolju moguću medicinsku negu i najbolju hranu. Ako se to i desi, to bi bio genetički poremećaj, ali nikako pravilo. Izuzetaka uvek ima u svakoj populaciji na bilo kojoj bazi, ali ovde se bavimo grupama i statistikama, dakle opštim trendovima. Iz istog razloga, neko ko je bio 50 generacija na IQ nivou 80, neće moći u sledećoj generaciji da bude 120, barem ne u statistički relevantnom broju jedinki.

U realnom životu retko kad će se desiti da će neko prepravljati programe koje mogu da izvršavaju samo današnji procesori tako da mogu da ih izvršavaju i prevaziđeni, jer svi žele rezultate u korisnom vremenu. Ovom svetu nije potreban egalitarizam, već praktični rezultati. Problem sa niskim i visokim IQ-om i uopšte sa čovekom je ne samo brzina i snaga procesora, već i to što ljudi ne izvršavaju iste programe, jer čovek sam sebi i piše programe, mozgovi nisu pasivni roboti-sluge, već mehanizmi sa slobodnom voljom, dakle, koji sami sebi određuju i neprestano koriguju i same ciljeve i načine dolaženja do ciljeva (ostavimo sad po strani iluziju o slobodnoj volji, koji je više akademska nego praktična diskusija, ljudi žive kao da su zaista kompletni autori svojih izbora). Uz to, razlika u IQ stepenu nije samo kvantitativne, već i kvalitativne prirode. Jedan mozak je u stanju da stavi u relaciju informacije koje drugi nije, i to ne samo da ih stavi, već i da bolje odlučuje šta iz novog razmišljanja da izostavi, a šta da doda, kojim putem da stvori novu, bolju misao. Postoje mnoge tehnike kako popraviti način razmišljanja kod bilo koga i to je sve korisno i veliki broj nas maltretira samog sebe načinima života koji smanjuju ili uništavaju naš potencijal i mnogima bi bilo bolje kad bi se rešili loših navika, ali uvek će hardverska snaga kod nekih da bude daleko superiornija u odnosu na druge. Jedni će celog života uz najbolje moguće mentalne treninge da se muče i znoje i jedva će dobacivati do onih koji će sve to već imati prirodno usađeno u sebi i koji neće ni osećati nikakvu muku.

Čovek koji nema sluha, može da uči violinu celog života, nikada neće postati Perlman. Iz tog razloga, škole su veoma korisne, ali paradoksalno neuporedivo više onima sa visokim, nego onima sa niskim IQ stepenom. Škole svakako ne mogu da zatvore jaz između prirodnog intelekta dvoje bitno različito inteligentnih ljudi. Samo mitovi o radikalnom egalitarizmu čine da se neprestano insistira na boljem finansiranju školstva da se smanje razlike u uspehu pojedinaca različite inteligencije. Loše školstvo je daleko štetnije pametnima nego glupima, jer lakše uspava prirodni dar, ali obrnuto, odlično školstvo neće pretvoriti glupe u pametne. Obrazovani čovek niskog IQ-a može biti koristan u nekom zanimanju dok ga ne zameni automatizacija, ali na duže staze neće postići bitne uspehe, a naročito će mu teško biti reciklirati se u drugoj profesiji.

Sve ovo govorim bez ikakvog nipodaštvanja prema neinteligentnim. Nije krivica glupih što su glupi, kao što ni pametni nisu zaslužili što su pametni, radi se samo o genetičkoj podeli karata, nešto na šta niko ne utiče rođenjem. Ali to, opet, nikako ne znači da je moralno da neintelignenti žive na račun inteligentnih. To bi bilo isto kao kada bismo košarkašima sekli noge i usađivali ih patuljcima. U najboljem slučaju možemo da zamolimo ili da apelujemo na solidarnost pametnijih da pomognu genetičkim nesrećnicima, ali je moralno razbojništvo govoriti da je to njihova obaveza i da je u redu da idu u zatvor ako ne poslušaju. Mi danas živimo u moralnom razbojništvu.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 54 min 45 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka