Galerija

Siromaštvo, roboti i društvo

Do pre 200 godina 99% ljudi se bavilo poljoprivredom. Danas, samo 1-2% u razvijenim zemljama. U razvijenim zemljama stanovništvo se čak daleko povećalo, umesto smanjilo od kada je većina ljudi prestala da se bavi poljoprivredom. Dakle, kada smo automatizovali poljoprivredu, traktori, kombajni, kosilice, itd. nisu učinili seljake bezvrednim, tako da oni nisu nestali sa lica Zemlje, nego je hrana automatizacijom toliko pojeftinila da je omogućila ljudima da imaju višak vremena da nauče neki drugi posao, koji je uz to bio i manje ubitačan. Poljoprivredna automatizacija je oslobodila čoveka od milenijskog kuluka na njivi. Hvala kapitalizmu na tome, jer neprestano omogućuje viši nivo produktivnosti, a to je teško bez automatizacije.

Danas se skoro redovno čuje kuknjava da će roboti zameniti sav ljudski rad i čujemo fakultetski obrazovane ljude kako žale za starim dobrim vremenima kada su se širom Evrope iz fabrika sa testerastim krovovima dimili dimnjaci, a unutra su marljivo radili milioni zadovoljnih radnika i da je nezaposlenost bila mala, a onda je došao novi talas automatizacije koji je oduvao sve te radnike. Umesto da kukaju, morali bi zahvaliti kapitalizmu što je oslobodio mnoge ljude od kuluka po fabrikama. Rad na montažnim trakama nije mnogo bolji od ubitačnog rada na njivama.

Kada su seljaci prešli u fabričke radnike, tada je tržišni kapitalizam bio daleko na višem stepenu, jer, hvala bogu, nije bilo ni demokratije, ni nasilne redistribucije, pa seljaci nisu plakali nad svojom sudbinom, već su jednostavno naučili nove veštine i postali korisni radnici u fabrikama. Ne samo to, nego su bili i daleko zadovoljniji nego kada su radili na njivama, jer u fabrici te plaćaju svakog meseca redovno, dok na selu i pored sve muke, priroda je i dalje ćudljiva i može lako da poništi godinu dana rada ledom, sušom, poplavom, bolešću.

Međutim, u periodima kada su, juče, roboti zamenjivali niskokvalifikovane radnike i, danas, kada počinju da zamenjuju i visokokvalifikovane, pa i neke intelektualne poslove, a o birokratiji i da ne govorimo, demokratija i socijalna država već su uzeli velikog maha. A to je prava tragedija, zato što u demokratiji jedan čovek važi jedan glas, tako da oni koji su zamenjeni robotima, glasaju da treba da ih izdržavaju drugi, oni koji i dalje imaju posao. To drastično koči njihov stimulans da, kao i seljaci u prethodnoj industrijskoj revoluciji steknu nove veštine da mogu da rade neki posao koji roboti još ne mogu da zamene.

Na žalost, stvari ipak nisu tako jednostavne, ta prekvalifikacija ne može biti neograničena, zato što ljudi nisu jednaki. Kako vreme prolazi, roboti postaju sve pametniji, tako da škola više nije dovoljna da svima da priliku da se prekvalifikuju. Osim škole, potrebna je i prirodna inteligencija i kako barem 50% naše pameti zavisi od gena, a tek ostatak od škole i celokupnog ambijenta, sve veći broj ljudi ostaje neutešno van igre da radi neki kompleksniji posao. Demokratija i dalje čini da ti žive na socijalnoj pomoći. Šta se onda dešava? Dešava se negativna prirodna selekcija, dakle eugenetika koja favorizuje neinteligentne na račun inteligentnih. Pa oni sa niskim IQ stepenom, zahvaljujući redistribuciji i dalje imaju visok broj dece i kako ih je više od onih sa visokim IQ-om, jaz se produbljuje, jer kako je inteligencija nasledna, automatizacija čini da je sve manje potrebno niskih, a sve više njih se rađa. Da je ljudska biologija drugačija, da se inteligencija zaista može steći samo školom i ambijentom, taj bi se problem lakše rešio, ali tako stvari ne stoje. Bez demokratije i nasilne redistribucije, neinteligentni bi ostajali sa prilično manje resursa, dakle, manje bi dece rađali, tako bi nove generacije bile pametnije od prethodnih i radnici bi sustizali pomak automatizacije, jer nije da posla nema, nego ga nema za određeni IQ nivo. Da ne okolišam, ne može se sa starom ragom trka dobiti. Čak i kada bismo zalivali zlatom takve ljude, slali ih u najbolje škole, opet ne bi mogli da nadoknadimo genetički jaz.

Ovo sve, kao i obično, morate da posmatrate kroz statistiku, naravno da ima izuzetaka, i svako od vas (i ja sam) poznaje izuzetke od pravila, svako je čuo za nekog genija koji je jako loše ekonomski prošao u životu, ali pokušajte da ostanete hladni na činjenice i da se ne trzate za beznačajnim izuzecima. Znam da je emotivno teško prihvatiti da neki geni treba, vremenom, da ispadnu iz ljudskog roda, ali to je zaista, samo emocija. Problem sa inteligencijom je što je ona tako teško zapaziva. Radi paralele, kada bi se zbog nekog poremećeja mnogi ljudi rađali bez ruku i nogu, recimo, i da se utvrdi da je u pitanju genetička bolest, koja se ničim ne može izlečiti, svi bi želeli da imaju više dece oni sa svim udovima na broju da čovečanstvo izađe iz tog ćorsokaka. Svima bi bilo žao tih nesrećnih ljudi na ličnom nivou, i pomagali bismo im, ali bi malo ko želeo da oni u narednim generacijama postanu većina. Inteligencija je daleko manje uočljiva u subjektivnom smislu, svi misle da su pametni, i glupi to misle, dok onaj bez udova zna da je bez udova. Zbog toga i zato što društvom danas vlada radikalni ambijentalizam koji odbija bilo kakvu zavisnost od gena, teško je da prihvatimo da se više nego isplati da niski IQ ne pređe u sledeće generacije.

Međutim, upravo zahvaljujući kobnim levičarima, oni će uvek raspaljivati vatru i podsticati zavist kod siromašnih ubeđujući ih da su oni siromašni ne zato što su imali nesreću da se rode sa lošim genima, nego zato što su ih eksploatisali oni bogatiji. Ako neko eksploatiše, to je svakako država, kapitalista bez države to ne bi mogao. Ljudi su ionako zavidljivi prirodno, još ako to neko kanališe i koristi za potrebe političke borbe, to je recept za građanski rat ili diktaturu, jer kad god pobede socijalisti, podignu nivo etatizma do bezumlja. Socijalizam ne može drugačije da se završi nego kao propast SSSR-a.

No, krenimo i korak dalje, šta bi se desilo kada bi roboti toliko uznapredovali da skoro ni jedan čovek više ne može da sustigne njihov IQ, da praktično svi ljudi ostanu bez visokih poslova? Pa, ništa naročito. Sa tako visokom inteligencijom, oni više ne bi bili mašine sluge, kao što su danas, već svesna bića sa slobodnom voljom i onda bi se oni pitali šta žele. I možda bi oni ostavljali ljudima da se bave onim čime mogu, pa da žive kako znaju i umeju, a roboti bi radili vrhunske poslove, osvajali Svemir i bavili se višom naukom i filozofijom. Verovatno bi nama ostavili Zemlju, a oni bi ili konstruisali neku svoju ili otišli na drugu planetu. Lupam, naravno, niko ne može da predvidi budućnost, ali svakako nismo ni blizu tako pametnih robota, a jedini razlog zašto levičari neprestano o tome kukaju kao da će sutra da dođe prava veštačka inteligencija je zato što je to samo još jedan način da se poveća konflikt u društvu i poveća zavisnost od države.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka