Galerija

Ližete li rane Drugosrbijanci iz Beograda?

Dogodio se i taj 4. mart 2018-e godine, bili lokalni izbori u Beogradu, Đilas pukao kao zvečka, a SNS pobedio kao nikada do sada. I sada bi to trebalo da bude neka nova tragedija. Vidim uplakane ljude, parole tipa „nije krađa, nego su Srbi“, „narod je glup“, itd. Da je narod nešto bistar, ne bi imao IQ prosek od samo 89, ali vi koji se zalažete za sistem jedan glas, jedan čovek, morali ste da znate kome dajete pravo glasa, sada nema ljutiš. Ručak ispadne onakav kakve su i namirnice. Ja razumem da je Vučić drastično promenio svoju političku liniju od četnika do evropejca i da je njegov preokret preveliki da bi mu iko sa malo soli u glavi išta poverovao. Ali većina onih koji glasaju za njena nema te soli ili se proda za sitno, ali to je opet dokaz male pameti. Inteligencija znači odlaganje malih dobiti danas zarad velike dobiti sutra. No, setimo se i nekih od Drugosrbijanaca. Tadić je bio sav u građanskim manirima, filozofski pedigre, lepo vaspitanje, pristojno ponašanje, a njegov sistem je harao i pljačkao jednako mnogo kao i oni pre njega i oni posle njega. Mislim, isti je red veličine, milijarda gore, dole, malo menja. Što tada niste primećivali da narod ne zna dobro da izabere? U kojoj to vašoj privatnoj sferi dopuštate da gluplji od vas odlučuju umesto vas? Zašto onda na najvišem mogućem stepenu odlučivanja menjate metod? Ko je tu gluplji? Narod ili vi?

U bilo kom sistemu zasnovanom na vladarima, pa i demokratiji, radi se o takmičenju ko je gori. Radi se o lukavim prevarantima koji su juče govorili da ih je postavio bog, a danas narod. To menja stvari, ali samo u detaljima, bitka za najgoreg se vodi glasanjem, umesto mačem, ipak ostaje bitka za najgoreg. Zbog toga demokratski vladar stalno mora da bude demogog i da se ulaguje masama. Koliko god da se u demokratiji krade i vara na izborima, koliko god vlast kontrolisala medije i izborne zakone, opet niko nije siguran da ima pobedu u rukama, zato mora neprestano da se udvara biračima. A to znači da su u stanju da kažu i da urade bilo šta što bi im donelo izbornu pobedu, da promene svoje pozicije za 180 stepeni, da otvoreno negiraju nešto što su još juče rekli, da korumpiraju sve redom. Mnogi od vas ne vole Vučića. Pitam se zašto samo njega. Mislite li da je on bio iskreni borac za srpsko pitanje kada je mešetario sa Šešeljem? Ili možda mislite da je njega briga za Evropsku Uniju danas? Šešelj i on su izračunali da je devedesetih bilo isplativo biti četnik, danas je Vučić postao lukaviji od učitelja pa je shvatio da se danas više isplati biti evrofil. Jedina razlika između Vučića i Tadića je što je Tadić nesposobniji manipulator od Vučića, ali istog su kova, istog su soja, isto bi prodali majku za još jedan glas i jednako bi eksploatisali poziciju vladara, jednom kada zgrabe vlast. Samo lud čovek može da zaboravi koliko je Tadić zloupotrebljavao poziciju predsednika za vreme svojih mandata. Tamo gde je bio Tadić, tamo je bila vlast. Danas, tamo gde je Vučić, tamo je vlast, tamo gde je nekada bio Milošević, tamo je bila vlast. Imamo takvih primera na pretek u našoj istoriji. Jedino vi, Drugosrbijanci, ste alergični na jednoga, a niste na drugoga. Ne znam iz kog mentalno bolesnog razloga se iko od vas nadao da Đilas izvađen iz naftalina tadićizma može da bude nekakva promena, čak i da je pobedio. Radi se čisto o estetskim razlikama, jedan vam je više fensi od drugog.

No, ako pogledamo suštinu, nema političke razlike između njih. I jedan i drugi su snažni evropejci. Sad, da li je Đilas iskreniji u svojoj duši od Vučića, to je nebitno pitanje, prvo zato što niko od nas nema moć čitanja misli, a drugo, ono što je bitno je šta političar radi, ne šta intimno misli. I jedan i drugi otvaraju poglavlja, slušaju naredbe iz zapadnih ambasada, zadužuju se do bezumlja i tim novcem kupuju socijalni mir penzijama i državnim zapošljavanjem i kontrolišu celu privredu veoma striktno. Ja ne kažem da ikome od vas treba Vučić da se svidi, ali ako ste zaista racionalni, morali biste da prezirete Tadića, ili danas Đilasa, jednako kao i Vučića. Koja je razlika juče kada se Fijatu debelo plaćalo da dođe u Srbiju, što je uradio Tadić ili niz takvih sličnih primera, samo u manjim fabrikama koje radi Vučić danas? Na kraju mislim da vi mrzite Vučića zato što on uspešnije manipuliše svetinom, umesto vašeg miljenika Tadića, da je u pitanju obična iracionalna ljubomora.

Ono što je bitno da shvatite je da demokratija nije ništa drugo nego blaga forma komunizma i da svaka mora da se uruši. Američka će da se uruši sporije od srpske, jer ima više nagomilanog sala, ali svaki sistem koji je zasnovan na korupciji i sili, a demokratija to jeste u svojoj suštini, mora da propadne. Jeste propašće i engleska i nemačka i italijanska i francuska demokratija, isto sporije nego srpska, ali će sve propasti. Kao što su propale starogrčka ili rimska. Demokratija nije neka novost u ljudskoj istoriji, neki progres u čovečanstvu, to je već sve viđeno i prostudirano, samo vi iz nekog razloga to želite da ignorišete. Demokratija se ne može ničim popraviti, a i ne treba da se popravlja, je zašto bi iko ulagao svoje vreme i energiju u davno propale ideje. Ono što je bitno za život čoveka, to je suverenost, ponajviše lična, a kako ljudi ipak žive u zajednicama, i društvena suverenost, ali kao suma pojedinačnih, nikako obrnuto. To znači da se mora biti protiv Evropske Unije, da ne treba da se pitaju zapadni ambasadori za mišljenje, da se ne sme zajmiti kod globalističkih zelenaša, da se ne sme kontrolisati ekonomija od strane države, da se borimo za konačno uvođenje kapitalizma koga nigde nema i za društvo zasnovano na privatnim institucijama reda i privatnim ugovorima.

Kako to postići? Da se trenutno nalazimo u monarhiji, borba bi bila druge vrste, morao bi se ubiti kralj kao apsolutni vlasnik sve zemlje i svih duša, a i aristokratija koja se ne bi predala nakon toga, ali i ta smrt bi morala da se dogodi samo u onom trenutku kada bi kritična masa društvene elite protiv kralja bila za slobodno društvo, a ne za demokratiju. Kao prvo monarhija je superiorno društveno uređenje u odnosu na demokratiju, a drugo, potpuno je iracionalno izlagati se tako velikom riziku, da bismo samo sišli sa konja na magarca. No, mi ne živimo u uslovima monarhije, tako da nije potrebno ubijati demokratske vladare, ako ni zbog čega drugog, ono zato što oni ne predstavljaju nikakvu vlast, oni su privremeni menadžeri vlasti, podstanari u državnom aparatu. Ubili su Đinđića, došao opet Kurta, a politika ostala ista, dok u monarhiji kada ubijete kralja i celu porodicu, teško može da dođe neki novi, u demokratiji je sistem taj koga treba ubiti, nikako pojedine ljude. Ubijati demokratske vladare je samo iživljavanje i emotivno pražnjenje neodraslih revolucionara, ali bez rezultata. A da bi se ubio demokratski sistem, nije isključeno da se za to i on sam koristi. Ali nikako sa namerom da se nađe bolji demokrata koji će da dovede do boljitka ili do stabilne demokratske države, što je i nemoguća misija, već sa namerom da se simulacijom demokratije uruše njeni temelji. Da oni koji su protiv demokratije da se uvuku u sistem i da hladnokrvno lažu da se bore za zapošljavanje, drž i ne daj, a da u stvarnosti donose zakone i da u svakom pogledu sve više smanjuju demokratiju. Ja u tu taktiku veoma malo verujem, zato što taj koji to radi bi se vremenom i sam korumpirao pa bi smanjenje demokratije pretvarao u povećanje sopstvene monarhije, što se upravo desilo u Starom Rimu, ali u nekoj određenoj meri, i ta vrsta demokratske borbe bi bila korisna. Može ponekad kratkoročno da reši neke probleme, da uspori nivo raspadanja ekonomije pod demokratijom, da kupi vreme, ali nikako ne može biti jedino ili glavno rešenje. Ono što je suština efektivne promene je obrazovanje i širenje ideja slobodnog društva. U demokratiji nije baš tako lako zabranjivati, tako da oni koji žele promenu morali bi da deluju relativno brzo, da „zaraze“ dovoljan broj pripadnika elite (a nikako mase koja je nebitna za bilo kakve društvene promene) novim idejama, naročito preko svojih medija, filmova, knjiga, novina, TV, radija, podkastova itd. Jer demokratski vladar kada primeti da se neki pokret omasovio dovoljno da bude opasan, krenuće da ga napada na razne načine, ali ne baš kao i kralj nekada tako što će da ih pobije i zatvori direktno. Svaki sistem ima svoj način obračuna sa pobunjenicima, ne može svako uvek da radi na isti način. Međutim, interval delovanja i korišćenja relativne tolerancije demokratije prema oprečnim idejama je relativno kratak, jer demokratija kao blaga forma komunizma neophodno mora da uništi ekonomiju vremenom i tada dolazi do transformacije demokratije u monarhiju, kada je obračun sa neposlušnima daleko brži i krvaviji. Ja jesam rekao da je monarhija superiorna u odnosu na demokratiju, ali nisam nikako pobornik monarhije, već slobodnog društva, dakle anarho-kapitalizma, zato ne mogu da navijam za monarhiju samo zato što je bolja od demokratije. Radi se o poređenju između raka i side, sa sidom se danas živi duže nego sa rakom, ali obe su smrtonosne bolesti.

Eto toliko sa moje strane o pragmatizmu borbe i korišćenju demokratije za promene. Ono najviše čemu možete da se nadate je da vas neće direktno upucati kada postanete dovoljno vidljivi, ali ne zaluđujte se ni malo da neće pokušati mnogo toga da vas ućutkaju. Ono što je najbitnije je da sebe neprestano podsećate da je demokratija blaga vrsta tiranije, ali ostaje tiranija, zato kad pokušaju da vas sruše, nemojte se čuditi, pripremite se psihiloški za taj napad, jer će on kad tad doći. Zato morate imati dovoljno razgranatu mrežu onih koji zaista dele vaše ideale da ne padnete, da vam pomognu kad zagusti. Ne možete biti vukovi samotnjaci, ali ne smete ni praviti masovne pokrete, jer masa statistički mora da, osim mnogo žita, donese i mnogo kukolja. Uostalom šta će vam masa, vi se ne borite za demokratiju, već za to da nema vladara, šta vas onda briga za svetinu. Svetina ima tu odliku da se navikne na sve, pa joj je dobar i fašizam i komunizam i demokratija, tako će joj biti dobro i slobodno društvo. Borba za elitu je borba koja ima smisla. A to znači borba za inteligentne, hrabre i lojalne borce na duge staze, nezavisno iz kog socijalno kulturnog miljea da dolaze.

Advertisements