Galerija

Razum je jak, ali je strah jači, kažu neki

Povremeno debatujem sa hrišćanima ili pripadnicima ostalih raširenih religija, povremeno pratim predavanja nekih od strasnih glasnogovornika i promotera vera. I kako vreme prolazi, postaje mi jasnije zašto vernici veruju u veru, a nikako u boga. Radi se o tome da oni ne daju ni pet para za snagu volje prosečnog čoveka i njegov kapacitet da ne čini zlodela samo zbog principa. Racionalna etika veoma jasno i lako objašnjava razumski zašto je ubijati, krasti, silovati, maltretirati nemoralno, ali šta ako prosečan čovek sve to zna, ali ga nije ni malo briga, već se vodi veoma jasnim pragmatizmom? Baš ga briga za principe, računa da je verovatnoća da ga uhvate u datoj okolnosti mala, zato će uraditi nešto što njemu donosi korist, ma koliko to oštetilo žrtvu. Statistički veoma mali broj ljudi se ovajdi na ovaj način, ali daleko veći broj ljudi misli da može da se ovajdi, pa kad ne uspe, onda se pokaje, ali tada je kasno, zločin se već desio.

Zbog toga vernici u veru propagiraju na sav glas boga, a naročito strah od boga, jer tako misle da oni koji misle da mogu da se ovajde silom neće ni pokušati, jer jedno je zemaljska pravda, a drugo je svevideće oko koje ništa ne propušta. Štaviše, neki od tih promotera, kao na primer Denis Preger, koji ima veoma gledane religijske lekcije na JuTjubu, čak je i priznao da je strah od boga izuzetno koristan, jer time drastično smanjuje snagu represivnog državnog aparata. Nikada ne može biti toliko puno policije koliko može biti straha u svakom pojedincu. Razum je razum, ali strah je ipak strah.

Sve nas to vraća na Platonovu plemenitu laž, neki ljudi, verovatno mnogi ljudi, jednostavno mogu da racionalizuju bilo koju kriminalnu radnju i njima bez straha i pretnje nema spasa. Verovatno zbog toga je ateizam „de facto“, ali ne i „de iure“ toliko raširen na Zapadu. Pa onda kad raščlanimo celo društvo postoji jedan mali broj otvorenih ateista koji to priznaju, zatim jedan mali broj vernika u veru, zatim jedan mali broj stvarnih vernika, a ogromna većina su folklorni vernici ili ateisti maskirani u odeždu vere. Vernicima u veru neprijatelji nisu toliko otvoreni ateisti, koje je zaista skoro nemoguće konvertovati, nego folklorni vernici koje bi oni rado da ponovo zaplaše da bi ih doveli u red.

Ja se duboko slažem sa vernicima u veru u jednoj stvari, kada je popustio strah od boga kao regulatora društvenih odnosa među običnim ljudima, stvarno se svet pogoršao, zato što je daleko veći broj ljudi spreman i da pomisli i da planira i da izvršava kriminalne radnje. Države kao duboko nemoralni društveni konstrukti nisu ponudile univerzalne zakone kojih svi moraju da se pridržavaju, već ako si vlast možeš i da ubiješ i da ukradeš, a ako nisi, ne možeš. Kod božjih zakona nije bilo te razlike. Kralj je mogao da vodi osvajačke ratove, ali i sam nije nikada do kraja bio siguran da li će zbog toga završiti u Paklu ili ne, toliko je to uverenje u svevišnjeg sudiju bilo rašireno. Dok danas, vlast može da donese zakone da se neki šalju u rat da ubijaju nedužne ili da se od jednih otima porez, da bi se dao drugima, dakle ubistvo i krađa su potpuno legalni za neke. Danas je zakon ono što se vlasti ćefne. Naravno i božji zakoni su bili potpuno nelogični za one koji su do kraja čitali Bibliju, ali to je nebitno, tokom većine hrišćanske vladavine niko nikada nije ništa ni čitao, već slepo verovao.

Naravno, Preger bi da se vratimo u prošlost, da opet slepo verujemo. To nije nemoguće kada bi se dogodila neka kataklizma koja bi uništila sva znjanja do sada stečena, ali bez toga, to je veoma teško, skoro nemoguće. Ali ono što je moguće da omasovimo ljudske zakone koji su univerzalni. Uzaludno je da ružimo ljudsku prirodu, kada je sasvim očigledno zašto naša društva ne funkcionišu, dok god imamo 2 klase, vlast i podanike, ne možemo ništa dobro očekivati. Nema nikakvog smisla da bacamo drvlje i kamenje na obične ubice i secikese, kada dozvoljavamo sistem da se ozakone ubistvo i lopovluk. Prvo da rešimo to, a onda da vidimo, da li je zaista ljudska priroda problem, da li je strah zaista jedino što može da zaustavi kriminal kod većine ljudi. Stvar je zaista banalna, prebijete čoveku nogu i onda ga optužite da je ljudska priroda da hramlje.

I pored toga što sam veoma kritičan prema religijskim doktrinama, što se ponekad čak i ismevam, ipak gajim neku vrstu respekta prema pravim vernicima, onima što ne čitaju Bibliju, ne bave se teologijom, već se čvrsto drže božjih zapovesti i izbegavaju smrtne grehove. Prema crkvama gajim samo prezir, sačuvaj me bože organizovane religije bilo koje denominacije, ali ono što je dobro, ono što ne smemo da izgubimo, to je pojam o apsolutnom zakonu koji u današnjem društvu retko ko još uvek čuva. Umesto da se razni biolozi hrišćani (kao onaj iz moje prethodne priče) bave naučnom kritikom Darvinove evolucije i time zaista sebe čine smešnim, vernici moraju da se bave onim bitkama u kojima su daleko jači od većine ateista, a to je moralna bitka. Samo malobroji pravi hrišćani u ovom našem delu sveta gde živimo i po koji od nas anarhista razume šta znači opasnost od moralnog relativizma i od zakona na moći umesto na principu. Jeste, hrišćani greše što propagiraju strah od boga, da ne pate od tog problema bili bi anarhisti, što je jedina moguća naučna i moralna pozicija u svetu, ali ja rado menjam sve ateiste zaljubljenike u državu za tu malu šaku hrišćana koji i dalje misle da se ne sme oduzeti život ako nisi napadnut, bez obzira na bilo šta, da je zakon zakon i tačka. Pitajte nekog pravog američkog pravog vernika šta misli o invaziji na Irak i odgovoriće vam iz topa da će Džordž Buš zbog toga otići u pakao. Ima ko stvari vidi i pored sve propagande. Ja prema takvom stavu na svet imam duboko poštovanje, jer džabe ti je sva ateistička intelektualna virtuoznost ako je rezultat svega toga da je moral subjektivna stvar, dogovor neke grupe ljudi, obična društvena konvencija. Moja borba u ovom svetu je da čovek treba da odbaci religijsku prevaziđenu teoriju, ali da nikako zbog toga ne izgubi i moralni kompas, ne postoji zaista ni jedan pravi razlog zašto se mora verovati u gluposti da bi neko bio dobar, ali dok taj rat ne dobijemo, bolji su mi i prevaziđeni, ali iskreni hrišćani nego obrazovani, ali zli ateisti koji bi svaki problem rešili silom proizvoljnih zakona i demokratske rulje. Demokratija nije uzrok, već jedan od simptoma totalne moralne izgubljenosti. Dok god verujemo da je nešto istinito ili dobro samo zato što većina to misli, nećemo daleko stići. Progres u čovečanstvu uvek je došao od neverovatno manjinskog i drastično različitog mišljenja u odnosu na datu normu datog istorijskog trenutka. Zbog toga demokratija ne može nikada biti ništa bolje nego sistemska korupcija. Očekivati da će demokratija biti bolja je kao kada bismo pomislili da postoji neki bolji tumor za čovekov organizam.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 07 min 30 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka