Galerija

Da li nam treba feminizam ili čovekizam?

Ako površno pogledate na svet, naročito ako ste mladi, šokiraće vas vest koju ste po deseti put pročitali u novinama tog meseca da je mlada devojka prebijena ili silovana u gradu u kome živite. Ako dopustite da vama vladaju mediji, obeshrabriće vas vest o psu zgaženom na magistrali nakon što ga je bezdušno ostavio bivši vlasnik. Povećaće vam se krvni pritisak kada vidite sliku u novinama mučki pretučenog deteta od strane nasilne majke ili pijanog oca. Poremetiće vašu emotivnu ravnotežu vest o tome da su Naci-skins iskasapili muslimana koji je samo živeo svoj bedni život u obližnjem getou.

I kada vas tako, mlade i naivne pumpaju svaki božji dan, iz godine u godinu, nećete reći ni reč protiv, štaviše, bićete veoma zadovoljni što neko konačno reaguje, kada se donese poseban zakon o zaštiti dece, žena, pasa, nacionalnih ili verskih manjina. Eto, na kraju, ipak vlast mora da postoji, ipak ova demokratija nije loša, jeste da kradu i lažu, ali ipak, nešto povremeno i urade.

Ne kažem ja da nema žena, dece, životinja ili raznih manjina koje zaista pate i ne tvrdim da nema nasilnika svake vrste, ono što mi je smešno da i dalje toliko ljudi veruje da vlast ikada išta rešava. Da li ste se ikada upitali zašto je potreban poseban zakon za zaštitu ovoga ili onoga, čemu nam služi feminizam, gej parade i tome slično? Naravno da niste. Da jeste, ne biste naseli na jeftin trik. Za sve te stvari, dovoljno je 3-4 zakona, zabranjeno je ubijati, krasti, silovati, maltretirati. Ali kada bi tako bilo, onda vlast ne bi postigla svoj cilj. Cilj vlasti nikada nije, niti će biti, da reši ijedan problem. Cilj vlasti je da stvara probleme i da onda glumi da ih rešava. To je opis posla bilo kog političara. Ako problem već postoji, vlast će ga produbiti, ako ga nema, stvoriće ga. Da je državni zakon univerzalan, ne bi bilo potrebno stvarati toliko posebnih zakona. No, razlog zašto treba štititi svaku kategoriju ponaosob je da se stvori konflikt u društvu. U normalnom društvu ko bi tresnuo duperaša, zaglavio bi robiju bez zvuka fanfara, jer tresnuti njega ili vaginaša, potpuno je isto, dok u nenormalnim društvima u kojima živimo, on mora da se uzdigne na nivo zvanične žrtve i da se neprestano trlja o nos o njegovoj beskonačnoj ugroženosti. Feministkinje koje tvrde da su manje plaćene, da su više maltretirane na poslu, sve te laži država finansira da se uzdigne žena na presto posebne žrtve. Time se duperašima i ženama daje neko posebno pravo jako važne žrtve, ne da bi njih neko spasio ili da bi im pomogao, nego da se obesprave svi oni koji to nisu. I onda se brižljivo gaje mitovi da ljudi pretežno mrze ove ili one, bilo šta što država odluči da je ugrožena vrsta. Uvek postoje oni koji mrze mnogo toga, ali statistike su neumoljive i kažu da ljudi pretežno ne mrze ništa posebno. Da uglavnom vole sami sebe i da su daleko više opsednuti svojim sudbinama, nego ugrožavanjima bilo koga. Nije da nema, ali retko ko ustane ujutru i pomisli „E baš lep dan, baš bih mogao da udavim jednu mačku ili izmlatim neku babu u parku“.

Ali ako čitate novine, gledate televizije, izgleda da čovečanstvo drugo i ne misli nego da napakosti nekome od jutra do sutra. Pokušajte da napravite eksperiment, prestanite na godinu dana da čitate i gledate bilo šta od vesti, nego samo da se družite sa kolegama na poslu, rodbinom i prijateljima. Primetićete veoma brzo da je život u stvari monoton, na momente dosadan, koliko je predvidljiv i da skoro da i nema mesta ni za kakve velike prestupe. Lično će vam se veoma retko, skoro pa i nikad, desiti da nešto lično doživite. U većini slučajeva čućete od bližnjih o nekom nedelu, ali ni on to nije video, nego prepričao ono što je pročitao u novinama, a kad ga pitate gde se to desilo, obično to bude u nekom gradu 800 km daleko ili čak drugom kraju sveta, a često neće ni znati gde se to desilo. Zar zaista nekog treba da bude briga da je neko opljačkao babinu penziju u parku u Litvaniji ili da je voz izašao iz šina u Argentini? Da nema neprestanog medijskog bombardovanja, mislili biste da živite u nekom domu za penzionere koji je tako daleko od sveta, da ni njihova deca ne dolaze više da ih posete.

Pumpanjima bez milosti nema nikada kraja. Levi će vas neprestano uznemiravati mitovima o postojanju marksističkih klasa zlih kapitalista i proleterskih žrtava, desni će da vam zagađuju život govoreći da svi koji ne veruju u postojanje imaginarnog oca u oblacima da su nemoralne nakaze. Stalno klase, podele, identiteti, borba. Ništa od toga ne postoji. Ni jedan identitet nije, statistički gledano bitno više ugrožen od ostalih, ako je i uopšte. Sve te podele imaju samo jedan jedini zadatak, da sakriju jedinu pravu, realnu podelu u svakom društvu, na vladare i na sužnjeve. Da li se radi o kralju, izabranom predsedniku ili religioznom vođi koji ima ovosvetsku vlast, potpuno je svejedno. Ako u nekom društvu neko ima pravo meni da naredi da ja uzmem pušku i da ubijam ljude sa druge strane granice samo zato što postoji zakon koji to kaže, ako neko može da mi uzme moje pare u obliku poreza, ako neko može da me kazni, zato što neću da izdam svoj stan vaginašima (na primer), to znači da sam ja rob. Ja zaista spadam u donju klasu, u klasu onih koji se valjaju po blatu, dok oni koji propisuju takve zakone sve mogu i sve im je dozvoljeno. Nema limita državnom monopolu sile. Od normiranja dužine banane u prodaji do koncentracionog logora, sve je dozvoljeno u tom širokom spektru.

Zato se zapitajte zašto države toliko insistiraju na politici identiteta glumeći da nekoga brane i postavite sebi pitanje, treba li da štitimo čoveka kao univerzalnog bića na univerzalan način, ili ćemo i dalje da padamo na fore feminizma i zaštitara prava svega i svakoga, osim onoga koga stvarno treba zaštititi. Ne postoje gej prava, ženska ili muška prava. Pravo svakog čoveka je samo jedno, a kada vam se serviraju mnoga, to je siguran dokaz da nemate ni jedno.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika