Galerija

Izrabljivanje posluge jedne samoposluge

U Zairu 905, sa velikim zadovoljstvom sam odslušao ispovest jednog prodavca u samoposluzi koji je radio mesec dana za 200 eura. Ono što je bilo osvežavajuće u tom prilogu je što se autor nije okomio na tradicionalnog neprijatelja, zadriglog kapitalistu sa monoklom na oku kako uvija svoj zli brk dok rabi proletere u ritama. Akcenat njegove priče bio je na mušterijama, govorio je o bezobzirnosti i bezosećajnosti i odsustvu bilo kakvog poštovanja prema zaposlenima u maloprodaji. Svako je gledao svoj interes i nije ga briga bilo da li to čini ikakvu štetu kasiru. Možda je kasirska plata zaista mala, ali ono što čini život tih radnika zaista mučnim, to je stalan, osmočasovni kontakt sa razmaženim egoistima koji zaista izrabljuju svaki minut osoblja.

No, između redova, i pored glavnog motiva priče, svako je mogao da nasluti, čak da to autor možda nije želeo ni da kaže, da je ono bitnije, da je važniji razlog izrabljivanja nečijeg rada to što rade više nego što je ugovorom dogovoreno, što su plate dovoljne tek toliko da se maže pašteta na hleb svaki dan, dok se živi u nekoj rupi na dalekoj periferiji, to što se često mora raditi i praznicima i vikendom uz druge redovne sate. Sve je to tačno i samo neiskren čovek bi to porekao, ali moramo da se upitamo da li je za to zaista kriv krvožedni gospodin u fraku sa cilindrom na glavi koji, dok radnicima dere kožu sa leđa, uporedo i spava sa njihovim sestrama koje tako mogu da kupe braći i po neki jogurt, skoro svaki dan. Gledano izbliza, ko je površan ili zao, može tako nešto i da zaključi.

Prekarijat je nova reč koja je ušla u modu. No, kada su socijalistički direktori drali kožu raznim Alijama Sirotanovićima po nezdravim rudnicima Bosne, tada se to zvalo obnova i izgradnja zemlje. Kada je neka sekretarica decenijama savršeno brzo i precizno kucala planine hartije izveštaja sa partijskih sastanaka, a da ta hartija više nije dobra ni za peć, jer su otkucane reči bile toliko jalove da prkose čak i vatri, tada se to nije zvalo prekarijat. Tada je ta žena uredno dobijala platu kojom je mogla da kupi mesnu polutku preko sindikata i neke krpice na kredit kod „Beka“. A i ti i takvi dani bili su motiv za slavlje, drugim danima je i ona jela Parizer pa Parizer, osim za „Dvaesdeveti“ ili za „Prvi Maj“ kada bi se omastila o to brižljivo čuvano svinjče. Jedino što je nju kao proletera razlikovalo od današnjeg je što je neko tada slagao da ona živi u sigurnom sistemu koji će zauvek potrajati u kome će se joj biti osigurano da povremeno omasti brk do kraja života. Socijalistička religija maskirala je prekarijat, dok ga danas jasno vidimo.

Ne, ono nije bio prekarijat. Ma neeee! To su drugovi sami hteli da crnče za značku

Današnji prekarijat, međutim, nije pao s neba, niti su ga stvorili kapitalisti. Današnja beda posledica je prethodnih beda. Socijalistički sistem svuda u svetu, pa i u Jugoslaviji urušio se u samog sebe. A da stvar bude još i gora, naši divni socijalistički političari su nas gurnuli u rat koji je svima sve oduzeo, osim, naravno, njima, a neki od njih i dalje nekažnjeno žive po Moskvama. Rat, drugovi i drugarice, kako nas uče ekonomski udžbenici, nije trenutak jačanja, već uništavanja ekonomije. Kako smo u ratovima izgubili i kakvu-takvu prethodnu suverenost, došli su stari računi na naplatu, tako da sve što je Zapad decenijama trpao Titu u džepove samo da ne stane na sovjetsku stranu, sad je došao to da naplati. Kako se ono kaže, džabe nema ni kod babe. I nakon tog trenutka nova vlast je imala izbor da odbije sve nove kredite i zavisnost od lihvarskih institucija kao što su MMF, Svetska banka, Ujedinjene Nacije, Evropska Unija i drži me i ne daj me, ali to bi značilo da bi veoma kratko trajali, jer niko nije imao hrabrosti da pogleda narod u oči i da mu kaže da su njihovi prethodnici kao skakavci pojeli svo žito sa njiva, iz magacina, čak i ubuđale rezerve iz propalih ambara, da više ničega nema. Umesto toga, krenuli su da se zadužuju kod međunarodnih zelenaša, a i to im nije bilo dovoljno, već su i deo tih milijardi i sebi uzimali. A sve ostalo su iskoristili da zaposle većinom potpuno nepotrebne radnike po državnim firmama i, naravno, za penzije. Kupili su socijalni mir, po cenu nastavljanja prekarijata. Država i vlast su osnovni razlog bede.

Osim toga, osim toga što cela država živi neprestano na ivici bankrota, i da nema dodatne zajmove, propala bi odavno, privreda nastavlja da se ne razvija, jer krediti idu u neprofitabilne poslove, u socijalnu pomoć, koja se zove državni posao. Uz to, u razvijenom svetu nema više ni kasirki. Ja kad pazarim, odem na samo-kasu, i tamo laserskim pištoljem sve sam otkucam, a jedna službenica nadzire od 4 do 8 kasa. Štaviše, sad imam i pištolj na samim kolicima pa kucam dok skidam robu sa rafova i onda na kraju samo izađem, nema redova, ali nema ni kasirki. Automatizacija čini da nestane sve veći broj zanimanja za koje je dovoljna niska kvalifikacija. Kasirka u Beogradu koja radi za 200 eura, uskoro neće raditi ni za 0 eura, jer će je zameniti pištolj na korpi. Plate su male za takva zanimanja, jer postoje alternativna rešenja koja su daleko jeftinija. Ovom svetu su potrebni inženjeri koji projektuju pištolje na korpama, oni zarađuju hiljade eura, imaju dugačke godišnje odmore, nisu zakovani za stolicu 8 sati, rade daleko opuštenije, jer njihov posao trenutno nema neku jeftiniju zamenu, njihov trošak je isplativ, trošak plate kasirke nije, i nestaće, čak i u Beogradu. Tako da umesto plačemo za kulučkim poslovima koji odlaze u istoriju, treba da se vratimo knjizi i da naučimo zanimanja koja su nekom potrebna. Samo tako se izlazi iz prekarijata, a kapitalizam je taj koji nam blagovremeno šalje signale koji poslovi su potrebni, a koji nisu.

Mnogi u Srbiji neće imati ni snage, ni vremena, ni živaca da gledaju kako im život izmiče ispod nogu, a da oni u njemu ne učestvuju, pa će otići negde u inostranstvo, što je u ovom trenutku veoma racionalna i praktična odluka. Samo malobrojni preduzetnici koji će ostati i koji će shvatiti koja se roba i koje usluge traže na tržištu uspeće da obnove domaću ekonomiju. Kada će i da li će ona stići razvijeni svet, to niko ne može da predvidi, ali što pre krenemo da stvaramo nešto što tržište traži, pre će negativna spirala, koja je i dalje na snazi, promeniti znak.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 07 min 35 sek

Advertisements