Galerija

Da li su ljudi postali strine ili je nešto drugo u pitanju?

Kako ponekad ljuta istina može da se sažme u 3 minuta. Kako je ovo tekst koji se čuje na radiju, moram da ga opišem, jer se slika ne čuje. A uz to, na engleskom je, pa moram i da prevedem. Naime, Burger King, konkurent McDonaldsa angažovao je nekoliko glumaca da inscenira problem bulizma ili siledžijstva među školskom decom i to lepo okačio na JuTjub.

Platili su dete siledžiju i dete žrtvu, kasirke i šefa restorana kao glumce, svi ostali, redovne mušterije nisu znale da se radi o skrivenoj kameri. I dok je dečko uvrtao ruku žrtvi, prosipao joj sok po hrani, bacao hranu po podu, drugi, odrasli ljudi su se pogledavali, sablažnjavali, ali niko nije ni pisnuo, ni prstom mrdnuo da spreči maltretiranje. Klinac siledžija je baš bio klinac i sasvim je bilo izvesno da mu je dovoljno viknuti ili lupiti mu manji šamar da trenutno prestane. Nije se radilo o naoružanom članu Crvenih Brigada ili o naci-skinu.

Nakon izvesnog vremena, kasiri-poslužitelji, glumci, namerno su počeli da služe sve hamburgere potpuno ispljeskane i raskomadane, tako da umesto uobičajenog ukusnog sendviča sa mesom, klijenti su dobijali neprepoznatljivu gomilicu sluzave hrane. Za sve to vreme, dečko siledžije je nastavio sa svojim performansom. Jedan po jedan klijent nakon što bi odmotao svoj sendvič, ljutito bi se vraćao do poslužitelja da se žali što je dobio tu bljuzgavicu umesto naručenog hamburgera. Njih 95% se bunilo. Zanimljivo je da 5% nije, valjda i za najočiglednije stvari uvek ima nekih kojima možete da uradite ama šta god hoćete, oni se neće buniti. Ali 95%, znači skoro svi. I onda je nekom od mušterija dozlogrdilo da gleda to dečačko nasilje, pa je intervenisao. Statističari su to izračunali, samo 12% njih je to uradilo. Dakle 95% njih ide da se žali odraslim ljudima za nepravdu oko usluženog ručka, samo 12% njih ima petlju da jednim povikom spreči dečačku nepravdu.

Zašto je to tako? Naravno da će kritičari modernih vremena, individualizma kao razorne bolesti koja dolazi sa Zapada, kapitalizma koji uništava sve ljudske vrednosti odmah graknuti i reći da su svi ljudi postali sebični, svoje-gledam-guzičasti, hulje, ništarije, ljudske nule. Da je u vreme Miloša Obrenovića bilo daleko bolje, a da ne govorimo o epohi Nemanjića, kada je naš pravoslavni duh činio da volimo jedni druge, da smo požrtvovani, da smo tada bili ljudi i slične budalaštine iz repertoara klero-nacionalista.

Odgovor zašto je to tako je daleko prostiji. Postoji jedna aksioma ljudskog ponašanja koja važi od pećinskog čoveka do danas. Ljudi reaguju na stimulanse i neprestano menjaju ponašanje zbog njih. Naime, razlog zašto su se žalili menadžeru restorana za lošu uslugu je zato što su svesni da postoji hijerarhija odgovornosti u privatnim firmama. Znaju da ako kelner pogreši, da se mogu obratiti šefu, a ako on zataji, da mogu ići više na lestvici odgovornosti, dok ne dobiju zadovoljštinu, a čak iako je ne dobiju, mogu da naude restoranu tako što se u njega više nikada neće vratiti.

Dok ako spreče dečačko nasilje, nikako ne mogu da budu sigurni da će time učiniti dobro delo i biti na sigurnom, jer ne znaju kako će na to odreagovati vlast. Da li će ih deca tužiti za agresiju što su vikali na njih, da li će doći socijalni radnici da im drže predavanja da se tu samo radi o deci koja imaju nesrećno detinjstvo i da treba imati razumevanja prema njima, ko smo mi da delimo pravdu, već moramo da zovemo organe za takve stvari, dakle vlast u državnom aparatu nas je dresirala da budemo pasivni i poslušni, da je naše da jedemo i da izlučujemo i da povremeno zaokružujemo iste ljude različitih imena u kabini sa zavesicom, a nije naše da bilo šta sprovodimo. Nadležni su tu za to. Zato se ljudi boje da intervenišu. Nisu strine i nisu postali sebični, već ova nova grozna socijal-demokratska vlast, politički korektna pogan, koja je kao kuga raširena po celom Zapadu, učinila je da su ljudi promenili ponašanje. Ljudi se ne plaše slinavih siledžija, već svoje države.

Čak i u vreme komunizma, kad sam ja išao u školu, kod nas nije bilo tako grozno. Sećam se da smo podosta toga rešavali sami i da sam se relativno često vraćao kući pocepan, pa čak i krvav. Vlast se bavila političkim neprijateljima, nije ulazila u svaku poru ljudskog ponašanja. Doduše, učiteljice su stalno insistirale da ne rešavamo među sobom, već da tužakamo nasilnije njima, ali smo mi to retko radili, jer smo znali da postoji neki društveni red između pojedinaca i da se neke stvari rešavaju na ličnom nivou, jer šamar je šamar, tako da će siledžija dobro da ga zapamti, dok učiteljica ne može biti stalno na usluzi. Isto je tako i sa policijom. Ko ima pištolj u sakou, može uvek da se odbrani sam, jer dok policija dođe, mrtav si 10 puta. Društvo u kome se sve rešava sveprisutnom policijom najviši je stepen diktature.

Eto, to je pravi razlog nedragi klero-nacionalisti, nedrugovi socijalisti i nebraćo demokrate zašto izgleda kao da su ljudi postali strine. Doduše, ljudi jesu postali strine na jednom dubljem nivou, na političkom nivou, zato što su dozvolili da ih ta demokratija začara i da zaista pomisle, da se sve rešava potezom olovke jednom u četiri godine. Ta će nas iluzija jako puno koštati, žrtve će postajati sve brojnije, a rane sve gadnije. Ako mislite barem malo da sačuvate pameti i nade za bolje sutra, bežite od Evropske Unije gore nego đavo od krsta. Jedno je baviti se ekonomijom i trgovati sa zemljama članicama, šetati se bulevarima Pariza, diviti se muzici Debisija ili raditi za bolje pare, a drugo je obožavati neprijatelja slobodarskog duha i priklanjati se savezima sa takom politikom. Budite pametni.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 03 min 20 sek

Advertisements