Galerija

A zašto se sve ovo nama dešava, pitaju se obični ljudi

Sećam se jedne epizode iz serije „Doktor Haus“, kada je imao za pacijenta nekog vrsnog mađioničara. I tokom cele epizode, ukrštali su stavove o tome da li je bolje znati ili ne znati. Mađioničar je pokušavao da impresionira Hausa svojim vrhunskim trikovima i svaki put kada bi ga Haus molio da mu neki od njih otkrije, mađioničar bi rekao da je lepota upravo u neznanju, da kada bi saznao mehanizam da bi sve postalo sivo, dosadno i predvidivo. Dok je Haus sve vreme slao pacijenta na nove i nove preglede i popravljao svoju dijagnozu dok nije našao pravu i na kraju ga izlečio i trijumfalno konstatovao da mu je spasio život zato što je stvari znao, a da je primenio mađioničarevu životnu filozofiju, da bi verovatno on umro.

Vekovima su ljudi umirali bez i najmanjeg pojma o uzroku sopstvenih nesreća. Kuge, tuberkuloze, tifusi, dizenterije, velike boginje kosili su milione ljudi svuda u svetu od pamtiveka. A ljudi su padali u svoje grobove nekako tupo i pasivno, kao kegle pod udarcem kugle bez i najmanjeg objašnjenja. U jednom trenutku čak, za vreme kuge u Evropi, popovi su najviše umirali zato što su sahranjivali sve obolele, pa su samim tim bili u najčešćem kontaktu sa bolesnima. To je uzelo toliko velikog maha, da je običan svet pomislio da je đavo ušao u popove i počeli su baš da ih izbegavaju. To je bio period velikog nepoverenja u sveštenstvo. Ali samo par vekova nakon toga otkrili smo mikroorganizme i ono što je nekada bila misterija, postalo je trivijalno jasno.

Danas se ljudi na Balkanu pitaju isto tako pasivno, tupo i naivno zašto su bili ratovi, zašto je ekonomska kriza duboka, zašto se Kosovo otcepljuje, zašto Republika Srpska to isto ne može, zašto su Krajišnici proterani. Da ne širim temu previše, odgovorio bih na pitanje o Kosovu. To nije nikakav usud, ne radi se ni o kakvoj svetskoj zaveri, već o neuravnoteženosti centripetalnih i centrifugalnih sila u politici. Naime, u svim državama sveta od prve do poslednje, da, uključujući i Ameriku, Nemačku, Italiju, Rusiju, Veliku Britaniju, postoje mnoge grupe ljudi sa težnjom da ne ostanu u matičnoj državi. U SAD-u, država Teksas već barem 100 godina govori i najavljuje svoje otcepljenje od Amerike. Nemačka i Italija su do pre 150 godina bili sijaset skoro gradova država i mnogi danas teže da se to stanje povrati, u Velikoj Britaniji Škoti hoće napolje, ma ima toga zaista svuda. Razlog zašto mnogi žele da se otcepe je zbog centralnog monopola sile. Dakle, na jednoj teritoriji postoji jedan gazda i taj ima svu vlast. To je državna centripetalna sila. Čak i kada je ta država na početku pametna, dakle svojim okruzima daje neku lokalnu samoupravu neko vreme da ne ispadne suviše opresivna. No, kao u onoj basni kada žaba i škorpija prelaze potok, pa škorpija ubode žabu na pola puta i oboje se udave, a škorpija prizna trenutak pred smrt da ne može protiv svoje prirode, tako i država ne može protiv svoje. Sve države, pre ili kasnije podlegnu višku centralizma. Vlast jednostavno teži ka tome. Dok sve regije u okviru države teže ka centrifugalnim silama, dakle da pobegnu od centralne čizme koja ih pljačka i ugnjetava. Da je država nešto dobro, ne bi postojale takve težnje, ali kako su te težnje univerzalne i neprestane, to empirijski potvrđuje tezu o nepopravljivom državnom zlu. Centralne države mogu da se igraju mačke i miša neko vreme, na kraju mogu i direktno da biju pobegulje i tu se stvar rešava na jedan od 2 načina. Ako se odmetnici naoružaju voljom i pravim oružjem, pre ili kasnije će otići od matice. Ako se gazda naoruža pre i bolje, zaustaviće teritorijalno krvarenje. Ali, na kraju, svaka se država mora raspasti, samo je pitanje vremena.

Zašto je to tako? Odgovor je zaista veoma jednostavan. Na Kosovu će gazde biti ili Srbi ili će gazde biti Šiptari. Drugačije ne može da bude, jer je država mehanizam zasnovan na sili i vlasti. Zakoni, demokratije i sve drugo, uvek su, ništa drugo, nego volja vladara. Nema univerzalnih principa, nema povelja, odnosno ima simulacija principa, ali ako zagrebete samo malo ispod površine, videćete da je to u suštini stara dobra batina, a ko ne sluša, sledi mu zatvor ili metak. Uostalom, kada je Srbija terajući Tursku sa Kosova i zauzela tu teritoriju, mislite li da je pitala Šiptare da li se slažu sa njenom silom? Pitanje je, naravno, retoričko. Došli su, videli su, pobedili su, kako ono reče jedan Stari Rimljanin. Tada je pobedila centripetalna sila. Danas su se Kosovari udružili sa nekima koji imaju veću batinu od srpske, onu sa štraftama i pedeset zvezdica na zastavi, pa je zato sada pobedila centrifugalna sila. I tu niko ne može ništa da promeni dok ovim svetom vlada sistem sile.

Kad to razumemo, kao i sa kugom, samo se nameće rešenje za izlaz iz tog ukletog kruga. A šta je kuga u političkim organizacijama? Pa država, naravno, odnosno to da na svakom pedlju teritorije mora da postoji vrhovni gazda. Lek za taj problem je konceptualno prost. A to je ekstremna federacija, odnosno svođenje teritorije na bezbroj privatnih poseda. Svako je gazda u svom dvorištu. Kada se tako uredi svet, onda nema potrebe da se nadmeće za vrhovnu vlast, jer je niko i nema, nema šta da se osvoji. Ja sam u svom malom delu sveta vrhunski gazda, moj komšija je to u svom. I nema konflikta. Zna se šta je moje, šta je njegovo, a najvažnije je da se zna gde je ograda i šta se dešava ako bilo ko nepozvano tu ogradu preskoči. Prva opomena, druga opomena, pucam u vazduh, a onda u glavu. Kada takav princip vlada svetom, nema ratova. Nasilje je tada skupo, jer cenu plaća direktan korisnik. U politici gine raja za interese političara. Njima se isplati da huškaju jedne na druge, narod će krvaviti, a huškači će obrati kajmak. Političari imaju korist, ali ne plaćaju glavom sticanje te koristi. Idealna kombinacija za nasilje.

Osim toga, u društvu koje predlažem nema zajedničkog budžeta o kome neko debatuje, niko ne odlučuje da li će se sa otetim parama poreza graditi fontane ili bolnice. Ko hoće od svojih para u svom dvorištu pravi fontanu, a neko drugi bolnicu. Pa ko hoće da ode da se leči u toj bolnici lepo izvadi pare iz svog džepa i plati. Ko neće, ne mora. U takvom svetu se ne mora ništa, nešto se dešava samo ako se ljudi dogovore. Ako se ne dogovore, svako nastavlja mirno da živi u svojoj kući. Centrifugalna sila je ispoljena u svom maksimalnom intenzitetu, ako neko hoće opet da gradi državu, mora da uđe nepozvan u moje dvorište, a tamo ga čekaju moje opomene, pa metak.

Dakle, dragi moji Srbi, kao što kuga nije nikakva božja zavera, nije ni otcepljivanje Kosova. To su prirodne tendencije svih naroda u svim vremenima na bilo kom prostoru, samo to se sada vama dešava pa vam izgleda kao smak sveta. Juče se to desilo Austrougarskoj i koga je sad to briga, potoci i dalje teku, a Sunce sija. I svi nestrpljivo čekamo da se to desi Americi i Rusiji. Velike države su tragedija, a nikako mera uspeha ili dobrog života. Jedna od tehnika održavanja monstruma u postojoćej veličini je i pozivanje na neko međunarodno pravo i ustave koji su uvek protiv onih koji bi da odlaze. Radi primera, U Španiji su Kataloncima rekli da ne mogu da organizuju referendum, jer je protivustavno da se samo oni izjašnjavaju, mora cela Španija. Katalonci su shvatili koliko je sati i već prikupljaju snagu i oružje, a za pet, deset ili sto godina upucaće one koji im ne daju da se otcepe. Zakon je u ovom svetu samo volja jačeg, zato ne postoji ni jedan razlog da se on poštuje. Pozivanje na pravnu državu, kada je pravo samo sila umotana u oblande, vrhunsko je licemerje. Ali, ako hoćete da gradite društvo na nekim principima, koji važe za sve i uvek i jednako, onda možete da očekujete da kuga počne da nestaje. Do tad, barem prestanite da se čudite i krstite, zlo sveta u kome živite je neizbežno. Samo kad promenimo pravila igra, može biti neke nade. Kako se ono kaže, ko se sile lati, od sile i gine. Ako silu ne stavimo na njeno pravo mesto, a to znači samo u odbranu, potpuno je iracionalno očekivati da može biti bolje. Da, čak i demokratskom društvu. U demokratiji se samo bira ko može da započinje nasilje protiv drugih, ali započinjanje nasilja protiv mirnih građana ostaje dominantan način organizacije društva.

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u nauka