Galerija

Sloboda govora

Mnogi od vas verovatno misle da su za slobodu govora. Ali pravo pitanje je da li ste apsolutista slobode govora. Šta to znači? Bukvalno da prihvatate da bilo ko javno može da kaže šta god hoće. Da li ste i tada apsolutisti slobode govora? Ne znate? Evo primera. Ako neko javno promoviše ideju da treba organizovati koncentracione logore za žene koje isključivo služe za seksualno zadovoljenje ratnika, ili otvoreno zagovara ljudožderstvo ili gajenje beba isključivo za to da postanu rezervoari organa za bolesne. Namerno sam podigao nivo strave i užasa da vas stavim na test. Lako je biti za slobodu govora tema koje su na neki način već ušle u javnu diskusiju, ali ko je apsolutista mora biti spreman da prihvati da neko govori stvari zbog kojih nam se prevrće utroba od odvratnosti. Ako ste spremni i to da prihvatite samo tada se možete zaista smatrati nekim ko je za slobodu govora.

Da biste nekom nešto dali ili pomogli, to mora da zasluži. Diskriminacija je samo druga strane medalje apsolutne lične slobode.

Siguran sam da bi barem 95% vas palo na testu na primerima koje sam naveo. Sigurno za svakog od vas postoji neka granica šta bi zabranili, a šta ne. I kod svakog je ta granica na nekom drugom mestu. Međutim, koliko god da ste ubeđeni da moraju da postoje neke granice, pokušaću da vas razuverim u to i na moralnom i na konsekvencijalističkom planu. Na moralnom planu, dokaz je trivijalan. Reči su reči, akcije su akcije. Reči mogu da iskažu nameru za najgorim zlom, ali ga ne mogu sprovesti. Naše akcije sprovode zlo. Dakle, reči nisu započinjanje nasilja, zato se ne mogu osuditi moralno. Nakon moralne osude dozvoljena je akcija sprečavanja. Ako je nemoralno ubijati, ko to pokuša da radi, može ga sprečiti bilo ko svim sredstvima uključujući i ubijanjem. Ko krene da krade, može ga fizički sprečiti bilo ko. Da li zaista mislite da je moralno opravdano fizički sprečiti nekoga da govori, samo zato što govori, a ništa od toga ne sprovodi? Ako da, gde je onda granica i u tome koja je reč zabranjena i u tome šta je opravdana akcija za zaustavljanje? Je li moralno ubiti propovednike kanibalizma? Naravno da ne. Sam govor jednostavno nije započinjanje nasilja.

Pozabavimo se sada praktičnim delom. Recimo da se zabrane neki govori, takozvani govori mržnje, ma šta spadalo u to. Koja je posledica toga? Da će te ideje nestati? Upravo obrnuto, ako postoji neki razlog koji je generisao određene ideje, one će postati još snažnije onda kad krene neko da ih zabranjuje i nastaviće da se šire, ali u potaji. Još gore, one manje zle će možda nestati, ali će mehanizmom prirodne selekcije, one više zle preživeti. Tako nećete znati ko je ko i ko šta misli i onda kad neko krene određene ideje da sprovodi u praksi, ostatak društva neće biti pripremljen. U ovom svetu zlo postoji, postajalo je i uvek će postojati. Daleko se više isplati puštati svakog da kaže ono šta hoće, jer tako svako od nas crta mapu ideja i zna šta se u društvu dešava. U zdravom društvu ljudi, nosioci dobrih ideja, na taj način se preventivno pripremaju da brzo i surovo odreaguju u onom trenutku kada neka od zlih ideja pređe u akciju. Velika je istina da se zlo uvek dogodi onda kada dobrih ima premalo u datom trenutku ili su se olenjili ili postali kukavice. Zli ne prelaze u napad, zli ne prelaze sa reči na dela ako ima dovoljno snažne opozicije koja ih drži na oku, jer znaju da će postradati.

Ali tu morate biti oprezni. Ako ste apsolutista slobodnog govora, to znači da je diskriminacija kraljica ljudskog ponašanja. Nema ništa umobolnije nego biti tolerantan prema svemu. Primera radi, ako neko misli da je homoseksualizam negativna pojava, on u slobodnom društvu mora da može to da iskaže. Sasvim je u redu da postoji parada ljudi koji su za promociju gej fenomena, ali je sasvim u redu da postoje i osude, pa čak i anti-parade koje zagovaraju anti-gej vrednosti. Jedino što nije dozvoljeno je da jedni mlate druge. I jedni i drugi mogu slobodno da vređaju, preziru, pa čak i mrze druge. Obe strane mogu da govore da su ovi drugi nazadni, opasni ili štetni. I najvažnije od svega, mora se izbaciti sudski prekršaj verbalnog delikta ili verbalne uvrede časti, jer to nije drugo nego zabrana slobode govora. Čim krenete da uvodite zakone o zabrani nekih ideja ili dozvolite da se ljudi tužakaju za duševnu bol, nema više slobode govora. Te zabrane nisu drugo nego recept za propast, jer tako živite pod iluzijom da ideje koje vam se ne sviđaju ne postoje i onda kad vas tresne neki A, B ili C iz razloga X, Y ili Z, tada će biti kasno.

Osim toga, u jednom društvu samo beznačajni podskup ljudi baš propagira tako strašne ideje sa početka ovog teksta, obično se diskutuje o raznim pristupima ka društvenim problemima i ne može da postoji neko unapred predodređeno i jedino rešenje za sve probleme, a samo uz apsolutnu slobodu govora se može doći ili do novog kompromisnog rešenja ili do podele društva na grupe, pa svaka rešava na svoj način. Potpuna je utopija misliti da svi ljudi žele ili mogu da imaju pristup prema svim problemima. Ljudi su i genetički različiti dovoljno da se nikada neće složiti oko nekih vrednosti.

Sve je to lepo, sve je to krasno, ali mnogi od vas će se vrlo brzo zapitati, a šta ćemo sa budalama ili jednostavno pasivnim ljudima kojih zajedno ima više od polovine stanovništva. Naravno da se svi plaše da se loše ideje lako šire, pa mnogi misle da je to dodatni razlog zašto neke ideje treba zabranjivati, jer nemisleći ili pasivni su plodno tle za razna razbojništva. To je tačno, ali je to samo dodatni razlog za dobre ljude da se više bave borbom protiv užasnih ideja. Pasivnost kod stanovništva je ubitačna. Nije dovoljno biti dobar inženjer, službenik, porodični čovek koji gleda svoja posla i mirno prolazi svetom sklanjajući se od njega. Koliko god da imate ličnih problema sa zdravljem, poslom ili porodicom, sve je to ništa prema onome šta vas čeka ako se ne suprotstavite nekim užasnim idejama. To ne znači da svako treba da postane javni govornik, vođa masa, nego da se neprestano sukobi sa okolinom u kojoj živi. Ili barem da nosioce zlih ideja etiketira, stavi u svoju crnu svesku i da ih diskriminiše na svakom nivou. Ne može se biti dobar sa svima. Neki stavovi u životu, kao izbegavanje zameranja, pod izgovorom da se nikad ne zna ko će kome zatrebati, primereni su primitivnom oportunizmu bednog nivoa i nikom ne treba biti žao takvih kada dođe do kataklizme. U ovom svetu nema nikog drugog osim vas samih. Ako vi niste spremni da se barem na rečima suprotstavite zlu, ne očekujte da to bilo ko drugi uradi umesto vas i čak zaslužujete da vam se nešto loše desi zbog neaktivnosti. Nije se u Nemačkoj nacizam dogodio bez pasivnosti dobrih Nemaca. Nije se u Jugoslaviji dogodio građanski rat bez pasivnosti dobrih iz svakog naroda. U svakom slučaju zaslužujemo ono što nam se dogodilo, jer kada je trebalo reagovati u pravom trenutku, tada smo zaćutali, sklonili se, računali da je bolje ne mešati se ili jednostavno nismo imali pojma ni o čemu, jer smo živote provodili praveći roštilje po vikendicama dok su rasli nacional-šovinistički monstrumi. Neznanje i nezainteresovanost su veliki greh. E kad se to desi, kad dobri zataje, zli trljaju ruke i brzo nakon toga krenu potoci krvi. Tako je to uvek bilo i biće.

Za kraj bih želeo da vas ubodem u najtanju žicu, da vas trgnem iz nesvesti, pa ću posegnuti za jakom stilskom figurom. Pasivan čovek je kao svinja u oboru, koja samo misli da jede, ali zna se šta je njena sudbina, nož pred Novu Godinu ili Prvi Maj. Doduše u suprotnom, ako postanete aktivni, ne postoji garancija da nećete postradati u tom sukobu, ali to može biti manja žrtva nego ćutati. Ako ćutite, nož vas čeka sigurno, ako govorite, možda da, možda ne. Naravno, gledajte koje ćete bitke da bijete, budite racionalni, ali ne i kukavice. Ja vas uopšte ne pozivam na patološki altruizam, naprotiv, ovo vam se isplati da vi lično ne stradate. Naravno, vaša računica može biti i drugačija. Neka se drugi bore i poture, a vi ćete iskoristiti blagodeti njihovih rezultata. Može, ali onda gubite pravo glasa i ako vas neka nova nesreća zbriše sa lica zemlje, tako i treba. Na kraju krajeva, neka jadna aproksimacije pravde, možda ipak postoji.

Ako želite da odslušate, prilog počinje na 1 sat 00 min 45 sek

Advertisements
od Markus Maki Objavljeno u politika